Од фанатизма до барбарства само је један корак. У босанском лонцу, три су љута зачина, чорба је иста, мирођије се мијењају, рецепт свима познат, једино питање је који ће од зачина оставити горак окус.
Описивање једног од најкомпликованијих политичко-друштвених уређења, какво је оно у Босни и Херцеговини никада кроз историју није било лако, а данас, чини се можда и најтеже. Три конститутивна народа, три доминантне религије, једна република, једна федерација, један дистрикт, десет кантона. Све то стане на територију нешто већу од једне Холандије, и све се дијели на мање од три милиона људи. Рекло би се велики терет који нема ко да понесе. Они који би и могли одавно нису овдје, а они који би можда хтјели, нису у могућности.
Босански лонац тако постаје најтежи могући специјалитет за конзумацију. Јефтин за оне који га држе на тихој ватри, а скуп за оне којима припада. Ово традиционално средњовјековно босанско јело у прошлости је највише хранило уморне и гладне босанске рударе. Данас, пак највише храни незасита уста страних, наметнутих ктитора жељних немира, подјела и сукоба. Сваки покушај или трзај наметања толеранције и суживота бива угашен, баш на оној тихој ватри коју не планирају зауставити.
Сецесијо, сецесијо преведи ме преко…
,,Ако покуша да наметне нешто за имовину, то је, рецимо, дан у коме би могла да се донесе одлука о самосталности Републике јер ако вам узму имовину онда је бесмислено да се даље егзистира“, рекао је најукуснији зачин мјешовитог лонца који се најбоље мијешао са првом доданом мирођијом, али се ипак најбоље дегустира уз ону са најјачим укусом. Реакција је ово на изјаве, наметања и понашање високог представника Кристијана Шмита везане за питање имовине у БиХ. Једна је ово од многих Додикових најава потенцијалних отцјепљења Републике Српске и независности од БиХ.
Многобројне најаве сецесије од стране Додика кренуле су још од проглашења независности тзв. Косова, када је јавно мњење позвало тадашњег премијера да испуни своја обећања и одржи референдум. Оправдање за нечињење истог биле су Додикове тврдње да ће се референдум одржати само ако буде угрожена аутономија Републике Српске. Епилог тог дијела приче је била усвојена Резолуција 21. фебруара 2008. којом се тражи референдум о независности уколико већина чланова Уједињених нација призна проглашење независности Косова.
Сједињене Америчке Државе након тога укидају сваку врсту помоћи СНСД-у, што се и поклапа са великим заокретом у политичкој идеологији коју је направила та странка на челу са Додиком двије године прије. Управо то је један од главних адута опозиционих странака у протеклих седамнаест година апсолутне доминације СНСД-а у политичком животу Српске, заокрет од готово прозападног, либералног, проевропског покрета ка конзрвативизму, Русији, национализму.
Многи кажу да му запад то никад не може опростити, а неки спомињу да су западне силе и даље налогодавци и главни ,,кривци“ великог политичког утицаја Милорада Додика. Оно што је неоспорна чињеница јесте то да се у протеклих деценију и по састав опозиције,која на овај рачун критикује власт, увелико промијенио, лидери странака узрочно- посљедично са губитком избора одлазили и напуштали водећа мјеста, док се власт све више коријенито учвршћивала за своје фотеље.
Додик је са својом реториком отјецепљења наставио да прикупља велики дио политичких поена на одржавању наратива и маштања о независности ентитета, и поједине политичке неуспјехе, економске потешкоће друштвене кризе, прикривао баш овим причама.
Тако је било и 2012. када је изјавио да ће Српска једног дана бити независна,те имао политичку дебату са лидером ЛДП-а Чедомиром Јовановићем, због његових контроверзних ставова о геноциду и Србима. Све то, сасвим случајно у веома важној изборној години, на чијем је крају, на општим изборима у октобру убједљиво побиједио. Сумње у западне критике о Додику, као пријетњи и „главном руском човјеку на Балкану“, појачане су и 2013. када је бивши директор ЦИА-е Стивен Мејер рекао да вјерује да ће Република Српска постати независна на вријеме, док је Босна и Херцеговина измишљена држава чије је постојање само на папиру.
Такође у 2016. години појавила су се предвиђања одређених америчких аналитичара о томе да ће РС бити независна од БиХ до 2025. године. С друге стране, крајем исте године Валентин Инцко (Виско представник 2009-2021) истиче да ће потенцијални сепаратизам РС-а приморати међународну заједницу на интервенцију. Пријетње су стизале и од бошњачког лидера Бакира Изетбеговића, који је говорио о потенцијалном рату у случају одлуке о независности, као и о томе да би реципрочно БиХ признала независност тзв. Косова.
Гдје су два – ту су три!
„Пребројали смо се!“ Узвикнуо је један од главних редара у мјешовитом одјељењу. Почетак часа је одавно прошао, ђака је све мање, разредни старјешина је опет неки странац који свако мало сазива родитељски састанак, школско звоно само што није означило крај…или можда?
Ова изјава лидера бошњачке политике Бакира Изетбеговића била је један од посљедњих трзаја у покушају останка на политичком пиједесталу најбројније етничке заједнице у БиХ. Трзај, као што смо видјели другог октобра, није био довољно јак. Удружена опозиција, тзв. осморка, побиједила је не само Бакира, већ и Странку демократске акције, на чијем је челу. Промјена једног дијела власти. Суштина демократког система. Само што је ово ,,једног дијела“ кључ коју заврзламу звану Дејтонска БиХ чини уникатом у политичким системима на цијелом свијету.
