Данас у Србији, медијски поларизованој земљи, политички нејасно дефинисаној, разапетој између страна свијета, све се више чини да је америчка или западна идеја ближа побједи. Сваки вид отпора против актуелне власти је укалупљен у оквире контроле, из којих не излази и рађа непријатеље хероје који својом петоминутном славом директно учествују у манипулативним радњама онога против кога се боре.
Контрола отпора – побједа једне идеје
Однос позиције и опозиције у Србији све више личи на show, јако добро уиграну представу. У којој је контрола очита, улоге добро подјељење. Имамо најгори могући облик довољне деснице и довољне љевице, довољно добру опозицију која никада неће суштински угрозити позицију власти.
Актуелни су протести „Србија против насиља“, који су у почетку личили на људско незадовољство и оправдан страх изазван трагедијама из маја мјесеца. Данас, протести личе на све само не на истински позив на бунт, они су прави позив на контролисани отпор. Највећи проблем који са собом носе, јесте претјерана експлоатација свих ресурса који се нађу у видокругу. Медијска потпора која их прати довољни је показатељ једног негативног и неугодног стања медијске сцене Србије.
Медијска поларизација је вјероватно узрочник многих других поларизација, прије свега овде се мисли на ружичасте и западне медије. Ружичасти медији, у својој суштини су пропагандна машинерија владајуће странке и њеног лидера. Са друге стране западни медији, око којих се можемо упустити у полемику зашто западни, представљају у суштини не само медијског, него и политичког субјекта. Они су суштински једини политички противник режима, а опозиција је њихов вјерни садржај или што би неки јутјубер рекао: content. Недоумица, зашто су западни? Не из разлога финансирања, на крају крајева не треба без поузданих и тачних информација тврдити било шта томе слично. Они су западни из перверзне потребе да НАТО агресију назову НАТО интервенцијом, да националне странке, које истичу то српско, назову десничарским организацијама и највише зато што на Видовдан угосте Фенечке бисере да им пјевају „Видовдан“.
Што се политичких странака тиче и актуелног протеста, оне су пред собом имале задатак да артикулишу људско незадовољство и себе презентују као алтернативу. У заслужном прикупљању поена, можда боље речено, природном, оне су показале вјештину експлоатације, али не својом кривицом. Њихова кривица је у томе што не могу да се одупру потпори западних медија. Експлоатација је показала романтичарски занос Београда, за западне медије то су сати и сати програма. За опозицију то је неуспјешно прикупљање поена, одраз недоследности теме и захтијева протеста. Данас се трагедије и захтијеви не спомињу са оним почетномајским жаром, него као оправдање зашто су још на улици.
Канцерогени активизам младих
Није се могуће отети утиску који је креирао романтичарски програм западних медија, а то су студенти на протесту „Србија против насиља“. Њихова вриједност је у томе што су студенти, и мање више то је то. Одражавају слику једне нове генерације изгубљених људи у времену и простору. Имају јасан антирежимски став, који се додуше не одмиче превише од тога – антирежимски, суштински празан и безидејан.
Најгоре од свега је то што је он одраз потребе за припадности у нечему што је популарно и реалтивно ново.
Читав вид активизма код младих људи, па и студената, поред тога што је безидејан и празан, још је више неопростив због мањка креативности. Упечатљив је снимак који кружи друштвеним мрежама, на коме дјевојка изјављује како напушта Србију и одлази у иностранство, односно у Словенију на студије. Све то не би било толико упечатљиво и проблематично да изјава није дата западним медијима и да се није цитирао Никола Којо. Дјевојка цитира: „Часније је живјети као грађанин другог реда у страној земљи, него као грађанин трећег реда у сопственој.“ Ова празнина од цитата би вјероватно алудирала да се Словенија опходи нехумано према досељеницима, студентима и слично. Такође, зашто би неко инспирацију пронашао у човјеку који живи и ради несметано у Србији? То је у много чему одраз погубљености младих људи и прије свега њихове потребе за присутности.
Оно што је очигледно на ова два примјера, јесте петоминутна слава и безусловна трка за простором у медијима, све како би се испунила потреба за присутности. Најтужније је то што се у име једног колектива, самопромовишу појединци, који тој колективној ствари више одмажу него било шта друго.
