Оно што публика у Србији није имала прилику да види у филму “Муње: опет”, могла је да види у филму Синише Цветића “Усековање”. Док се у региону филмови и серије штанцују у количинама које просечној особи не дозвољавају да их све испрати, један млади сценариста и један млади режисер успели су да заљубљеницима у седму уметност представе соц-драму уже и шире породице, која живи у главном граду наше Србије. Филм сам погледао два пута и тек после другог гледања дошла ми је мисао да о овом делу треба нешто написати. Фокусираћу се на ишчитавање дела тј. његовог садржаја и само на поменуто, пошто је моје знање о фотографији и целом процесу снимања оскудно.
Након другог гледања овог остварења, у једном алтернативном кафићу/биоскопу/атељеу публика је добила шансу да поразговара са режисером Синишом Цветићем о самом филму али и о другим темама које су мориле све присутне. Колико ме сећање служи било нас је деветоро у потрковљу зграде, што рекао бих показује до колико људи је Усековање доспело (или је бар ту количину људи дотакло). Разговор са Цветићем ми је дао неке одговоре које сам очекивао, као и оне које нисам очекивао.
Првенствено сам се надао да је режисер свестан одређених појава и просеца које је приказао тј. да их је освестио и да је имао потребу да их деконструише пред масом која ужива у филмовима. Случај је обрнут, што је режисер и потврдио при истицању да је доста тога око филма одрађено интуитивно. Само представљање постмодерне у српском културном контексту и шта њени просеци раде структурама и особама фантастично је приказано кроз дијалоге и монологе. Тако да је могуће да сам се обратио на погрешну адресу са одређеним питањима. Са друге стране могуће је да ја учитавам значење тамо где га нема. Обрни окрени, наш културни простор је напокон добио садржај са суштином.
Протагониста Јован је младић у раним 20им годинама, бивши кувар. Професионални развитак му је зауставила епидемија корона вируса. Дане проводи у соби, док снима видео записе у којима из ума у стварност прелива “своју” филозофију и истражује чешке секте које су повезане са ванземаљцима. Притом прави битове и конзумира спид. Живи са родитељима који су у процесу развода и који се тих дана припремају са славу Усековање главе Светог Јована Крститеља. Крсну славу коју само пасивни отац Бане жели да прослави по обичајима. Он током живота није успео да савлада “правила игре” на периферији светског капиталистичког поретка, тако да је излаз и уточиште пронашао у квизоманији. Отац представља терминалну фазу пропадања Гиге Попадића, да је потпуна истина све оно што је адвокат Радујковић изрекао на суду у последњој епизоди Бољег живота када је описивао свог клијента („Мој клијент је довучен на ову клупу као неки кечер. И тако седећи на њој, слуђен, он је израстао током процеса у велику метафору нашег времена. Пред нама је једна скроман човек, поштовани суде. Који поштено зарађује своју плату али ту плату не добија. И док он размишља ко му је појео плату, он добија опомене за смеће које нико не носи, за грејање које није радило. Прете му струјом, таксама, казнама, каматама, судским трошковима, сви желе да се напалте из његових празних џепова. И са тим и таквим џеповима он је чак и код своје деце изгубио ауторитет. Говоре да је пролупао. Зато што они не могу да схвате да један човек мора овако да се згрби када ради а нико му то не плаћа. Он долази кући касно, касно увече! Исцеђен на састанцима као лимун. Његова жена има утисак да се удала за старкељу“). Мајка Мила је са друге стране у кризи средњих година, дефинише је болест коју крије, циничност којом шиба, највише свог мужа и опседнутост физичким излгедом. Деда (са очеве стране) је пензионисани припадник ДБ-а, притом непокретан и дементан. Кроз његов лик се по ко зна који пут наивно критикују процеси који су народ у Србији задесили током 90их година. Шлаг на торту је баба (са мајчине стране) која је представљена као трансгенерацијски Франкенштајн и Балкан инфо фан.
На славу долазе редом старији син Душан са вереницом, обоје на почетку својих каријера и заједничког живота. Душан не успева да очува свој мир и показује прве знаке неуротичног понашања, због новог начина живота који га претвара у индивидуалисту и опортунисту. Однос заљубљеног пара је само на око једноставан, пошто на видело излазе проблеми са Егом које има Душан, као и размаженост његове изабранице. Потом долази Милина сестра Лела са мужем Гагијем и ћерком Аном која је Јованових година. Ана је слична Јовану по нихилизму, различити су по интелигенцији. Током филма однос Ане и Јована је пун осцилација, са назнакама кулминације која може бити деструктивна по обоје. Њен отац Гаги је крупни капиталиста, фокусиран на пословну аферу коју му пакују и на разуздани живот ван своје породице који жели да очува. За славским столом покреће теме и диктира тон разговора, рушећи ауторитет домаћина. Жена без било каквих скрупула и потребе да се у животу помучи представљена је у лику Леле. Последња долази бивша жена Банетовог брата Милана, Нена али и сам протерани брат. Они представљају генерацију која је ескапизам током кризних периода на овим просторима пронашла у разним зависностима. Без детаљисања плете се слика разарајућег утицаја њиховог односа на остале, док сва одговорност мора бити преписана само једној страни. Неко се покајао, неко пак није.
Кроз комуникацију, како вербалну тако и невербалну, осликавају се сви могући проблеми и психозе окупљених око славске трпезе. Желим да се у наредним редовима фокусирам само на главног јунака овог дела, посрнулог Јована. Његово отуђење од процеса и особа које су део тих процеса, увиђамо у уводним минутама филма. Он се не јавља људима на улици, јер сматра да друга страна не зна кога је видела том приликом. Када отац констатује: Сви сте ви (млади) такви, он оца пита: Ко то ми? Показатељ да се неидентификује са својом генерацијом. У више наврата истиче како је ово најгора од свих могућих стварности, јер је наш универзум септичка јама паралелног универзума. Притом би волео да у Земљу груне неки метеор, да нас спасе све колективно тј. “да сви ми постанемо још мањи и још небитнији у свемиру”. Као излаз, на прву лопту, види дрогу, јер је то “најбољи изум човека и крајњи домет цивилизације”. Даје му могућност да побегне од неподношљиве стварности. Због компликација које утичу на једну од најбитнијих људских функција, он приступа модификацији плана. Нови чин планираног ескапизма му је градња брвнаре у планини.
Док се план мења, мења се и Јованов приступ стварности. Душан, као у популарној друштвеној игри “Јенга” , Јовану током славе неспретно и без емпатије извлачи последње дрвце које је одржавало структурурални приказ живота најмлађег члана. Без брака родитеља, Јована више ништа не држи за овај свет. За свет у којем он више не жели да ровари по смећу. Почиње са креирањем свог језика, који се састоји од појединих гласова и неартикулисаних узвика. Он више није у могућности да обави разговор са члановима породице и да притом тај разговор води неком афирамтивном закључку. Разлике у језичком апарату постају непремостиве. Ако се водимо Витгеншајновим исказом да су границе нашег језика, границе нашег свет, јасна нам је Јованова мука. Како да помогне себи и другима када су, што каже Тома Здравковић, он и други два света различита? Кроз блеју са Аном, он је учи новим језиком и тако јој даје савете како да помери границе свог света. Или можда да креира нови.
О “Усековању” комотно може да се напише научни рад из разних научних перспектива. Дајте филму шансу, имате га на Јутјубу. Након тога можете да се јавите са коментаром или да напишете своју рецензију у неком облику. Пратите Опсег и не дајте се пасјим синовима постмодерне.
