„Књига је маринирана активним супстанцама које треба држати под кључем. Претерана употреба не погодује управљању моторним возилима, машинама и уопште вођењу пристојног живота“
Огњен Лопушина, UX дизајнер, фотограф, филозоф аматер, публициста, један од истакнутијих представника Фејсбук кружока којег је окупио чувени алтисеријанац из Борче Даки БД на платформи ТЦЛ-а, аутор је овог филозофско-социолошког приказа стваралаштва Марине Туцаковић. Није једини разлог представљања ове књиге жеља да вам помогнем да се упознате са Огњеном Лопушином, када будете видели његово гостовање на подкасту „Локомотива“, нити је ово захвалност Огњену јер ми је лично на ноге испред библиотеке „Петар Кочић“ донео ову монументалну књигу и то по киши. Овај приказ у настајању се искључиво родио као жеља да се представи методологија овог дела. Поред методологије, недвосмислени квалитет и неоспорива особеност стила коју ћу покушати да представим у наредним редовима, квалификује ово дело да буде прочитано од стране читалачке публике баш овог микрокосмоса који окупља наш портал.
Деконструктивистичка методологија, интелектуално антиелитистичка методологија, у којој се аутор усуђује да поред Мухарема Баздуља, Марину Туцаковић назове песникињом, додуше из потпуно различитих теоријских позиција, што само потврђује комплексност Маринине заоставштине завређује пажњу баш у овом часу. Тачније, повесном тренутку у ком забрињавајућа доза културелитизма, еугенике, нетеоријског фетишизма и расизма Друге Србије доживљава експанзију. Одговор таквим друштвеним гибањима, иако у пеироду писања књиге нису била у пуном облику, већ само у тенденцијама, нуди ово јеванђеље. Најупечатљивија синтетичка теоријска мисао ове књиге заснована је на личном искуству и уједињујућим антиелитистичком приступу представника генерације којој припадају горепоменути алтисеријанац и Огњен.
„Хоћу да каћем за Србију! Да решимо ратове, ако се не дрогирамо и ако не пијемо, а мора да пијемо и мора да се дрогирамо! ТО ЈЕ СРБИЈА“ Јел видиш ти да у овом архетипском представнику транзиционог губитник и његовој мудрости коју „случајна Србија“ презире интуитивно имаш теорију. Имаш и Хегелову дијалектику-тезу, анти тезу и синтезу? Ту је и Његош, да да, ту имаш и Његошеву чашу меда и чашу жучи што је јошти нико не попи а да је чашом жучи не загрчи? Хегел и Његош, то је исто Србија! Божју песму ћете слушати, животиње. Проповедао је Дарко Делић, док је на облежавању мог рођендана препоручивао свим присутнима књигу Огњена Лопушине. Случајно или не, у контексту плурализованих и децентрализованих уједињавања око универзалности сваког друштва Лопушина на трагу светскоисторијског духа отелотвореном кроз пијанца на неком митингу деведесетих, Његоша и Хегела а подстакнут Марином Туцаковић поред тога што разумевање њеног стваралаштва нуди као упоришну тачку плурализованих идентитета, сматра да свако друштво уједињује фобија и страх од физичког и културног нестајања које се може уочити у различитим формама појавности: „Сваки пут кад се помене последња шљива, Тарабић и пресељење Николе Која у иностранство напише се једно љубавно писмо нашем племену. Када анонимни мудрац завапи: „Нико нек не брани, јебем ти сунце крваво!“ Шта је то друго него емотивна реакција на неизбежни армагедон?“
Урбани четрдесетогодишњак, UX дизајнер, црне локне кроз које провејава по која седа, ролка, хавајска розе кошуља, иако му по изгледу више у овом друштвено-повесном дискурзивном диктату урбаног Београда, пристаје Радован Константиновић у руци, Огњен Лопушина држи бисту Његоша. Локне, ролка, веб дизајн, Марина Туцаковић, Андрић и Његош. ТО ЈЕ СРБИЈА!
„А душе само толико има колико делиш с душманима“
Стих Душка Трифуновића , можда јединог условно речено савременика, који раме уз раме може да стане са Мариним опусом симболизује препознавање онога што претендује да буде акутни проблем тренутног историјског моментума у развоју српског друштва које оличава нажалост урбани Београд. Културелитизам, презир, неразумевање које води у фобије је могуће превазићи ако прихватиш да није губитак социјалног капитала љубав које ће ти знање подарити, љубав захваљујући којој нађеш упоришну тачку са твојим суграђанином. Не презир, таштину и бес јер неки класно депривилеговани припадник радничке класе воли исту Балашевићеву песму као и ти. Лопушина ти помаже да пронађеш ту врсту љубави, јер наглашава континуитет стваралаштва једне песникиње која кроз своје песме представља идентитете од опуштеног балканског духа и мондијалистичких гибања преко агенса медитерана, Диоклецијановог Дубровника и Млетачке републике па све до транзиције и великих малограђанских победа динарског типа.