Последица експлоатације – оно што позиција жели
Експлоатацијa различитих тема, попут студената на протесту, а посебно од стране западних медија, истима чини медвеђу услугу. Већ добро уходана тактика владајуће странке јесте манипулација презасићењем грађана са садржајем путем медија.
Владајућа странка, из тема које опозиција, добро искоординисана са западним медијима, форсира, почиње да доминира над реалним проблемима који се намећу пред грђане Србије.
Последњи протести су донијели низ додатних тема на већ постојећу трагедију. У јеку протеста, вјероватно и први догађај који је грађанско незадовољство претворио у „Романсу из Београда“, јесте потенцирање угрожености глумаца од стране државе, од исте државе која махом преко Телекома финансира различите филмске и серијске пројекте, у којима баш ти глумци играју. Тренутно се то дешава и са студентима, или тек пријети да прерасте. То је катастрофалан потез антирежимски настројених субјеката, јер је то заправо оно што позиција жели. Односно, власт која је неограничена, аутократског карактера, са елементима личне владавине, да би се одржала мора да има непријатеље које константно побјеђује. Тако да се у амбијенту стварају непријатељи хероји, који су у романсијерском заносу западних фреквенција обликовани као жртве режима, а са друге стране доживљени као непријатељи опстанка Србије. Што се тематике тиче, свакако да она која је покретач грађанског незадовољства, полако али сигурно постаје споредна и код грађана изазива презасићење. Непријатељ херој постаје тренутно видљив. Са одређеном временском дистанцом постаје потпуно заборављен. У периоду петоминутне славе, вјероватно покушава да препоручи себе за неки од политичких субјеката и тако остане упаћмен као жртва режима.
Дисиденти мирних времена
Тежња младих није ништа друго него потреба за обликовањем појединачне личности кроз призму дисидента. Данас, у земљи која је добро контролисана једино могу да постоје дисиденти мирних времена. Студентска кретања на протесту „Србија против насиља“ највише личе на то, јер из оквира који је предвиђен за отпор нису изашли.
Професор Мило Ломпар је у Духу самопорицања говори о Другој Србији, односно њеном преображају из заточеника партијске мисли у људскоправаше са осјећајем за демократију. Оно што Ломпар запажа код њих, у лику Латинке Перовић јесте непогрешив осјећај за моћ хегемона.
Моћ Америке, против које се не устаје али се упорно представља(ју) као дисиденти, те он о таквој позицији говори следеће: „Све то не обезбеђује дисидентска позиција, пошто она озбиљно захтева онај свет вредности и идеја који може довести и до критике западног (америчког) става.“
Овај модел исказивања незадовољства који данас представља студентско кретање на протесту може послужити као примјер-потврда Ломпарових ријечи. Јер суштински нико се из те самоорганизоване групе није усудио, а вјероватно ни помислио да потегне питање критике америчког става. За критику тог става је потребан неки канал, вид или призма, а боље од Косова и Метохије нема. Сваки покушај актуелизације овог проблема међу таквом структуром наилази на коментаре типа: „то је идеолошка ствар“, „дијелимо се“, „скакање са теме на тему“, или чак дискредитација „ко је одакле послао поруку“, јер није морално причати о Косову ако порука није послата из Косовске Митровице. Доследност дисидентског става који наводно доминира код младих јесте одраз његове непостојаности и побједе америчке идеје у Србији.
Закључни час
Односи позиције и опозиције у амбијенту добро су контролисани у складу са западним (америчким) ставом, из тог оквира бунтовна позиција не излази. Сваки позив на отпор је у потпуности контролисан, јер никада се неће устати против суштинског противника стања ствари у земљи. Било каква промјена, која није мимо контроле, суштински није промјена. То је замјена играча.
У самом процесу контролисаног отпора западни медији производе непријатеље хероје, који временом постају потврда власти, а са друге стране представљени као жртве режима нису ништа друго него ресурс за експлоатацију од стране опозиције и западних медија. У раду професора Ломпара, проналазе се коријени оваквог дисидентског положаја и то код Друге Србије. Тежња је да се дисидентски став представи доминантним, али је његов одраз његова непостојаност.
