Dragi čitaoci, u ovom eseju ćemo se pozabaviti skorašnjim okolnostima u Srbiji i njenom glavnom gradu Beogradu. Smatram nužnim da se pojavi autentičniji uvid u društvena dešavanja, pošto su pojavne stvari poređane u dihotomnu iluziju naizgled različitih opcija a zapravo ISTIH (prozapad ili prosrbija sa diktatom neoliberalne ekonomije). Ono što ću naglasiti kroz ovaj tekst je istorijsko bivstvovanje kroz ralje Beograda uz objektivan uvid u datost. Kao i uvek, nećemo se lišiti teških reči i zaključaka – jer je i život sam po sebi takav.
Petooktobarski društveni ugovor i postpetooktobarsko stanje stvari
Dakle, tog famoznog 5. oktobra 2000. godine pao je „tiranin“ i „diktator“ Milošević. Apologete rušenja Miloševićevog režima koncentrisane u krugu Dvojke lako su se odrekli svojih socijalističkih stavova i uverenja i tim bolje prešli na stranu ŠOK TERAPIJE i tako uveli u „igru“ novu-staru garnituru političara koji su sproveli neoliberalizaciju našeg društva suludom atomizacijom i uz to sve su uveli divljačku privatizaciju državnih dobara – pod diktatom zapada.
San o slobodnom tržištu i fer-zdravoj konkurenciji se pretvorio u najmračniju noćnu moru, monopol na tokove novca su uzeli pod svoje najveći poslušnici zapadnih agentura i savremeni saradnici okupatora. Ono što je simptomatično, je da taj apstraktni ideal lišen realnog, materijalnog otišao u prilog upravo tom krugu Dvojke. Najviše je ispaštala Srbija i radnički Beograd ( pod tim podrazumevam radnička naselja, koja su doživela famoznu etiketizaciju predstavnika svojevrsnog mraka i geta,divljaštva gde ne treba da zalaziti) i tako je 80% celokupne nacije pretvoreno u gubitnike tranzicije. Prvo pravilo kapitalizma ne razlikuje se preterano od Darvinovog pravila prirode – da najjači opstaju. Pod tim „najjači“ u ovom slučaju su sve samo ne najjači, u pitanju je najveći ljudski šljam koji je upravo zarad svog ličnog groša prodao svoju dušu i posledično tome celu Srbiju tom novom poretku. Nije važno da li se ostatak Srbije nije snašao koliko i Druga Srbija ili samo nije intuitivno hteo da se odrekne svog bitka, sve u svemu REZULTAT je isti.
Ono što je očigledno, Druga Srbija je uzela za taoce celu naciju, i krenula je da sprovodi ideologizaciju javnog prostora kroz diktate iz narativa njihovih gospodara sa zapada. Nagla „prosvećenost“ druge Srbije nužno ukazuje na to da je taj proces neorganski i da je pre svega jedna klasična negacija svog bića koja nužno kao takva vodi u ’ludilo’ i eklektičnost. Šuplji sa svih strana recipročno tome koliko im je razum neprisutan oni prosto „siluju“ svakog poštenog Srbina svojim plitkim i pre svega neutemeljenim– estetskim sudovima, koji u njihovim očima predstavljaju kosmološki apsolut. Poluge moći u javnom diskursu su utemeljeni petooktobarskim drustvenim ugovorom, i od tada ide ova nacionalna farsa koja je iz godine u godinu kako odmiče postmoderna – biva sve luđa.Radnici su ostali bez zaštite od strane svoje države i bili su prisiljeni na to da ostanu bez posla i bez prihoda. Primorani odlaskom na večni biro, tako gladni krpivši kraj sa krajem – postali su glavni neprijatelji naše nove nacije. Tako su to presudili apostoli „svetograđanske“ ideje ljudskih prava i nove prosvećenosti kroz građanističku kulturu i manire. Zamislite vi tu perverziju? Da vama klasno privilegovanim bude jedini problem u državi „Šef“ i njegova „bezuba“ radnička Srbija? NEVEROVATNO, ali sve što je fenomen i što ima epitet neverovatnog nije nešto što ne može da podlegne jednoj vernoj dekonstrukciji!
