Прошле године је Француску на Филмском фестивалу у Венецији представљао Ромен Гаврас са филмом “Атeна” (“Athena”) у којем се преплићу садашњост и будућност, расизам и насиље, постколонијализам, деколонизација и истраживачка правда. На посљедња три појма ћемо највише да обратимо пажњу и упозоримо читаоце на њихову фундаменталну укљученост у сукобе на ободима великих француских градова.
За потребе овог текста уводимо два појма која у фусноти детаљно образлажемо ради прецизности и схватљивости – Теорија1 и Социјална Правда2.
Грађани Француске након 27. јуна и тренутка убиства малољетног Наела М, алжирско-мароканског поријекла из насеља Пабла Пикаса у Нантеру, слажу се само око једног, а то је да не припадају истом народу, и да је тако одавно. Сукоби су превазишли оне због којих је 2005. године проглашено ванредно стање у складу са законом донесеним 1955. за потребе деколонизације Алжира.
Управо је раскид Алжира са својом колонијалном силом, означио почетак нечега што се у академским круговима Више нормалне школе назива постколонијализмом.
Периферија
Француска предграђа одавно су насељена становницима бивших колонија Африке, поготово Алжирцима, Мароканцима и Тунижанима. Они су од шездесетих година у гетоима у којима полиција ријетко кад залази. Управо тих година, након алжирске револуције и осамостаљења, се појавио филозоф који је нужно требало да уобличи теорију и постави фундамент за борбу бивших робова насилно насељаваних у градовима Француске као готово бесплатна радна снага. То је био марксиста и лењиниста са Мартиника, Франц Фенон.
Колонијализам за Фенона је порицање припадања колонизованих народа људској врсти уопште. Колонизатори бришу идентитет и достојанство људи како би имали јасне разлоге за овладавање њима. Његова теорија није Теорија јер се заснива на Лењиновој марксистичкој критици капитализма и психоанализи, те је његов приступ највише модернистички и хуманистички.

Франц Фенон је револуционар те је као такав задао циљ свима онима некада колонизованим француском влашћу. Управо су ти гетои на ивицама Париза, Лиона и Марсеја прихватили овакав начин борбе, који је у првој линији подразумијевао неопходност поремећења колонијалистичког начина размишљања, преокретање виђења себе ван оне прокрустове постеље деголизма, а тек онда акцију против расизма и одбијања система да партиципирају у Петој републици.
Фенон, иако свјестан западног империјализма и расизма који је у онтологији сваког естаблишмента, од Париза, преко Брисела, до Лондона и Берлина, категорички је одбацивао мишљење да треба деконструисати Запад у мјери да се наука (конкретно позитивизам) и знање детерминишу на основу културе.3
Марксистички наратив и вид револуционарне борбе као једини излаз из системског искључивања најмање 6 милиона људи су најзаступљенији у тим гетоима који се веома брзо запале када страда припадник колонизованих народа, као што је то случај са Наелом.
Такав догађај описује и Гаврас у награђеном, горепоменутом филму. Атена је имагинарно, дистопијско социјално насеље париског предграђа, које захвата општа побуна Африканаца и Арапа након убиства тринаестогодишњег дјечака Идира. Сцене су потпуна слика данашњице. Демонстранти су огорчени због убиства припадника колонизованог народа, и то још малољетника. То су породице са дна стратификацијске љествице, притом вансистемски, спојени са underground-ом. Они користе савремене начине побуне, од Молотовљевих коктела до ватромета који су постали прави тренд посљедњих дана. Јачи су и организованији од полиције, чији припадници размишљају о својим породицама док се, у правој ратној атмосфери, сукобе са изопштенима. Цијело насеље је запало у анархију у којој се свако сукоби са сваким. Мигранти које предводи брат убијеног младића Карим у непријатељству су са другим братом, војником Абделом, који евакуише становнике из Атене, док са треће стране, дилери и криминалци купе све шта је вриједно из станова.
Бравуре у смјењивању насиља, драматичних партитура и политичке апокалипсе приказују трагедију Атине, тренутак када је свијет доживио да “књижевност долази послије оружја”, да се распада традиција замрзнутог конфликта којег контролишу некадашњи колонисти и да је ово само почетак оног процеса који ће неминовно задесити све оне државе које су у естаблишмент уткале Социјалну Правду.
Револуција је то која ће неминовно довести до грађанског рата, а коју подгријавају Теоретичари уз нужну пропаганду будности и брисања свих империјалних елемената историје западних нација не узимајући у обзир да је то уједно и највећи дио њихове историје.

