Sudar koji se trenutno događa u našoj internoj politici nije sudar, kako se spinuje, mirnih i spontano okupljenih građana protiv bahate i neodgovorne vlasti, nije ni opozicije protiv vlasti, nego sudar evroatlantizma sa poslednjim mrvama srpske obnovljene suverenosti, koja je još uvek slaba i limitirana. Sve ostalo su samo maske i okolnosti. Posle petooktobarskog iskustva, žalosno je što je to neophodno ponovo isticati. Tačno je da na protestima iz razloga više ili manje opravdanih šetaju obični građani, ali proteste vode politički pešaci Zapada, njih organizuju bivši otporaši, a podržavaju atlantistički mediji. Podignuto je sve što Zapad ima u ovoj zemlji, u jednu vreću sabijeni su pod palicom dirigenta svi rogovi iz opozicije, pa i oni kontrolisani iz vlasti. I slepom bi bilo jasno sa koje strane duva vetar. Sa iste sa koje je duvao i pre 23 godine i sa sličnim ciljem. Ko je to ko može da najzad preko noći otvori oči Šormazu da je AV diktator i ko to može da ujedini celu građansku opoziciju? Nemojte da se pravimo glupi. Ko ne veruje u Crvenkapu ne bi trebalo da veruje ni u spontane proteste. Nezadovoljstva ima, samo je instrumentalizovano na lošu stranu.
AV igra nametnutu ulogu u srpskoj istoriji. Nije to uloga o kojoj će se pesme pevati, da se ne lažemo, takvo je deljenje karata bilo, ali je to uloga koja je u ovom vremenu neophodna ovom narodu i državi. Njegovo tvrdoglavo odbijanje da uvede sankcije Ruskoj Federaciji sačuvalo nas je od ozbiljnih političkih posledica, titanskog nacionalnog poniženja i identitetskog samozatiranja našeg dostojanstva, a igra sa beskonačnim razvlačenjem priznanja Kosova je efektivno vođenje pitanja u toliko puta javno odbacivani zamrznuti sukob, u nadi da će se geopolitičke okolnosti dovoljno promeniti da možemo da izmenimo epilog istorije. Opozicija koja je instrumentalizovala tragedije i koristi ih kao moralno bedne spinove i povode u borbi za vlast, radeći za račun svojih kolonijalnih gospodara, ne krije šta nas čeka ako pobedi: još suicidnog okretanja suludim evroatlantskim integracijama, definitivno odustajanje od Kosova i momentalne sankcije Ruskoj Federaciji, uz narativno oživljavanje mazohističkog drugosrbijanskog diskursa sa pozicije vlasti. Takvi su stavovi nesumnjivo kontra većinske volje naroda Srbije i, pošto je nemoguće nametnuti ih na izborima, moguće je to učiniti samo kroz uvođenje zemlje u destabilizaciju i stvaranje političkog haosa, koji treba da rezultira nekim novim srpskim Majdanom, na šta nas ideolozi opozicije čak i otvoreno pozivaju. Gde je isti taj Majdan doveo Ukrajinu vidimo.
U takvoj preraspodeli stvari, ja nemam ni najmanju sumnju da sam na strani AV-a u smirivanju ove obojene revolucije u nastanku. Mane njegove vlasti uglavnom su limitirane na socijalna pitanja i internu politiku, pitanja korupcije i nekompetencije kadra. Ne gajim nade da bi pobeda opozicije išta tu popravila jer su njene glavni ideološki stubovi kolonijalizam, kapitalizam i liberalizam, što je kostur modernog vazalanog položaja Petooktobarske republike, a njen kadar je nezavidniji i od vladajućeg. Sa druge strane, u spoljnopolitičkom smislu, u identitetskom pitanju i nacionalnom pitanju, siguran sam da pobeda opozicije nosi katastrofu nesagledivih posledica. AV, sa svim manama i greškama, igrom istorije postaje eksponat najozbiljnijih i tradicionalno jakih struja srpske državotvornosti, a u jednoj široj slici, možda pomalo paradoksalno, korisna figura jednog novog i boljeg sveta.
Liberali u svojoj plitkosti smatraju da smo svi AV kultisti, ne shvatajući da smo, ako kultisti jesmo, kultisti države i, još više, srpske nacionalne zavetne misije i stvaranja jednog jednakijeg društva. Kultisti smo i novog sveta koji dolazi, boljeg i pravednijeg, a koji je začet kad je Tetak izvadio sablju nepobedive Crvene armije i uhvatio se u koštac sa Usudom i ružnom aždajom NATO-a. Ruska Federacija će pre ili posle izaći kao totalni pobednik iz ukrajinskog blata, pa makar za to bilo potrebno podići 5 000 000, a ne 500 000 vojnika. Evropa se drma, svet je na granici velikih lomova, a poslednje što Srbiji treba u takvoj situaciji je fanatično marionetska i podanička liberaško-evrofilska vlast, koja ne shvata ni izbliza gde se nalazi već se okreće protiv istorijskog slobodarstva srpskog naroda i točka same istorije.
U pamet se, ljudi. Ne treba nam novi 5. oktobar, a posebno ne sad. Promene su potrebne, ali ne ove i ne u ovom smeru.
Kako to lepo reče moj drug Aca, kad se nad Odesom zavijori trobojka, drugačije će se gledati na stvari. Trobojka je trenutno nad bivšim Bahmutom i vijori se. Dolazi vreme velikih i ozbiljnih lomova. Tu treba ostati onde gde je naš narod uvek bio, na pravoj strani istorije. Nismo mi banderisti, ma koliko neki hteli da to postanemo.
