NaslovnaGledištaНаше су заставе увијек исте боје

Наше су заставе увијек исте боје

-

Овај текст пишем превасходно да бисмо схватили и једне и друге, односно, Републику Српску као такву, заједницу људи који пружају руку сапатнику у истом галиматијасу.


Глумци су већ неколико седмица главна медијски таргетивна група у Србији након њихове опште мобилизованости против владајућег режима чији су и сами веома активни дио. Није им ово први пут, тако да је, вјерујући у циклицизам историје, исход свих ових подвига извјестан.  

Са ове стране Дрине, у Републици Српској, глумце не можемо тако лако сврставати у ред највише социо-економске класе или упоређивати са оном која је владајућа. Овдје глумци нису политички активисти, овдје су глумци некадашњи ратници и борци, појединци који су изградили Републику Српску. Њих не занимају партикуларни интереси, не занима их пролазни Додик, Станивуковић, Милићевић.  

Створена ми је слика, можда погрешна, да су наши глумци у миру борци против ефемерних ствари, а у њих свакако спадају материјални и партијски интереси. Глумиште Републике Српске није атрактивно тржиште за империјалистичке грантове и злоупотребе, малверзације страних амбасадора и зелених (читај милитаристичких) свјетских покрета.   

Осврћем се и реферишем понајвише на конференцију за новинаре руководства Народног позоришта Републике Српске (НПРС) и његових глумаца након осуде јавности због угошћавања Сарајевског ратног театра (САРТР) и скидања заставе Републике Српске са врха позоришта, а све у оквиру интернационалног XXV Театар феста “Петар Кочић”.  

Зашто би САРТР био проблем?  

Током рата у Босни и Херцеговини, којег ћемо за потребе овог текста окарактерисати као “унутрашњи рат”1, како је то (закашњело) дефинисао социолог Силвано Болчић, Сарајево је било поприште ратних сукоба. Сарајево као српски град прије “опсаде” напрасно је у току исте постао кратко мултиетнички, потом чисто бошњачки град. Срби су, судећи по логици NATO-бошњачких (мета)наратива радили сами против себе у граду којег су, након “одласка са положаја на обронцима Сарајева”, у ковчезима и пјешке напустили.  

Изложићу вам кратку генезу развоја Театра и дати потенцијалне одговоре на горе постављено питање.  

Сарајевски ратни театар, надахнут егзистенцијализмом, симболички 1992. године назван скраћено САРТР, током ратних година окупљао је ансамбле из свих сарајевских позоришта и тако одиграо преко 200 представа од 1992. до 1995. године. Наравно, тада су игране углавном антиратне представе које је најлакше описати кроз поређење са филмовима “У земљи крви и меда” или “Римејк”. Ти филмови су антиратни и антисрпски, а такве су и представе. Понека се игра и данас, међутим, све рјеђе.

Сарајевски ратни театар, САРТР. Извор: FAKTOR.

 

Лого САРТР-а је такође проблематичан. Он словима покушава да пружи чисти угођај деведесетих. Слова исписују назив театра и приказују љиљан, овдје не нужно златни, али нама је, са ове стране “историје”, свеједно, јасна је порука – остајемо у деведесетим.  

САРТР је основан и као посебна јединица Армије РБиХ што је довољно лоше за све нас који у кући имамо најмање једног демобилисаног борца Војске Републике Српске, а код неких, не тако малобројних, је само сјећање на демобилисане остало. Додатно распламсава бол рана то што управо тај САРТР заступа све оне конструкте о злочинима широм Босне и Херцеговине, наводно почињених од стране Срба. Та нит се готово увијек провлачи кроз позоришне представе.  

Управо су ово неки од разлога за проблематичност Сарајевског ратног театра, које, несумњиво идентификују и српски глумци, међу првима и Александар Стојковић који је иступио на конференцији као борац ВРС.  

Између сновиђења и реалности  

Можда Срби, ма гдје били, живе у некој врсти фантазмагорије и не увиђају проблематичност у искреном пружању руке другом, некада непријатељу, данас сапатнику у овом вртлогу криза и манипулације под западном протектуром.  

Заправо, живот у Босни је као живот у једној луткарској представи која се у многоме разликује од оних које воде елите у релативно самосталним државама. У нашој држави су елите превасходно оне које свој елитизам заснивају на новцу. Ништа се није промијенило од Крајишника до Додика. Ништа се није промијенило од Балканских ратова до овог Одбрамбено-отаџбинског. Исти немар је према жртвама и борцима. Исти владајући ратно-профитерско-дезертерски шљам управља онима који су младост уткали у постојање државе и свих њених атрибута.  

РТРС је била прва која је напала управу НПРС одбивши да буде овогодишњи покровитељ због судјеловања ансамбла из САРТР-а. Покушавши да волшебно деконструише позадину позива Театру да буде дио Феста, открила је да је 2015. САРТР учествовао у Фесту, а да је РТРС био спонзор. Зашто то одбија сада?  