Душа са душманина у шареноликом микрокосмосу два аутобуса који се крећу у релацијама Пефкохори-Београд и Беч-Београд- Обреновац је толико флуидна, покретачка, обједињујућа и синтетичка, што јесте дијалектички и историјски материјализам оног пијанца који разуме Хегела. Континуитет овог „Јеванђеља“ са Шијановим аутобусом из култног филма „Ко то тамо пева“ је евидентна. Међутим за разлику од малограђанског брачног пара, ђилкошког шлагер певача, цигана музичара, хипохондра и љубитеља немачке дисциплине који изгледом неодољиво подсећа на Милана Стојадиновића, Лопушинини аутобуси су мало випе социо -демографски плуралнији. Без обзира на вишак плуралности, мисаони континуитет је ту. Жеља да се целокупност одређене заједнице представи кроз разне неформалне институције је свеприсутна у овом делу, илуструје се и кроз Горана Маркоића у периоду у којем је он како аутор наглашава имао „вишка“ љубави чак и за најзаједљивије и најпримитивније међу нама. Антологијску сцену са свадбе у филму „Национална класа“ која на најбољи начин осликава стање егзистенцијалног неиздржа и бедака у којем се српско друштво перманентно налази и лик Бранимира Митроића Флојда аутор овог „Јеванђеља“ ставља као једне од упоришних тачака нашег менталитета, постојања и преживљавања које ће Марина кроз различите периоде њеног вишедеценијског стваралаштва препознати: „Путници у оба возила на тренутак су у позицији Бране Митровића Флојда, који се у недељно јутро налази пред браком, нежељеном трудноћом, војним роком и недостатком летњих гума. Није ли то, ако ћемо бити искрени, једна од омиљених хобија целог нашег друштва, то мазохистичко наслађивање количином невоља које су нас снашле, а да нас нису сасвим уништиле.“
„Сад мало она“
Немојте очекивати езотеричне анализе Марининих стихова кроз паушалне интерпретације о најдубљим филозофским питањима, иако тога у Марининим делима има, Огњен нам то не нуди. „Јеванђеље“ врло теоријски утемељено препознаје да имамо уметничког сведока у Марини Туцаковић која препознаје модерну, постмодерну и остале стилске правце који су погодовали разблаживању ауторитета.
Овде је Марина представљена као једини аутентични трибун и трбухозборац народних размишљања, зачетница родних теорија и женске еманципације кроз Оливера Мандића, идејна надградња Синиши Павићу за лик епикурејца који је дошао до сазнања да му је у тренуцима кризе неопходно мало луксуза, такође овде је Марина зачетница полних слободи кроз песме натопљене секретом које воде неки мушкарци обучени у жене који су тако задали први ако не баш шамар или аперкат онда најмање дандару атрофираном патријархату, што се наравно ставља у контекст садашњих аутоколонијалних НВО трансмисија.
Политиколошки, филозофски, социолошки ова књига нуди различите епохе које су представљене кроз релацију људи у аутобусу које све обједињује наравно Маринина песма. У жељи да прочитате све опсцене моменте шијановске институције аутобуса представићу вам само једну, која по мом скромном суду осликава целокупни Огњенов наративни и социолошки таленат. У аутобусу који вози на редовној линији Беч-Београд-Обреноац седи Маша, будућа постдипломка драматургије на Универзитету у Бечу као и потоња успешна драматуршкиња. Њу хвата тиха језа и бес што је пауза у „Парндорфу“, естетски несклад њеног бића буди гомила „гастарбајтера“ који хрле да купе промил социјалног капитала. Из досаде која прелази у контемплацију, Маша анализира возача Горана који носи пешкирић преко врата, он је за њу класичан представник алфа мужјака са балканских простора, док презире људе који купују малограђанску гардеробу посматра Горанов телефон и замишља детаље комуникације коју води. Жена, швалерка, екипа за фудбал све је у Машиним пројекцијама.Једини разлог због ког Маша прекида своје унутрашње идеолошке пројекције је тренутак у ком долази Верољуб који у њој буди еротску али не и естетску привлачност јер има раднички препланули врат и јефтине турске мокасине захваљујући којима она види његове маљаве прсте.
Из његових фејк BEATS слушалица које нису звучно изоловане трештала је музика која је иритирала Машу. Песме Где си сад па онда Шабан Шаулић и Не плачи добри домаћине, Нада Топчагић и нумера Пусти мене трчи својој срећи па чак и Здравко Чолић и Рушка. Док је Маша размишљала како је дошла до споја тако јефтине и рудиментарне моде и прилично савремене аудио опреме, извадила је сопствену мало скупљу аудио опрему и пустила ред песама: Три сам ти зиме шаптала име, Вејте снегови, Арија и изнад сега Подсети ме што то беше љубав. Наравно да су све песме из пера Марине Туцаковић. Али овде је нешто много дубље у питању јер Марина практично у исто време пише два сценарија, за две велике миграције: „Једном руком сведочи о мукама кроз које пролазе новопечени малограђани, велеграђани и варошани. Нема Марина фрку да кроз своју синтаксу и народским речником прича о најосновнијим осећањима која имамо сви па и новопридошли са села.“
Док у исто време Марина сведочи и дијаметрално супротно миграцијско искуство: „Другом аналитичком руком Марина скицира читав један нови геополитички свет. То су песме које нам лукаво убризгавају агенсе медитерана, Деоклецијановог Дубровника и Млетачке републике. Три сам ти зиме шаптала име…слику љубила. Бонаца, на хоризонту је барка, Гитара, чаша терана, шкољке, Шолта, Комижа, Мљет, бузара, пицигин.“ Само је један од низа урбано аутентично теоријских приступа овог младог и перспективног ствараоца Огњена Лопушине. Међутим, како Марина разумева транзицију, постмодерну, постистину па и санкције, бомбардовање и ратове мораћете сами да откријете тако што ћете купити ову књигу и прочитати релације осталих чимбеника.
