U nedelju su održani novi izbori u Crnoj Gori. Ti izbori su bili treći u razmaku od samo tri meseca, posle dva kruga predsedničkih izbora, dok su građani Podgorice izašli četvrti put na birališta za poslednjih godinu dana pošto su prošlog juna održani i lokalni izbori u glavnom gradu Crne Gore. Kada na to dodamo nešto mirniju retoriku svih izbornih aktera i nepostojanje referendumske atmosfere koja je vladala na svim izbornim procesima od 2020. godine ne treba da čude mnogo slabija izlaznost u odnosu na prethodne parlamentarne izbore i pojedine lokalne. U prethodnim kampanjama dominirala su nacionalna pitanja i pozicioniranje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok su ovog puta u žiži bile ekonomske i socijalne teme koje je pre svega otvorio najdominantiji politički učesnik u Crnoj Gori – Pokret Evropa sad. Tokom kampanje smo slušali obećanja kolika će se povećati prosečne plate i penzije, kao i koliki će biti demografski podsticaji, ali bez jasnog i argumentovanog načina kako to zaista i da se sprovede. Što nas navodi na zaključak da je levi populizam, narativ koji je dominirao ovom kampanjom.
Rezultati izbora pokazuju da na političkoj sceni Crne Gore postoje četiri velika bloka. Pokret Evropa sad je nastavio sa serijom uspešnih izbornih rezultata koji su započeti na lokalnim izborima u Podgorici pre godinu dana. DPS posle odlaska Mila Đukanovića sa čela te stranke, pokušava da se rebrendira i ne dozvoli novo osipanje birača. Prosrpski blok Za budućnost Crne Gore koji faktički čini Demokratski front bez Pokreta za promjene Nebojše Medojevića (ostao daleko ispod izbornog cenzusa sa svega 0,6%) je dosta podbacio u odnosu na avgustovske izbore 2020. godine, dok je „najčudnija“ koalicija Hrabro se broji koju su činile Demokrate Alekse Bečića i URA premijera Dritana Abazovića ostvarila očekivan rezultat. Apsurdnost ove koalicije počiva na činjenici da je upravo glasovima poslanika Demokrata i pala vlada Dritana Abazovića, ali i da su u zajedničke predizborne spotove „zalutali“ kadrovi sa protesta koji su Demokrate organizovale protiv vlade koju je vodio Abazović.
Po završetku izbornog dana izostala su tradicionalna slavlja građana po ulicama, ali i euforija u izbornim štabovima. Predstavnici svih stranaka šturo su se obratili medijima naglašavajući kako su zadovoljni ostvarinim rezultatima ne verujući ni sami u te reči. To se može objasniti činjenicom da najznačajniji politički akteri nisu ostavarili zacrtane izborne rezultate. I zaista je potrebno dobro poznavanje matematike da bi se moglo predvideti ko će činiti vladajuću većinu u narednom periodu, potpuno je nezhvalno prognozirati da li će ta većina izdržati ceo mandat od četiri godine. Na prvi pogled deluje logično da bi Pokret Evropa sad sa Hrabro se broji i Za budućnost Crne Gore mogao da formira relativno stabilnu većinu. Međutim, tu treba podsetiti da je tokom kampanje bilo različitih trzavica na relaciji Spajić-Abazović, kao i da je i dalje nejasno kako bi Zapadni partneri posmatrali ulazak Mandića i Kneževića u novu vladu koja nije imala nijedno ministarsko mesto ni kao pobednik izbora 2020. godine.
Ipak, verovatno bi se blagonaklonije gledalo da Za budućnost Crne Gore bude manjinski partner u vladi nego njegova okusnica. Takođe, jasno je da Evropa sad neće prihvatiti ništa manje od premijerske pozicije za Spajića, a čaršija sve više priča o razmimoilaženju između Spajića i Milatovića. Iz postizborne kombinatorike ne treba isključiti i DPS, bez obzira što barem za sada deluje da niko ne želi koaliciju sa njima. Oni iz prikrajka čekaju svoju šansu da se vrate na vlast zahvljujući podelama i svađama koje karakteriše sve političke stranke koje su svrstane u pobednike avgustovskih izbora od pre gotovo tri godine. Taj povratak DPS bi im omogućio „novi život“ i bio bi uporediv sa ulaskom SPS-a u manjinsku vladu u Srbiji početkom ovog veka. Ukoliko ne bude mesta za DPS u budućoj vladi jasno se može utvrditi da se nastavlja kontinuitet sa postđukanovićevskim periodom.
Bez obzira kako bude izgledala nova parlamentarna većina jasno je da će ona ponovo biti nestabilna što može da izazove česte rekonstrukcije i mogućnost novog prevremenog izlaska na birališta, jer kako je ocenio Dajković izborni procesi u Crnoj Gori postaju atletska disciplina.