Имајући у виду традиционални начин управљања медијима у овој, али и сусједним државама, јасно је да владајуће структуре, а нарочито СНСД, на највулгарнији начин користе јавни медијски сервис као партијско гласило. Вијести почињу, теку и завршавају са ликом и дјелом Милорада Додика, читају се саопштења СНСД-а са посебним тоном као да је Адреса Жирондинаца француском народу, атакују се друге политичке партије са партијске позиције и директно се учествује у размјењивању стријела из једног у други табор. Ако смо већ прихватили ову наметнуту либералну демократију, онда зашто не испунимо, бар ради себе, основне постулате нормалног медијског извјештавања. Ове године није било разлога за помирљив тон о одлуци НПРС, јер није погодан политички тренутак за то. РТРС је рекао оно што Додик мисли, или оно што жели да други чују. Управо је то манифестација потпадања под сарајевски наратив искључивости којег су много дуже од посљедњих тридесет година градили уз помоћ западних савјетника и савезника.

Са друге стране, НПРС управља Дијана Грбић, активан члан СНСД-а, и потенцијална струја која би могла да употпуни скретање у партији које је осјетно.

Наше сновиђење 1918. године је било отјелотворено кроз вјеру у суживот троједног народа, 1945. да је Титов комунизам бескласни свјетски ризорђименто, и данас, да је опет суживот након свега једино што је на овим просторима могуће.  

Обавезно, након сваког сновиђења слиједи удар реалности који нас осакати за неколико хиљада људи, и тако у круг. И Сорокин, и Шпенглер и Тојнби су били управу када су писали о тешкоћи историјског циклицизма и о његовим непогрешивим законитостима. Зато смо несумњиво, кроз све наведене фазе, а и раније, дубље у историји, носили заставу исте боје, уз све жртве и посљедице по национални корпус у цјелини. А та застава је чиста. Готово ни најмање окаљана. Изгледа да нам је иманентно, и од нас неодвојиво мишљење да је доброта људска ипак метафизика.

Након РТРС, услиједили су Борци ВРС, односно, представници Удружења бораца. Дозволићу себи да помислим да владајуће структуре које уосталом и одлучују ко ће бити њихов представник, имају озбиљан утицај на ставове бораца који су у руководству Удружења. Они су оптужили НПРС да је скинула заставу са здања позоришта због доласка САРТР-а, а не због одржавања Међународног Театар феста “Петар Кочић”, што, надасве, чине сваке године.  

И борци у врху Удружења и РТРС су трбухозборци СНСД-а и истинског мишљења његовог врха, које је од наших глумаца изоловано у структуру оних елитних.  

А шта је највећи проблем? 

Да је барјак који вијори изнад нас у помирљивим бојама, доказано је још једном. У Босни и Херцеговини “прогрес” као ријеч можете чути на објема странама, али само се његови постулати покушавају имплементирати у Републици Српској, и нажалост, прогрес нам није априоран, него се за њега сви ми као грађани морамо борити.

Али, да бисте разумјели, прогрес се у контексту дејтонске Босне разматра као одвајање од наратива деведесетих, од свих оних појмова који нас сјећају на рат. Прогрес није само економија. Економија је спиновање које покушава да сва ова отворена питања стрпа под тепих, не би ли још интензивнија и пермутована била отворена у некој новој кризи. Нама је пријекопотребна Истина, а не капитализам који је у БиХ помијешан са западним протекторатом и као такав даје најгоре могуће резултате. Отворена питања и проблеми се користе да бисмо овај систем могли окарактерисати као толико лош, да за рјешење проблема не постоје политички медикаменти, већ да су једини медикаменти економског, круто капиталистичког, типа попут инвестиција западних земаља.

Глумци који су позвали друге глумце из Федерације можда јесу погазили своја осјећања која некад разјаре представе САРТР-а говорећи о геноцидацији Срба, Републике Српске и њеним крвавим темељима, односно, када се историја типично ревидира сходно захтјевима глобалног транскапиталистичког центра, али су освјетлали образ Републици Српској и доказали да себе нећемо мијењати како би им узвратили истом мјером.  

Потпуно је легитимно мислити да Сарајево филм фестивал не би позвао неко слично српско позориште или у крајњој мјери НПРС, или дозволило жирирање неком Нашем (аутентично нашем) умјетнику, па је управо то највећи проблем ове манифестације заједништва, опет у Бањалуци.  


1 Рат у бившој Југославији 1991-1995. [!] године означава се различито: “грађански”, “етнички’, “агресија” и слично. Болчић се опредељује за израз “унутрашњи рат” из увјерења да се не ради ни о типичном “грађанском” рату, нити само о “етничком” рату, јер стране у том рату су произашле из “коалиција”  социјалних сегмената бившег друштва чије су функционалне, идеолошке и друге значајке врло различите. Све су те стране, међутим, произашле из распадања “глобалног” југословенског друштва и зато је то “унутрашњи рат”. У овом тексту покушавам да ову дефиницију “унутрашњег рата” пренесем на Југославију у малом – БиХ. 

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

“‘Де ти је индекс?” – О студентима и “студентима”

0
Студентска блокада Филозофског факултета у Новом Саду због спорних изјава професора Динка Грухоњића на Фестивалу ,,Rebedu“ указала нам је на поједине поражавајуће карактеристике како...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?