Црна Гора 11. јуна иде на ванредне парламентарне изборе. За овај изборни циклус се јасно говори да је неопходан црногорској држави како би се извукла из нестабилности у коју је упала са веома тијесном и нејасном скупштинском већином. Скоро пун мандат је издржала скупштинска већина, која је промијенила двије владе. Прву антидпс владу и ону коју је изгласао ДПС. Политичке турбуленције од Здравка Кривокапића, Дритана Абазовића, сребренизације политичке сцене, подјељеног мишљења око улоге СПЦ и слично, јасно ставља дознања да су предстојећи избори пријеко потребни како би држава дошла до стабилности. Оно што Црна Гора познаје као стабилност јесте претходна владавина ДПС. Намеће се изазов да ли ће будући парламентарци имати довољно снаге да превазићу све међусобне анимозитете и вјероватно једно од најинтересантнијих питања јесте, да ли ће ико самостално моћи да формира владу?
Друштвени амбијент
ЊУ последње три године друштвени амбијент у Црној Гори је најбоље описати са „наелектрисан“. Период од 2020. до 2023. године остаће историјски упамћен као пад Мила Ђукановића, једног од најдуговјечнијих лидера са бившег југословенског простора. Такође, остаће упамћен по великим тензијама и креирању озбиљног антисрпског наратива у политичком пољу, на крају је очигледно тај исти наратив био пресудан да Ђукановић изгуби изборе. Амбијент је вјероватно доживио свој врхунац, а сада се ситуација полако релаксира. Развоју тензија допринио је сам Мило, а може се рећи да је дипринио и његовом смиривању. Полагање предсједничке заклетве Јакова Милатовића у много чему је релаксирало ситуацију, посебно јер је Ђукановић био јако кооперативан приликом предаје мандата, сам тон који је имао одмах након избора довољно је опустио узаврело црногорско друштво. Тензије су наравно још увијек ту, дефинитивно да ће бити последица на идентитетском пољу, али добро каналисана изборна утакмица ће бити одличан издувни вентил за тензије које су биле у великом порасту.
Лик и дјело Мила Ђукановића ће бити најподложније обради када се јасно постави временска дистанца, али је већ сад могуће из једне његове изјаве извући закључак. На оптужбе политичких противника да га је страх за будућност, одговорио је: „Од чега да се повучем ? Од онога чему сам посветио живот ? Бићу почасни предсједник.“ У складу са тим, недвосмислено је побједник цијеле утакмице управо Ђукановић, јер се озбиљнији моменти процесуирања који се најављују када то захтијева изборна трка полако стишавају. Оно што је остало иза тродеценијске власти једног човјека јесте независна црногорска држава, која је потпуно западно орјентисана, једина изгубљена битка је СПЦ. Црква је очигледно показала превелику моћ у односу на политичку гарнитуру на власти. На крају као коначни закључак побједе Ђукановићеве политике јесте то да се концепт црногорске државе неће мијењати, да ће остати новоцрногорска, без било каквих елемената традиционалне Црне Горе.
Нови предсједник Милатовић као један од „играча“ који ће гурати политичке процесе, али и као лидер партије која показује раст, испред себе има отворена питања европских интеграција и иницијативе Отворени Балкан. Вјероватно ће то за будућу владу али и предсједника бити кључна питања, од тога колико је реално да Црна Гора буде следећа ЕУ чланица.До тога да ће јој утјешна награда бити Отворени Балкан, не алтернатива, јер је ЕУ саму иницијативу презентовала као утјешну награду. Због тога што је из реторике измјештен антисрпски наратив, Милатовић ће се сасвим сигурно наћи пред бројним изазовима као и Здравко Кривокапић, као што је питање Сребренице, мјешања Србије и слично. За сада новоизабрани предсједник не показује слабости, вјероватно јер је све потенцијалне етикете предухитрио са јасним одређењем пред питањима Сребренице, али је на све то додао и неки вид релативизавије, тиме што се осврнуо на Јасеновац и стратишта по Црној Гори. То јесте добар модел за избјегавање замки у које је упадао 42. премијер. Оно чему се мора одати поштовање, јесте дубоко дисање демократским плућима цијелог друштва.
Парламентарна утакмица – три колоне?
За Будућност Црне Горе овог пута чине „остаци“ ДФ, Нова српска демократија, Радничка партија и Демократска народна партија Црне Горе. Вјероватно је једно од изненађења разлаз у ДФ, рекало би се потпуно логичан корак, јер је ДФ изгубио смисао постојања након пада ДПС и Ђукановића. Свој политички живот засигурно наставља као просрпска опција, излазак на изборе ће градити на дугогодишњем политичком искуству и свим притисцима од стране бившег режима, као на примјер случај – државни удар 2016. године, али ће велики фокус бити усмјерен на тридесетоавгустовску побједу. Као једно од неочекиваних и вјероватно највеће изненађење јесте листа Правда за све – Владимира Лепосавића, која је специфична по томе што је прва група грађана која учествује на изборима. Поред ове двије опције, као просрпска може се означити и Народна коалиција окупљена око Милачића, Дајковића и Вукшића, чији носилац и јесте сам Вукшић, иначе бивши директор Агенције за националну безбједност у вријеме владе Здравка Кривокапића и лидер Демохришћанског покрета. Код просрпских опција може се очекивати убједљиво највећи резултат за За будућност Црне Горе и чини се њихова чврста воља да утврде своје мандате, ово показују са тим да Дајковић, Вукшић и Милачић нису нашли мјесто на заједничкој листи, разлога су два. Један је слаба лојалност или могући страх од исте, али и жеља остатка ДФ да има утврђене мандате без да у скупштинске клубе уводи посланике на својим крилима.
