Чорба у лонцу на тихој ватри испарава. Воде је све мање, а састојци остају огољени и у страху да их ватра не спржи. Историја, као какав цикличан круг, повремено додаје нову воду и одржава чорбу у животу. Вода коју смо додали је нова, свјежа. Временом добија боју, изглед и укус као она стара попримајући карактеристике састојака. Једино питање је је ли то нова или она иста чорба.
Ово су они састојци који је немогуће изоставити, а који помажу да се на дјеловима језика осјети сваки укус. Ми не можемо без прошлости, иако знамо да се од ње не живи. Али, никако да схватимо да се из ње учи и да многе одговоре можемо пронаћи ту.
,,Шест вијекова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене“- дјелић је говора Слободана Милошевића на Газиместану 1989. поводом обиљежавања 600 година од Косовског боја. Познаваоци политичких прилика тог доба у Југославији кажу да се после ове изјаве Милошевићу више није могло вјеровати. Да ли је Милошевић пријетио, или је знао нешто више о блиској крвавој будућности која је задесила наше просторе? Милошевићеви противници у то вријеме су рекли да је Газименстан и читаво то обиљежавање једна шовнистичка манифестација. Сам Милошевић је на суђењу Хагу, којем је предат на Видовдан 2001. изјавио да је читава изјава о потенцијалним оружаним биткама извучена из контекста.
Једнострани закључци и осуде о дешавањима деведестих готово увијек се ослањају на једног кривца, Слободана Милошевића. Неки би у шали рекли да је то толико изражено да слушајући и гледајући такве приче можете извести закључак да је Милошевић ратовао сам против себе. Лидер СПС-а свакако је био важан фактор дешавања тог историјског периода. Његове изјаве биле су и најупечатљивије када их упоредимо са преостала два лидера, Изетбеговићем и Туђманом. Био је спретнији популиста од савременика. ,,Нико не сме да вас бије“ -једна је од првих реченица које се везују за лик и дјело овог лидера. Милошевић је водио битке на више фронтова, што политичких што оружаних. Један од тих фронтова био је и ,,косовски“. Стручњаци оцјењују да је то и највећи разлог његовог пада. Говорећи о српском народу, мишљења су таква да би му све остало и опростили. Изгубљен рат у Хрватској, велик дио освојене териоторије у БиХ, бомбардовање 1999, санкције у два наврата, лошу социо-економску ситуацију већинског становништва, али Косово и Метохију тешко.
,,Не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“. Знао је, он или његов ,,спин“ тим око њега, да у правом моменту, и у правом контексту каже оно што је потребно за његов опстанак. Управо је та чињеница да је једна мала земља сама била на мети читавог западног свијета, уствари највише помогла да Милошевић, поред свих унутрашњих и спољашњих проблема остане лидер више од деценију.
Када говоримо о Алији Изетбеговићу, много ствари се поистовјећује са његовим сином. Можда је Алија у сјећању неких остао у нешто бољем свјетлу, него његов насљедник (у сваком смислу те ријечи), али да је сличност видљива, видљива је. Посебно је занимљива једна порука Алије Изетбеговића, у којој он поручује да људи треба да задрже барем дио ратног морала.
“Да сачувају бар дио ратног морала који смо имали. Оних моралних вриједности и оног морала ког смо се позивали у рату. Наравно долазе нова времена није мир што је и рат, свако од та два доба има неке своје вриједности, али ми се чини да се понекад неке ствари којих смо се придржавали и које смо његовали и које су нас одржале у рату, да се понекад губе. Ја сам веома несретан кад тако нешто видим а то се догађа. Апелирао бих на нашу јавност да сачуцају нешто од тог ратног морала“. Да ли нас је Алија још тада припремао и индиректно говорио да нам ратни морал треба, јер ће рата опет бити.. питање је. И да ли због тога његов син изјављује реченице попут “Пребројали смо се”. Њих двојица су јако занимњив тандем, који је можда чак, мало и глупо поредити. Морал је свакако нешто на чему бисмо сви ми требали порадити, како бисмо га имали и задржали. Али ратни морал, потребан је у посебном стању, како и сама ријеч каже, стању рата. Зашто чувати ратни морал, ако радимо на миру? Или је само хтио да сугерише да ратни морал треба да буде присутан и у стању мира, те да се исти може искористити и у новим околностима…
Фрањо Туђман. И трећи зачин у овом динамичном спремању старог оброка. Можда нам је он алева паприка и то она љута. За њега можемо чути и лијепих и ружних сјећања, са свих страна, али посебно је интересантно да тада нико није желио мир, а сви су причали о њему, а сада нико не жели рат, а сви причају о рату. Тако има података да је и сам Туђман посебно утицао на дешавања у БиХ у тим нашим деведесетим. Према наведеном извору, Туђман је рекао „О Босни и Херцеговини се мора говорити, јер су њене границе дефинисали комунисти на хисторијски и геополитички апсурдан начин. Проблем БиХ могла је ријешити само Европа. При том се треба присјетити хисторијске подијеле Балкана на западни и источноримски дио или подјеле на католичку и православну сферу“.