Dakle, svi koji nisu umeli-mogli-znali za koncept liberalne kulture i njegovog ideala „tolerancije“, bez obzira na materijalne okolnosti, on je automatski bivao marginalizovan, iako je on deo većine. Trenutno stanje stvari neodoljivo podseća na drugi svetski rat i domaće saradnike nacističke okupacije, koji su paradoksalno isto svoje mesto našli u krugu Dvojke. Samo što je ova okupacija izvršena bez fizičke prisile i kroz instrumente umne okupacije, kroz tzv. meku moć. Mnogo je korisnije da sledite vašeg gospodara kada ga ni ne doživljavate kao takvog već kao spasitelja, nego da ga se plašite egzistencijalno i tako posledično svoju poslušnost iskazujete kroz strah. Tako je savršeno skopljena hiperrealnost gde nam kapu kroje agenti zapadnih „vrednosti“ ne dovodeći u pitanje iste, bez okreta glavom preko ramena i naravno bez pogleda u “Ogledalo”.
Oni nisu svesni ko su i šta su, niti da rade kao instrumenti zapadnih ideoloških nacrta, pošto su materijalno zbrinuti i klasno privilegovani. Ali, zato su sigurni da je glavni problem primitivna radnička Srbija koju su već tog 5. oktobra prodali i slomili joj kičmu u ime novog krstaškog pohoda na Istok. Tako vam to ide kada nemate identitet i kada vam je Sopstvo tuđe, pa jedino što imate je „ja“ sa malim j jer je sve bazirano na osnovu ega – narcizam, nadobudnost i ego projekcije. Površnost i smrt zdravog razuma je NOVO STANJE STVARI savremene Srbije. Rečima filozofa Ludviga Vitgenštajna „ Ono što jeste slučaj, činjenica, jeste postojanje stanja stvari. Stanje stvari je veza predmeta“ (Logičko-filozofski traktat, 28 ).
Medaković i njegovo mesto u okupiranom Beogradu
Ovaj vid svedočanstva će biti refleksija nekoga ko je odrastao na famoznom Medaku i ko je dovoljno vremena posvetio kretanju kroz Beograd. Odrastanje u sivilu, okružen brutalizmom kroz nemaštinu svakako nije bio lak životni posao, ali deset godina kasnije „stižu“ pozitivni rezultati koji su fakat uvek već bili tu – samo ih ja nažalost sve ove godine nisam video. Ti pozitivni rezultati samosvešćivanja kažu sledeće – organsko društvo i solidarnost je nešto što je zasigurno postojalo i što postoji na Medaku! Taj radnički kraj koji je doživeo SUMRAK ŽIVOTA petim oktobrom i tranzicijom imao je samo jednu mogućnost tj. to je bila nužnost – da svi budu okrenuti jedni drugima u svom „mikrosvetu“.
Mikrosvetu koji je predstavljao zapravo stanje stvari realne cele „Srbije“. Otkazi, nemaština i životna neizvesnost su bile determinante koje su dale mogućnost za stvaranjem jednog organskog komšiluka – svi smo delili iste probleme. U kući i van kuće, prvi postulati moralnosti i etičnosti učili su se na ulici jer se znalo kako prolaze kukavice a kako hrabri, kako prolaze prevaranti a kako pošteni. Prosto sa ulice nikada ništa nije moglo da se sakrije, tu je ostao srpski tradicionalni kurs – bruke i časti; stida i srama. To je ono što u drugoj Srbiji ne može biti zamislivo, zato što tamo zapravo najveći uspeh ima onaj koji je etički „loš“, jer je to prosto logika dijalektike gospodar-rob.
Gospodar će da nastavi da te tlači jer on sebe ne kategoriše kao gospodara, već kao nekoga kome je to dato prirodno po sebi jer je „superiorniji“. Dakle, prevaranti bez časti i bez stida u toj društvenoj tekovini bili su načelni i otuda je baš tamo u toj „kvadraturi kruga Dvojke“ nastala kovanica da je Medak dno ljudske zajednice i da bi trebalo zaobilaziti taj kavez divljaka i kriminalaca.Dakako da je na Medaku zavladala „epidemija“ droge i dilovanja (ko god je imao prilike jednom da posluša Prti Bee Gee, uveriće se u datost) ali to je prosta logika kapitala koja nas je isušila sa potrebom za „drogom“ – kroz zadovoljstvo, i naravno potražnjom iste te droge. Sasvim je logično bilo da će promet i struktura te stvari biti locirani u predgrađima i radničkim krajevima koji su ostali sami na svom, između Scile i Haribde. U takvoj konstelaciji mladi su morali da se prehrane i da „žive život“.