Добар избор је Милан Кнежевић као носилац листе, а у просрпским опцијама највећи фаворит им је Владимир Лепосавић, тако да је могуће да се дио бирача опредјели управо за Правду за све.Прије свега због доброг односа са Митрополијом црногорско-приморском СПЦ и генерално Црквом. Свакако, узимајућ у обзир подршку Мандића и Кнежевића Лепосавићу приликом изгласавања његове смјене са мјеста министра правде. Може се предвидити добра координација и сарадња у парламенту након избора. За Правду за све ово је добра платформа за пререгистрацију у политичку партију. Интересантан је сам логотип ове групе грађана, у питању је лав и спој боја са државне заставе али и традиционалне српске-црногорске тробојке, свакако симбол лава је јако специфичан, јер поред споја боја, он одражава детаљ на државним симболима који се није мјењао на застави.
Нешто што би могли назвати грађанском опцијом у случају Црне Горе је Европа сад. Двојац Милатовић и Спајић је направио одличан резултат, посебно на подгоричким изборима и предсједничким изборима. Постоји озбиљна наративизација овог покрета да ће остварити добар резултат, у шта се не смије сумњати, али и прецјењивање посебно након предсједничких избора.
На побједи Јакова Милатовића гради се наратив доминантне политичке опције, међутим искључује се реална слика, да су грађани (бирачи) претежно гласали против Мила Ђукановића. Најозбиљнији раст Европа сад може очекивати ако бирачко тијело „преотме“ од ДПС. Оно што је потенцијална опасност за проспрске опције, јесте добар однос челника покрета са Митрополијом црногорско-приморском СПЦ, међутим као фаворит овог фактора који може утицати на бираче намеће се Владимир Лепосавић. Двојац Дритан и Алекса, са листом Бројимо храбро се очигледно није најбоље понудио Европи сад, и ако се у обзир узму заиста турбулентни односи Бечића и Абазовића, јасно је да је ова коалиција изнуђена мјера за прелазак цензуса. Са друге стране предвиђа им се резултат од десетак процената, међутим могућ је и пад, посебно због неискреног односа и креирања слике да је цензус очигледно најбитнија ставка њиховог политичког ангажмана. Након предсједничких избора, Мило Ђукановић је препун изненађења. Тако је његово неучествовање на парламентарним изборима као носиоца листе ДПС још једно у низу великих изненађења. У појединим аналитичким круговима јасно се очекивало да ће он бити носилац листе, међутим идеја о рибрендингу партије је побједила. Носилац листе је в.д. предсјеника Данијел Живковић. Спекулише се о томе да ли ће ДПС сачувати резултат са последњих избора, међутим Милово неучествовање ће сигурно допринјети губитку бирача, или њиховом „прелетању“ ка Европи сад.
За ДПС је кључан улазак у парламент, предвиђа им се чак пад на 20-25%, мада би поштеније било да ће се задржави на сигурних тридесетак процената. Вјероватно ће јака база бити албанско становништво, али и подршка албанских странака након избора у парламенту, па и могућа сарадња са Бошњачком странком. Оно што је могућ сценарио, па и што се из одређених аналитичких кругова поставља као могуће, јесте да реформисани ДПС поново може постати чинилац власти. Сигурно не као доминантан, али сасвим сигурно са добрим коалиционим потенцијалном. Ову партију не треба тако лако отписати, треба сачекати крај избора и испратити даља кретања у самом ДПС-у.
Након избора се поставља добро питање како ће изгледати парламентарна већина. Овог пута је могуће да премаши 41 посланика и осигурна већи број мјеста за оне који се могу перципирати као антидпс опција. Свакако је за очекивати да најозбиљније посланичке групе буду Европа сад и За будућност Црне Горе, па се поставља питање да ли ће Мандића и Кнежевића „пустити у владу“. Ту је могуће процјенити колики је утицај страних амбасада на Европу сад и састављање владе, али и (не)спремност да Мандић и Кнежевић замјене српски наратив са грађанском опцијом или српску спремност на грађанску опцију.
Оно што је такође могућ сценарио јесте влада Европе сад са „помоћним играчима“ као што су Лекић, Јоковић, Абазовић и Бечић. У случају да Правда за све и За будућност Црне Горе буду најдоминатније и спремне на сомастално формирање владе, то би значило отвореност за питања као што је косовска независност, свакако тешко је очекивати такав резултат. Оно што је реално и рекло би се извјесно јесте утицај просрпских опција на састав владе. Будући састав парламента је могуће видјети у три колоне, једна је грађанска опција, друга је просрпска и трећа је процрногорска.
