Thursday, February 22, 2024
KulturaДраг ми је Раша, али дража ми је истина!

Драг ми је Раша, али дража ми је истина!

Његов проницљиви дух је уткао у сваку пору асфалта могућност да ће транзициони губитник без било какве материјалне базе (Лане, Браца, Маре) уз помоћ шарма, хумора, јединствености животног стила, особености и наравно сулуде опсцености моћи да преотме припаднику владајућег начина живота девојку и све остале привилегије (Надицу, Ирис, Кату). Сада, двадесет година касније поставио се много шири и комплекснији изазов, требало је препознати који су то све репресивни и мање репресицни апарати формирали децу транзиционих губитника у подмаклој фази капиталистичког начина живота.

Од поткултурне јединствености до пораза у стварности капиталистичког диктата у култури

Непостојаност критичке јавности на свим нивоима у Србији потврдила је биоскопска премијера наставка култног филма „Муње“ под називом „Муње опет“. Публика анестезирана дневнополитичким испразним културним ратом и доминацијом владајуће конзумеристичке културе много је више снаге потрошила оправдавајући дисконтинуитет два филма, него ли у жељи да препозна континуитет и овог остварења са доминирајућом културном матрицом. На граници бизарности је да месец дана не постоји готово никаква препознатост и санкција у јавном простору на основу овог скандалозног остварења. Рецензије филма које сам успео да пронађем на интернету непристојно су благе, готово помирљиве али не без икакве користи, јер верно осликавају дух тренутног јавног мњења, које је одавно у терминалној фази аномије.


У покушају критике, неисцрпно се наглашава како се ништа није очекивало од овог наставка, како је немогуће пресликати историјске услове, карактере, изражајни стил двадесет година касније. На позицијама апсолута су се истицали критичари са друштвених мрежа који наглашавају како је филм морао да буде баш овакав, јер се узима у обзир нова публика која пуни биоскопске сале. У таквом мисаоном и логичком конформизму који подстиче искључиво уметничко дело које мора да буде финансијски и тржишно валоризовано, се потпуно заборавља коју функцију има биоскоп у капиталистичкој репродукцији друштвености, која би за ствараоце у култури требало да буде референтна и предмет критике. Истини за вољу, Раша и Срђа Анђелић су то покушали али потпуно безуспешно. Славој Жижек наглашавајући такав тренд уљуљканости глобалне публике у капиталистичку функцију биоскопа са правом истиче: „Биоскоп је ултимативно перверзан вид уметности. Он ти не даје оно за чим чезнеш, већ ти говори како да чезнеш“. У таквој констелацији хиперпродукције глобално капиталистичке функције биоскопа, београдска општа биоскопска публика и ствараоци се налазе пред двоструким проблемом заборава. Проблем заборава шта су Муње и филмови пре овог периода хиперпродукције каиталистичких односа као космичких и универзалних у култури представљали је двострук, хајдегеровским речником, не постоји једино „заборав бића“ већ и заборав „заборава бића“. Тачније заборав „заборава бића“ без да се икада и знало за биће.

Радивоје Раша Андрић, режисер.

Раша је несумњиво био ингениозни тип који је имао дара за препознавање урбаних поткултурних стилова. Кроз свој уметнички рад предвидео је и канонизовао јасан и аутентичан говор, стил и начин живота углавном будућих феномена који ће постати презаступљени а које нам је транзиција донела, ти феномени под заједничким називом у науци су сврстани као транзициони губитници. Лане, Поп, Маре, Браца и на крају најогољеније Миле против транзиције представља врло јасан развојни пут Рашиних јунака, где је он имао дара да их стави у постојећи и актуелни и савремен контекст који је у складу са нашим културалним обрасцем и репродукује аутентичан вид хумора који не губи своју особеност пред изазовима актуелности.


Као што се у седмој епизоди Павићевог „Врућег ветра“ приказала читава стамбена политика самоуправног социјализма у Југославији боље од било које литературе на ту тему, тако је и Андрић вешто социолошки оставио неизбрисив траг и омаж у част генерацији блејача у Београду. Филозофија контракултурног ненасилног начина живота тада је била заступљена у разним облицима. Само врло квалитетан филмски стваралац је могао да тако дифузну појаву постави у јасан координатни систем конфузије- бег од заморног посла, буксна и Португал као место измирења свих противречности изазваних због Слобиног дитаторског режима.


Раша је романтизовао стрепњу, наговестио тенденције ка несналажењу у новој капиталистичкој реалности свих престарелих клинаца и блејача који су пуком случајношћу, некако волшебно прегурали мрачне деведесете. Његов проницљиви дух је уткао у сваку пору асфалта могућност да ће транзициони губитник без било какве материјалне базе (Лане, Браца, Маре) уз помоћ шарма, хумора, јединствености животног стила, особености и наравно сулуде опсцености моћи да преотме припаднику владајућег начина живота девојку и све остале привилегије (Надицу, Ирис, Кату). Сада, двадесет година касније поставио се много шири и комплекснији изазов, требало је препознати који су то све репресивни и мање репресицни апарати формирали децу транзиционих губитника у подмаклој фази капиталистичког начина живота.