Ове паралеле нису случајне и нису остављене онако ради реда. Служе да објасне цикличност круга у којем се налазимо и то не као три нације, већ као људска врста. И не понаваљају се ствари само на нашим просторима, цикличност је универзална и једноставна. Потврду ових ријечи дају и академски стручњаци који су свједоци и старих и „нових“ (поновљених) деведесетих, проф. др Владе Симовић и проф. др Драшко Гајић.
Откривамо рецепт…
Са социолошког становишта мишљење је изнио професор на Факултету политичких наука у Бањој Луци, Драшко Гајић, те објаснио како прошлост утиче на садашњост.
“Нису нове деведесете. Ово је можда ријалити на бази римејка деведесетих, али који има неке цртице деведесетих година које су резултат инерције овог друштва, јер ово друштво не функционише по плану. Остали су нам неки реторички елементи. Народу се сервира пуно ријалитија политичког и свакох другог, а врло мало се сервира игара и хљеба, а посла никако, плана и будућности нема, поготово за младе људе“, рекао је професор. Како даље наводи забрињавајућ је број рођених беба, уписаних основаца, средњошколаца, студената, свршених студената, али и људи који су тражили испис из држављанства. Ти бројеви много говоре да старе деведесете ипак утичу на овај привид “нових”.
На питање да ли је академска заједница почетка рјешења и да ли могу помоћи, Гајић је рекао: “Често се чује питање “зашто интелектуалци ћуте?” А шта то ново рећи што досад није било речено? Можемо понављати. Пружамо руку често пута друштву и систему, али очигледно узалуд. За оно што кажемо да је пут оздрављења да бисмо напусили деведесете, које су цијело друшто гурнуле у суноврат – тај одговор се не допада. Заузимају се „ad hoc“ рјешења, јер ово је вријеме тик-тока и ријалитија. Претпоставка напуштања плетформе деведесетих година јесте орјентација ка подржавању живота сада и овдје у правцу будућности“.
Професор је на прави начин ушао у овај наш лонац, те објаснио какав је то рецепт којим се служе главни кувари: “Ово је врло згодан рецепт за скретање пажње са свакодневних проблема. При томе одговорност за такав амбијент сносе и позиција и опозиција подједнако, гдје можемо видјети да се опозиција бави социјалним лешинарењем на бази лоших рјешења које уради позиција и праве дефетистичку атмосферу у друштву, а дефектизам нам тек не треба”. Оно на шта Гајић посебно скреће пажњу јесу позитивне ствари, гдје позива на афирмисање истих, а негативне ствари критиковати, али на онај позитиван начин уз нуђење реалних рјешења. “Не пропадамо до краја до тог дна, баш због позитивних процеса, јер су ти процеси добрим дјелом засновни на младим људима. Ми само морамо више подршке дати младим људима јер ту нам је излаз“.
Поменуо је и проблеме са којима се данашњица сусреће: „Извитоперујемо систем вриједности, јер нам тај ријалити деведесетих утиче и економски и социјално и политичких и на све начине. Утичу на полицију, управу трговину, економију… и онда свугдје имате превару и замјену теза. Тако да девијације и трагедије које нам се дешавају, грубо је рећи, али не изненађују“.
Уважени политиколог и професор на Факултету политичких наука, др Владе Симовић истиче да се данашња скупштина БиХ ни по чему не разликује од оне из 1990. као ни од Босанског сабора из 1910. године.
„Модел настанка политичких партија у БиХ и начин њиховог међусобног комуницирања, у многоме се нису промијенили још од 1906. године када се формира прва партија у БиХ, Муслиманска народна организација, након чега слиједи Српска народна организација 1907. и Хрватска народна заједница из 1908. године. Модел понашања, дјеловања и реторике који су они тада преузели ништа није другачији него данас. С друге стране, модел понашања иностраног актера, који се цезаристички понашао и понаша и дан данас, који се огледа у континуираном завађању наших народа како би лакше владао, такође се није промијенио од тог доба. Промијенили су се актери, али не и игра која се игра“.
„Када се Југославија почела распадати, људи су се природно почели окупљати око националних партија као што су радили и у вријеме Аустроугарске монархије. Тражили су да се самоартикулишу, формирају своје самосталне политичке организације које се боре за њихове интересе. Формирају се три велике националне странке, СДА, ХДЗ и СДС. Тачке спорења биле су исте и 1910. и почетком деведесетих а то су однос према држави, државном уређењу, језику, писму, нацији“, казао је.
