У току претходног месеца чини се да су бројне противречности дуго гајене у српским недрима испловиле на видело. Трагедије у ОШ „Владислав Рибникар“ и масакр у селима у околини Младеновца су оставили целу нацију у шоку. Шта је заједничко за два трагична догађаја, која је то нит која их повезује? Наиме, оба извршиоца злочина долазе из породица који су део српске елите, докторске и пуковничке породице.
Ипак, та линија је често одбачена, а главне реакције владе се пре свега односе на обичан народ. Као реакцију на та два немила злочина видимо серију протеста „против насиља у Србији“, али и митинг напредњачке власти. Припадници елите, нарочите ови блиски власти, су вршили релативизацију злочина и позивали на митинг, док су исто време тврдили да су аполитични. Као главно питање се поставља питање одговорности, да ли смо сви одговорни за то што нам се дешава или су пак неки мало одговорнији?Још 1902. Лаза Костић бележи „писцу историје овог нашег времена, ове, рекао бих уопште, низбрдице у животу нашег народа, биће задатак да испита узроке“. Вероватно би се сам Лаза Костић чудио с каквим дубоким романтизмом се гледа на времена у којима је он писао. Аутор овог кратког есеја сматра да је узрок низбрдице нашег народа у дубоком отуђењу српске елите и интелигенције, односно њених полуинтелектуалних основа. У том смислу се ослањам на идеје Мила Ломпара и Кристофера Лаша.
Професор Ломпар, позивајући се на појам Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу, покушава да се надовеже и примени га у садашњости у својој збирци есеја Полуинтелектуалац и национална политика. Наиме, за Слободана Јовановића „полуинтелектуалац је човек који је уредно, па чак можда и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа“. Како то Ортега и Гасет бележи у својој Побуни маса вредност културних елита лежи у њиховој спремности да преузму одговорност за постављање стандарда без којих је цивилизација немогућа. Ипак, и благим освртом на српску елиту може се увидети да не испуњавају улогу који Ортега и Гасет сматра најзначајнијом и оном која оправдава хијерархију.
Пристуна је атмосфера бахатости, бескруполозне жеље за профитом и живота који су под константном лупом медија који поседују исти modus operandi. Какав то утицај има на омладину? Професор Ломпар примећује да нова поколења осећају импулс живота у себи и желе себе као актере у свету, а да тај импулс остварују у духу свог времена, незнајући довољно о прошлости. Ту се, по Ломпару, види да српска култура нема снаге да успостави оне стандарде понашања који штите од понављања истог историјског садржаја са другачијим идеолошким и политичким образложењима.
Тако, на пример, Дисови Наши дани не би имали много различиту форму него данас. Међутим, да ли је тако само у Србији или постоји глобални тренд?Управо Кристофер Лаш у свом делу Побуна елита и издаја демократије још 1995. примећује одређене друштвене трендове. Осврћући се на поменутог Ортегу и Гасета, обрће његову тезу, сматрајући да се његова теза о проблематичном утицају маса на политички систем сада односи на елите. По Лашу дошло је до отуђења елита од остатка друштва, како у заједничким проблемима, тако и у вредностима које носе. Радничка класа је издата, а елите су глобализоване и отуђене. По Лашу управо та разлика је кључна за урушавање демократије, али и генералног поверења у систем. Довољно је изаћи на улицу и питати некога да ли верује неком политичару или су сви исти, или су сви део система који је усмерен против њих. Управо овакав ток аргументације се користи и у српском јавном мњењу „они“, „жути“, „западни плаћеници“, „сендвичари“. Ради се о дихотомији пријатељ-непријатељ, корумпирани они наспрам истински народ ми. Тај општи осећај разочарења у све што елите чине се тако циркулише и одржава власт елита.
Поставља се питање, како решити овако темељне проблеме и противречности. Одговор не може бити једноставан и свакако не може бити тренутан. У српском случају, чини се да је потребно да се изврши реинтерпретација националног идентитета заточеног у дуалности насталој у крвавом грађанском рату у склопу Другог светског рата. Тек након помирења са историјом можемо да причамо о изградњи кохерентног система вредности, као и његовој имплементацији у школству. Управо су школство, породица, непосредна околина споне преношења вредности, исходиште човековог евентуалног система вредности. Ништа другачије не важи ни за елите. Ко је онда крив? Може се рећи да сви носимо одређену одговорност за стање у друштву, али ипак немамо сви исти социјални капитал као припадници елите. Управо то је главни аргумент за формирање кохерентне и конзистентне културне политике у Србији, која је већ дуго непостојећа и како споља, тако и унутар земље.