Центар
Када се помијешају Фуко, Дерида, и дода грам Фенонове теорије, добијете оријентализам Едварда Саида – оца Теорије постколонијализма. Орјентализам је немогуће, како и сам каже, схватити без Фукоових идеја и његових дјела “Археологија знања” и “Дисциплина и казна”.
Оријетализам је у својој сржи пежоратив приписан свима који су из других перспектива, посебно западног дискурса, проучавали бивше колоније. Он подразумијева начин размишљања у коме је Исток НУЖНО примитивнији, сујевјернији, да је он експлицитно the other. Самим тим, Саид заговара активизам који ће резултовати писању нове историје од стране потлачених народа:
“Мој аргумент гласи: историју стварају мушкарци и жене, па се она може и поништити и изнова написати, увијек уз разна прећуткивања и скраћивања, увијек са наметнутим облицима (С.Р: епистемама) и толерисаним изобличењима, тако да “наш” Исток, “наш” Оријент постаје “наш” да га посједујемо и усмјеравамо”.4
Ова Теорија је постала саставни дио оних који се боре против колонијалног наслијеђа, од САД до Француске, од BlackLivesMatter до универзитетских активиста у главним тврђавама Европе, попут Париза или Лондона.

Оно на чему инсистира савремена Теорија постколонијализма јесте одбацивање рационалности и науке кроз обезврјеђивање бијелих западњака и њихових начина спознаје јер такав приступ припада само њиховој култури, а циљ јој је маргинализација ирационалних и ненаучних облика знања.5
Деколонизација у оквиру Теорије подразумијева рушење споменика историји, враћање Индекса забрањених дјела у који се сада смјештају она која одишу расизмом или другим облицима дискриминације – све оно што је било владајућа идеологија у највећем периоду прошлости западних замаља. Деколонизација је брисање свега увредљивог из прошлости и револцуија у академској заједници под слоганом “Liberate my Degree” (УК). Крајњи циљ је ослобађање курикулума од бијелих теоретичара уз прихватање Теоретичара и афирамацију небијелих Теоретичара.
Деконструкција иде до те мјере да се одбацује континентални филозофски приступ времену и простору, те се тиме, како каже индијска филозофкиња, теоретичарка Мира Нанда, оваплотила крилатица “нека цвјета хиљаду противрјечности”.6
Теорија има за циљ да паралише било какав отпор потлачених јер са друге стране сматрају да је немогуће да (примјера ради) Алжирци перципирају људска права онако како их перципира Запад или да користе начине отпора како то чине западњаци. А онда се појавила случајност да је субјект умро баш онда када потчињени долазе до гласа шездесетих и седамдесетих година XX вијека.

Управо сада се сукобе ове двије перцепције постколонијализма, они који представљају естаблишмент и прихватају Теорије, и они који схватају сву малициозност и флуидност истих, предузимајући мјере којима желе да материјализују борбу за положај у систему, макар онај који подразумијева аспект дигнитета када је однос органа за спровођење закона и гетоисаних група. То је културни рат који прераста у грађански и који ће изазвати домино ефекат у свакој држави Западне Европе у којима су мигранти великодушно прихваћени, али маргинализовани до те мјере да су изопштени из система.
Структура изгредника је у почетку била састављена од гетоизованих миграната Нантера, касније су се масовно побунили малољетници, а сада се јављају и навијачи највећих француских фудбалских клубова. Велики проблем представља подземље које је директна веза демонстраната са оружјем. То оружје директно стиже из Босне и Херцеговине и Румуније, али ни албанска мафија није занемарљива. Испод жита културног рата, одвија се права драма између кримианалаца који обијају банке, пале школе и уништавају полицијске станице.
Ово је вртлог и процес који ни када се зауставе немири, неће престати. Све више је филмова и књига који говоре о мраку који се надвио над просвећеном Европом. Теорија Социјалне Правде је уништила социјалну правду и агресивном пропагандом изопштила све оне који нису будни и који сматрају да је историја дио прошлости, те да је као таква неизбрисива.

1 Теорија са великим “Т” је она теорија која је одбацила све метанаративе, хришћанство и марксизам, науку, разум и стубове просветитељства. Ова Теорија је прелаз из постмодернизма насталог шездесетих година, и тзв. реификованог постмодернизма који прихвата да су претпоставке постмодернизма стварне, објективне истине, “Истине” према “Социјалној Правди”.
2 Одбацујући концепт социјалне правде Џона Ролса и критичке теорије, Теоретичари су пригрлили тзв. пробуђену свијест о природи друштвене неправде и искључили себе из мора неосвјештених, спремних за одмазду у културном рату. Такав активизам су назвали Social Justice Movement (wokeism), те за потребе овог текста, све идеје “освјештених активиста” биљежимо великим “С” и “П”.
3 F. Fanon, Black skin, white masks, New York: Penguin Books, 2019.
4 E. Said, Orientalism, London: Penguin, 2003.
5 H. Plakrouz, Dž. Lindzi, Cinične teorije, Beograd: Heliks, 2020.
6 H. Plakrouz, Dž. Lindzi, Cinične teorije, Beograd: Heliks, 2020.