Много ми глуп тај ваш наставак, шта је то? Нешто, ду ду ц ц, тик тик и?

Можда највећи живи српски сценариста Синиша Павић је препознао опасност презаступљености дневнополитичког контекста у уметности, у последњем свом интервју је нагласио: „Ако правите нешто и претендујете да ће то постати уметничко дело које ће имати трајнију вредност, ви морате да се отклоните од дневне политике“. Затрованост краткорочном дневнополитичком преокупацијом редитеља, сценаристе, глумаца и доминантног дела публике која се и даље одушевљава овим дисконтинуитетом у стваралаштву, је почетна и конститутивна тачка коју ствараоци овог наставка нису желели или могли да превладају и заобиђу.


Заиста делује поразно да човек који је имао толико дара и осећаја за најсуптилније критике, најдугорочнији хумор спадне на ниво толико општих места. Поп и Маре који јуре некакв диск јер Мила Сила прави хит на њиховој матрици, па млади хемичари који освајају прву награду на такмичењу у Бечу правећи производ који после откупљује Гојко сиса који ће уместо у научне, употребити то као опијат у свом ноћном клубу…. стварно? То треба да буде контекст из ког ће се изродити аутентична реплика, цитат, хумор? Да уопште и не споменем моменат Гојковог преображења у позитивног јунака јер га је крештавни Маца избацио из бизниса, што је потпуно необјашњиво и нагурано у један минут са све кључном самокритичном репликом да Гојко носи качкет јер је ћелав. Толико општих места и недостатка осећаја за шире и дубље појаве се заиста од Раше није очекивало јер нас је навикао на нешто потпуно другачије.
Када по хиљадити пут гледамо Кенгура, помислимо да је Раша дане и ноћи проводио кибицујући уз разне кладионичаре, све док није изанализирао, препознао и присвојио најситнији детаљ у њиховом понашању, облачењу, жаргону, разноликости који ће касније инкорпорирати у дубљу љубавну причу која је континуитет друштвених односа једног београдског приградског места.

У Муњама се јасно види да је Раша критичне године грађанског рата у БиХ проводио мењајући дан за ноћ по београдским хаусторима што јесте била доминантна мобилизаторска контракултурна залеђина будућих „Отпораша“, колико год постојао део становништва који се у тадашњем тренутку није слагао са таквим провођењем ратних година, Раша је разумео како може да свој поглед на тадашња културна превирања прилагоди, уобличи и представи на начин да Муње као београдски андерграунд филм постану најгледанији филм у биоскопима после пада Слободана Милошевића. Код „Муња опет“ једино што може да се види да је Раша непрекидно гледао Н1, Нову С, Утисак недеље, 24 минута са Зораном Кесићем, Вече са Иваном Ивановићем, Ментално разгибавање, Пљиж етц, етц, етц… што може да оправда на много димензија трагично остварење као што је горепоменути филм. Једино што је можда трагичније је Кесићево прогнозирање да се коначно хумор вратио у биоскопе и да нам је доста диктата насилних филмова са криминалистичком позадином као што је „Јужни ветар“. Што представља све заблуде и аутоголове које публика заиста није заслужила.

За разлику од мањка жеље за превладавањем дневнополитичких прежваканих тема, ствараоци филма „Муње опет“ су допустили да њих превлада конзумеристичка окупација крвожедних спонзора који желе да паразитирају на урбаном, револуционарном наслеђу Београда који више не постоји. Такво паразитирање и иживљавање капиталистичког поретка над симболима је толико чест и заступљен феномен који можете наћи готово свугде и што се очекивало да ће „Муње“ моћи да препознају и понуде „оружје слабих“ генерацијама деце транзиционих губитника. Подразумева се да је готово незамисливо поново снимити по естетици студентски филм, за петсто марака, седамдесет гајби пива, тридесет литара разноразног алкохола и са незанемарљивом количином опијата. Међутим, чини се да је незамисливије да од антипрофитног популарног култног филма се пређе у толику негацију да је наставак филма негледљив од количине спонзора оличених у кладионици, пиву, Волту…


Како поразно изгледа сама помисао да је Раша у неком тренутку морао да викне: Сергеј, одлична реплика! Само дај мало лево да се види то Лав пиво! Борисе мора то мало живље али пази да не прекријеш прстом Моцарт кладионицу на екрану. Не зна се да ли је тужније што заправо нема ни једне смешне и аутентичне реплике или то што је београдски андерграунд филм метастазирао у плакат за калемљење горепоменутих спонзора филма са најширим контекстом који потпуно нема никаквих додирних тачака ни са критиком младих који слушају музику Миле Силе, гас мики, остале стереотипне и контраинтуитивне кртике су заиста за неки нижеразредни Тик ток формат а не за наставак култног филма.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?