„Дешава се један сулуди грађански рат који је имао преко 96.000 жртви. То није требало никоме. Међутим, то ће се поновити опет у историји зато што имамо два проблема. Први је тај што смо дубоко подијељено друштво. По националној и вјерској основи. Наша перцепција историје је дијаметрална, толико супротна да се не може помирити. Ми можемо живјети као комшије једни поред других али никако више једни с другима. За Републику Српску је најбоље да буде независна, за Хрвате да имају своје парче које ће бити независном, а Муслимани би били најсретнији и најостваренији кад би били сами са собом. Наша историја је наша перцепција ствари, њихова историја је њихова перцепција. Ја не желим да мијењам Бошњачку идеју о њима, а не могу да прихватим да они мијењању моју историјуи моју идеју о мојој нацији. Овакво размишљање није никакав шовинизам већ здрава и нормална логика“, поентирао је професор, те указао на проблематику рекавши:
„Проблем актуелне политике је у томе што прије свега, бошњачке грађанске структуре неће да поштују Србе и Хрвате, нити њихове интресе ни њихову перцепцију прошлости“ рекао је Симовић. Ту се лијепо уклапају и стихови једне пјесме „..јер свако срећи пресуди неко трећи“.
„Најбоља политика је увијек политика чистих односа. Да ли се ово стање враћа и подсјећа на деведесете? Не. Ово се враћа на 1910. јер се она поновила 1990. Историја се ни по чему не разликује. Овај сукоб није од јуче. Овдје је ријеч о једном историјском сукобу који је немогуће превазићи, и који ће да живи у генерацијама наше дјеце. Једино рјешење је бити поштен у односима и прихватити да смо различити, да различито мислимо, да нема братства и јединства, да можемо сарађивати економски и на нивоу одржавања међусобне безбједности“, завршио је Симовић.
За крај, Гајић је поентирао оним најбитнијим по њему, а то су људи.
„Од три елемента државе: територије, суверенитета и становништва, најконститутивнији елемент је народ. То и економисти кажу, људски ресурси су незамјењиви. А ми се са људима бахатимо, гурнули смо их у спин ријалитија деведесетих. И онда као исти тренд је и у окружењу, мене окружење не интересује, ја не живим у окужењу живим у Републици Српској. То је њихов избор мене интересује наш избор. Ми морамо почети да се мало конструктивно будимо и бунимо, не деструктивно, не позивам на револуцију. Али исто тако морамо да знамо зашто, гдје смо, ко смо и гдје идемо и то да рашчистимо сами са собом. Јер одлазак људи пуно говори ко хоће да чује“.
Пријатно!!!
Стање једног друштва, баш као и човјека који је основни чинилац истог, је промјењиво. Неки кажу да вријеме уопште не постоји, већ да је конструкт нашег ума. Што значи да је промјена нужна, без обзира на вријеме. Једна теорија каже да вријеме тече линеарно од старта према циљу. Друга пак да је циклично и да представља један круг у ком се не зна гдје је почетак а гђе крај.
Наше друштво често робује тим временом. Историјским чињеницама,спорењима, верзијама. Свако вријеме носи своје бреме. Роб може постати слободан само ако је свјестан свог робовања. Можда је у томе кључ. Свијест. И можда наша стања нису производ прошлих и садашњих времена или визијама будућих. Него су производ наши навика,наших карактера и наших менталитета.
Чистимо ли довољно наше двориште? И да наравно увијек ће бити злих људи са стране, који ће с високе позиције, стечене оним вриједностима против којих се лажно боре, покушати, уништити, повриједити и затрти све добро и пристојно што покушамо урадити. Али запамтимо за оно што не можемо утицати не вриједи брати бригу, јер само у оном чистом дворишту, можемо направити заштиту, барикаде људскости и универзалних вриједности, бранити своје, вољети и поштовати туђе.
Поновљених сценарија, можда ће бити, можда и неће. Оно што је сигурно, међу људима не влада никаква ратно-хушкачка атмосфера. Људи неће да ратују, неће више понављања. Цикличност се може напустити, али питање је хоће ли.
И на крају, враћамо се почетку. Враћамо се садашњости у којој треба да преживимо и обезбиједимо бољу будућност.
Колико је то могуће и колико смо на правом путу, сазнаћемо из неког новог чланка, неких нових генерација, којима ће наша три главна зачина, представљати већ оне старе, без којих ипак неће ни они моћи. Тако су наша тројица ту, али и бивша тројица су ту. Нагледају да ли се остављене инструкције поштују. Уз њих, на истој дасци за сјечење са које се сипа у лонац стоје и високи представници. Наше драге мирођије ту су и када нису. Прате нас, као родитељи несташну дјецу. Само што ови родитељи никако да се договоре шта је за нас најбоље. Батина или разговор. А док они то одлуче, наш ручак бива спремљен, па чак и сервиран.
