Јутрос ме пробудио звук хеликоптера који је летио изнад наше куће. Када живите у малом мјесту попут Сребренице, то баш и није често. О Сребреници сам вам већ писала и могла бих, још дуго. О лијепом и ружном, о топлим, безбрижним данима или о оним тешким, тмурним… Јутрос ме пробудио звук хеликоптера. Неке године то буде звук мотора или ме мама буди јер је неки странац упитао комшије Do you speak English? па звали неког млађег. Кроз године сам упознала многе новинаре, фотографе, знатижељне странце. Оно што је занимљиво је објекат њихове знатижеље. Увијек исти, увијек усмјерен на једну страну. Питали би ме Are you Bosnian or…? Ја бих рекла да сам Српкиња. Остатак разговора мање – више исти. Како је било одрастати овдје? Имам ли пријатеље који су Бошњаци? Гдје сребреничка омладина проводи слободно вријеме?
Занима ме шта би ме питали да сам рекла Yes, I am Bosnian. Да ли би ме питали како сам ових дана? Је ли ми тешко? Плаче ли моја породица за неким изгубљеним, убијеним, мученим? Можда би хтјели да ме фотографишу, па да тужна прича моје породице обиђе свијет, изазове саосјећање на овај дан, кад је Сребреница свима одједном страшно битна? Могуће, али ја сам ипак Српкиња.
Воле странци да се сјете Сребре средином јула, политичари исто. Дођу тако, са својим руксачићима, патикама за планинарење, шеширићима и камерама. Нешто гледају лијево, десно, па фоткају старе, напуштене куће, па нам се тако снисходљиво осмијехну, махну на улици, кажу Hello. Не познајемо се. Да ли у Њемачкој, Италији, Америци или Турској сваком живом ко прође поред њих кажу Hello? Не кажу. Али нама говоре, јер нас гледају као некакву велику изложбу или приближније зоолошки врт. Поздравити локалца на улици за њих је као проћи поред мајмуна или лемура у зоолошком врту, па му мало куцнути на прозор, насмијати се и наставити даље. Ми смо за њих вијест, сензација. Трипују да су озбиљни репортери, а ово Блиски исток. Ми сиротиња, биједа, нееманциповани народ који не може напријед јер је на нижој љествици развоја. Маните ме са Hello. Ако нећете да вам причам. Дуго да вам причам. Како не разумијем обиљежавање 11. јула на Поточарима, без обиљежавања 12. јула на српским гробљима. Како су пресуде Хашког трибунала апсурдне, неправедне, нелогичне, само ако се заправо заинтересују и потруде да виде сав бесмисао који је та смијурија од суда, тај „белосветски олош“ изрекао задњих пар година? Како да вам кажем Hello и пожелим добродошлицу у мој град, кад не желите да чујете плач српске мајке за дјететом, плач сестрице за братом, баке за унуком, унука за дједом… Нећете, јер су Срби. Јер вам је превише да сварите податке и о српском страдању, мучењу, губитку свега. Јер не волите другу страну приче. Вашим маленим, заведеним мозговима је потребна једнодимензионална поларизација. Ви видите зло – Србе и добро – Бошњаке. Кољаче и жртве. Геноцидаше и невине. Не питате се откуд толико мртвих Срба. Вјероватно су се наша дјечица, жене и старци сами убијали? Палили своје куће и убијали стоку? Мучили сами себе? Добровољно у логоре ишли? Жене нису биле силоване? Сами хтјели мало бјежати из Сребренице док им огњиште гори? Шта би са Савке Млађеновић и њених синова, Драгана и Анђелка? Ко уби Живана Продановића чију лобању мајка Добрина држи кукајући за мртвим чедом? Ко покла Србе на Божић ’93. у Кравици? Ко то уби мале Димитријевиће, дјецу од пет и дванаест година? Ко је Славки Матић из Бјеловца убио све што је имала, због кога је гледала мртве кћери на кућном прагу? Ко зароби и одведе Брану Вучетића, деветогодишњег дјечака, у сребренички логор, након што му је убио и оца и мајку и брата? Ко је запалио старца, слијепог старца Радојка Милошевића? И хиљаде других, недужних? Вјероватно, ето, само од себе то било.
Да предухитрим брижнике у коментарима, знам ја саосјећати са сваким невино страдалим. И са његовом породицом и муком. Био он Србин, Муслиман, Шпанац или Паштун. Боли мене свака суза проливена за невиног, сваки мајчин јаук ми тјера језу у кости. Разумијем. Вјерујем да је нереално тешко. Не бих тај осјећај пожељела никад никоме. Нисам ја, као неки, слијепа ни глува на туђу бол и патњу. Али кад на моју јесу, кад мој народ не желе да чују и да виде, кад их не занима наша патња, наше смрти, наша пострадала дјеца и наше силоване мајке, онда морам да вриштим, морам да будем гласна, морам да допрем до слијепих и глувих. Морате и ви, истинољубиви, са мном. Јер нема једне жртве и једног злочинца. Могу да вам, ограничени странци, причам о једанаестом, али морам и о дванаестом. Могу да вам причам о томе како цијела Сребреница умире, како људи одлазе, али вас то не занима. Вас занима јулска Сребреница и одосте.
See you next year, кад ћете поново доћи и држати неке блесаве радионице и кампове о суживоту, толеранцији и изградњи мира. Да покупите кеш и изигравате волонтере који по Африци отварају школе. Идите доље, у Африку. Можда тамо неко добро и учините. Нас сте овдје предуго смарали. И да, де свега вам, само мало прогуглајте значење ријечи „геноцид“. Па ћемо причати.
P. S. Кога занима нешто више о српском страдању и заправо у себи има склоности ка тражењу истине, предлажем „Атлас злочина над Србима у току одбрамбено-отаџбинског рата“, рад Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Републике Српске, који неуморно улажу труд да се сачува сваки траг о страдалој српској чељади, да се зна да су постојали и због чега их више нема. Бар толико можемо. Толико морамо!