Potrebe u kapitalizmu su postale svima iste, a to je stroga upeglana estetizacija materijalnog života koje ostaje suštinsko egzistencijalno stremljenje onima koji to nikad nisu imali.Medak nikada nije na primer „mirisao“ drugu Srbiju, a danas je meni sasvim jasno zašto je to bilo tako, samo sam tada bio previše mlad, naivan i nadobudan da bih razumeo po kom principu i sa kojim razlogom se oni sami po sebi ne mirišu. Svaki drugosrbijanac koji bi došao u mikrosvet Medakovića, automatski bi pao test, ne zato što bi ga „divljački“ Medak napao već zato što bi se ogolila cela estetska pojavnost tog čoveka i nužno bi ukazala na nemanje fundamentalnih vrlina. Onih za naš kulturni kontekst određujućih vrlina, koje su zapravo potrebne za realni svet – koji ti ljudi ne vide pošto žive u hiperrealnosti građanskih manira, kulture, tolerancije i ljudskih prava. Između ostalog da bi se neko mogao pozivati na prazno pismo zvano „ljudska prava“ – taj neko bi pre svega trebalo da bude Čovek.
U radničkim naseljima, koje su sahranili ti isti neljudi i iskonski autorasisti, autošovinisti, idolopoklonici zapada i (primitivnog) materijalnog raskoša, nisu imali „zeleno“ svetlo. Prosto Medak nije dozvoljavao da guta knedle zbog nekih pojedinaca kada se umalo nije udavio gutajući knedlu raspada SRJ. Ja, kao neko ko je od srednje škole okrenuo leđa Medaku, po sebi mogu reći šta je zapravo bio problem. Naime, problem je bio u tom stremljenju ka „miru“ i ka komformizmu koji garantuje statusni položaj, to materijalno blagostanje upeglanog i estetski lepog kruga Dvojke koji mi se po sebi, iluzorno nametao kao cilj. Međutim ono što bi trebalo da uradi svaki pošteni intelektualac je da prizna da je pogrešio i da je stvari video „zlim“ očima. Živ čovek greši i svi smo mi uvek već grešnici. Ono što je taj estetski lepi krug Dvojke nudio sve spolja, to je on bio obrnuto recipročno iznutra- ružan, prazan i lišen duha. Nemanje duha nužno vodi ka nemanju razuma, a to je ono što je krug Dvojke sam po sebi – razum zatvoren sam u sebe lišen duhovnog bića. Rat svih protiv svih koji je tamo nesvesno i potpuno anonimno prisutan od petog oktobra na ovamo – iziskuje sve najgore ljudske grehove i mane, od gordosti preko pohlepe i zavisti pa do gneva i lenjosti.
A nije ni čudo da je najliberalniji deo naše države, najglasniji u svojoj „prosvetiteljskoj“ misiji bezbožništva kroz propovedanje sebičluka, narcizma i egocentričnosti, i da je u POTPUNOSTI komplementaran sa maksimom kapitalizma – da najjači opstaju. Veoma je logično da kada ste i sami takvi želite da svi budu kao vi, da se uveća podela odgovornosti i snošenja posledica. To je ono što su oni oduvek u nama „primitivcima“ sa Medaka učitavali – bunt, sklad Sopstva, pojam vrline i težnju ka pravoj solidarnosti (i to samo zato što smo bili uslovljeni na tako nešto, a ne jer postoji nekakva ljudska esencija na Medaku koja nas bitno razlikuje od svih, pošto istorijske okolnosti proizvode ljude, one same stvaraju uslove i nužnosti). Shodno tome su očitavali svoj nedostatak u nama da bi posledično tako sve agresivnije „zabranjivali“ (kenselovali) svakoga ko budi to u njima – kroz razne vrste etiketizacija. Toliko zavisti, mržnje i ljubomore nije viđeno u novijoj istoriji Srbije (ali u postmoderni i 21. veku je sve moguće) koliko ono postoji u drugoj Srbiji i sada bi takvi da nameću društvene vrednosti i norme celom Beogradu i celoj Srbiji?
To je daleko od mogućeg, dokle god postoji kretanje bića i sveta sa njim. Ti poluljudi, humanoidi ne mogu pobediti duhovno ’nadmoćnije’ i to samo zbog toga što nisu pošteni prema svom biću, što nisu pošteni prema tome šta u njihovom bitku fundamentalno fali, jer se to ukazuje kroz njihovo odsustvo refleksije, introspekcije, samokritike, duha i sl. Tako tim povodom, ljudi sa Medaka uglavnom ostaju u „kraju“ i ne praktikuju društvene interakcije van njega, dovoljno im je što su medijski i informaciono okupirani ne treba im još autošovinističkog mentalnog *NASILJA*. Ali unatoč tome zdrav razum se ovde itekako zadržao, i istinski saveznici Srbije su ljudi sa Medaka i svih ostalih radničkih naselja koji su samo životno umorni A NE GLUPI I PRIMITIVNI.