Срби и Хрвати нису жељели промјену. СНСД и ХДЗ као водеће националистичке странке друга два народа поново су освојиле довољан број гласова и чине власт на нивоу државе. Милорад Додик и Драган Човић и даље ће чинити кључне факторе у доношењу битних политичко-друштвених одлука. ,,Ако падне један, падају и друга два“, реченица је која пада у воду након формирања Вијећа министара са коалицијом Осморка-СНСД-ХДЗ. Ова тврдња коју су годинама пласирали ,,еминентни“ политички аналитичари и новинари показала се нетачном. Кључно питање је значи ли то супротан ефекат. Да ако су двојица остала, онда ни трећи није заправо отишао…
Ентитет трећи, чији ли је већи?
,,Неодговорна политика бошњачког народа или њихових политичких представника могла би довести до таквог нечега“- изговорио је трећи зачин босанског лонца и лидер ХДЗ-а Драган Човић, говорећи о трећем ентитету и већој аутономији Хрвата у БиХ.
За разлику од својих колега Додика и Изетбеговића, који се отворено залажу, један за независност РС-а, други за унитарну, грађанску БиХ, Човићева реторика никада не иде у правцу исказивања његове личне жеље ни политичке намјере о стварању засебне територијалне јединице за босанске Хрвате. ,,Ја се потпуно залажем за цјеловиту БиХ у којој ће три конститутивна народа бити до краја једнакоправна, у којој ће хрватски народ представљати легитимни представници хрвата“- рекао је истог дана у истој изјави.
Међутим, у децембру исте 2021. на Фејс телевизији (FaceTV) у емисији Сенада Хаџифејзовића појављује се снимак са састанка на којем Човић говори оно што се не може чути у његовим званичним јавним наступима.
,,Формално ако имамо свој трећи ентитет имамо генијалан начин да заштитимо сваког Хрвата који живи изван тог ентитета. Ми желимо ове привремене облике рјешења око устава искористити да у коначници добијемо свој ентитет, које ће имати своју извршну, законодавну и правосудну власт“. Иако се негдје наслућивало да су Човићеве тајне жеље и циљеви управо о стварању трећег ентитета, ово је прва званична потврда те реторике. Зашто, у том случају Човић не може иступити и јавно рећи такве жеље?
Поставља се питање да ли је лакше покренути отцјепљење нечег што званично постоји, или стварање нечег потпуно новог, а у свјетлу Вашингтонског споразума из 1994. у ком су Хрвати пристали на Федерацију и кантоне овакве какве јесу. Првенствено је проблем подршка међународне заједнице односно изостанак исте везано за овај подухват. Оно што је сигурно јесте то да подршку има из матичне Хрватске, како од државног врха на челу са Пленковићем тако и од великог дијела десничарске опозиције, на челу са странком Мост.
Али она много важнија подршка јесте у виду Милорада Додика, највећег савезника Хрватског лидера. Двојац Човић-Додик највечи је трн у оку политичког Сарајева, али и већинске бошњачке политике. Њихова сарадња и партнерство се у највећем дијелу манифестује као партнество из заједничких интереса и користи, њихови гласачи би рекли државотворних значајних националних интереса, а критичари из новчано-материјалних- пословних интереса. Који год разлози били, овај тандем је у непрекидној сарадњи највише због, како они кажу заједничке пријетње од бројчано већинских Бошњака и њиховог наметања унитарне БиХ и покушаја мајоризације Српског и Хрватског народа.
Око спорних питања српско- хрватски се не споре и не дотичу, односно вјешто заобилазе када имају заједничке састанке или медијске изјаве и наступе. Човићу не смета Додикова посјета Јасеновцу, Додику не смета Човићева посјета Книну. Могло би се рећи да Додику не смета ништа везано за блиске односе са хрватским политичарима, познавајући исте са предсједником Хрватске Милановићем, који су чак приватно пријатељске природе.
Специфичан је и положај хрватског народа у БиХ. Иако су бијела куга и масовно исељавање карактеристични за цијелу БиХ, хрватски народ нестаје ипак највећом брзином. Посебно од 2013. и уласка Хрватске у Европску Унију. Посједовање пасоша њима матичне Хрватске олакшава одлазак. Питање свих питања је и када би се оствариле ,,потајне“ жеље хрватског лидера и већинског хрватског народа о стварању трећег ентитета, ко би у том ентитету живио. Мада је то питање које важи за све државе и територијалне јединице на нашим просторима. Шта нам вриједи земља ако нема људи.
Тако је то данас, у новим деведесетим, а како је изгледало то у оним, правим, старим? Сва тројица имају своје претходнике, које у правом свјетлу наслијеђују. Иако тада није била Босна и Херцеговина оваква каква је данас, флоскула „Мала Југа“ провлачи се још од тих времена. Како је права Југа била климава све вријеме и како је њен распад донио добре и лоше ствари – то већ знамо. Како је „Мала Југа“ климава, такође знамо, а хоће ли бити њеног распада и шта ће он донијети… вјероватно ћемо сазнати.. и то убрзо.
