У тексту писаном као апологија Борису Милошевићу и Србима изван матице, браним све оне остале на својим огњиштима за вријеме “унутрашњег” рата (како то дефинише Силвано Болчић) у Југославији деведесетих. Јасно је да је неопходно да постоји једна заједничка, једна српска перспектива и идеја будућности која је изостајала све ово вријеме богатог историјског ролер-костера, али је неопходно да се превасходно вреднује историјски контекст тог останка, а самим тим и услови опстанка.
Као инспирација или можда више теоријска подлога за овај експеримент су три текста[1] новинарке РТС-а, дописнице из Беча, социолошкиње Весне Кнежевић, која је, како и сама каже, идеал-типски подијелила Србе у три групе: Вјечне Србе – ванвременски немањићки конструкт; Савремене Србе – групација оних који приједлог “али” користе као баланс између овлаш прихватања и условљавања; и коначно, Србе са вишком идентитета – цинични релативизатори ових условљавања, јер ми смо Срби само зато што се природа поиграла са нама, односно спољне силе.
У неколико текстова, али и на друштвеним мрежама, сам помињао серију која је живот села уз обалу Драве приказала микроскопски прецизно и тако постала, како предсједник Милановић каже, већа од живота. “Грунтовчани” су овдје, али и код Кнежевићеве, извјесна референтна тачка. Та серија ме је одушевила, иако сам захтјевао очев симултан превод њихових дијалога, а самим тим и живота у дравском социјалном муљу. И сада, јасно је како би која група Срба дочекала Андрију Каталенића. У Београду би га Круг двојке дочекао као шансу за промоцију разноликости, поготово ако је вољан да прихвати наратив тог рејона, а ако не, онда би био остракизован и волшебно избачен из херметички затворене средине; у Краљеву/Крушевцу би био одбачен као посљедњи придошлица у колективни српски идентитет, а бојажљиво сумњам у исти приступ Бања Луке; док би просвећени Новосађани дали шансу сељаку наивцу, али са резервом.

Као што сте могли да примијетите, у овом никако случајном поређењу, не нужно прецизном, избјегавао сам да наведем како би реаговали Срби Хрватске на, за овај текст посебно конвертираног, Србина Каталенића – они који се једини сматрају легитимним представницима мањине, окупљени око Српског националног вијећа, или прецизније – Самосталне демократске српске странке (СДСС).
Самосталци у борби за толеранцију
У “Апостатима српског менталитета” сам писао о Светозару Прибићевићу који је у Краљевини Југославији био представник Срба из Хрватске, а потом, након уласка у коалцију са Хрватском сељачком странком, представник Срба Пречана, а писах и о Милораду Пуповцу, филологу и пуком профитеру. Обојица спадају у оне који не припадају ни матици ни отаџбини. У Хрватској су Срби, па су самим тим по аутоматизму, сврстани у групу грађана најнижег слоја (видјећемо да ли је баш тако и са Пуповцем), а у Србији су смјештени априорно у групу Срба са вишком идентитета, поготово ако се не уклапају у преовлађујући дискурс званичног Београда.
Међутим, тај текст је очишћен од повијесног контекста оба субјекта политичке сцене у различитим тренуцима. Овај ће се пак фокусирати искључиво на историју повијести српског естаблишмента у Хрватској у XXI вијеку.

Да би дошао до саборске говорнице и удјела у готово свакој хрватској влади од 2000. године, Милорад Пуповац, вијесник неолиберализма, оснивач прве српске Тесла штедне банке у Хрватској, морао је да дијели друштво са Весном Пешић, Жарком Пуховским, Кочом Поповићем и свима онима који су комерцијализовали југоносталгију и започели борбу за Социјалну Правду[2] , а поједини произашли и из гибања 1968. године. Пуповац је подржао отцјепљење Хрватске од СФРЈ па се потом предомислио, међутим, тиме није наштетио свом угледу као политичару од повјерења Загреба.
Такве варке је чинио током свог дугог политичког кретања кроз хрватску шаховску таблу. Српско народно вијеће (СНВ), чији је оснивач и изгледа доживотни предсједник, сваког Божића додјељује пригодне награде зване по знаменитим Србима из Хрватске. Године 2010. СНВ награђује Игора Мандића, не би ли угодио противницима режима у Хрватској који је систематски довео Србе на статистичку грешку, а већ наредне године, СНВ се исправља и додјељује награду, ни мање ни више него Весни Шкаре-Ожболт, а 2013, у рубрици оних који промичу антифашизам, Стјепану Месићу.

Прије двије године, Борис Милошевић, из СДСС-а, министар у влади Хрватске, касније осумњичен за корупцију, присуствовао је прослави годишњице Олује у Книну, што је била одлука која је пресудно утицала на мене да Пуповца сврстам у групу са Прибићевићем и назовем их “апостатима” српског менталитета, поготово након реакције Ивице Дачића.
Пуповац је и то преживио, и без обазирања наставио да “интегрише” Србе у хрватско друштво кроз присуство прославама догађаја који су посљедњи ексери у ковчег Срба у Хрватској. Ове године је направио корак даље у том просвjећивању, одмах пошто је патријарх Порфирије скенуо са пута српско-хрватског пријатељства, те је помпезно ухватио стијег рационалности у своје руке.
Сабор је ове године, 7. јула, организовао комеморацију поводом “геноцида” у Сребреници. Истој је по први пут присуствовао представник СНВ, и то не један, него цијела делегација СДСС, са цвијетом Сребренице на реверу.

У бошњачким медијима, или боље речено, онима који прихватају (мета)наратив “геноцида” у Сребреници, Пуповац је окарактерисан као некоћ Алија Изетбеговић од стране Бернар-Анри Левија, као нови европски Шарл де Гол, Србин који напокон “не релативизује жртве” и “пружа руку свима”.
Спемни смо ми да одбацимо сваку релативизацију осим релативизације сопствених жртава. У хрватском националном корпусу, као уосталом и бошњачком, веома тешко можете да пронађете некога ко ће говорити супротно (мета)наративима који су утемељени у виртуозним хашким пресудама. Нас изгледа ни наша истина, ни нажалост емпиријски утврђено страдање, не може колективно увјерити у повијест. Увијек смо гладни конструката разне врсте, не би ли тако осигурали положај у одређеној структури. Тако је Милорад Пуповац, заједно са другима из врха СДСС-а, искористио своју националност у сврхе пуког профитирања. Да ли мислите да би био у било чему тако добар као у игри професионалног Србина?
Ово је само једна страна политичког праксиса српског естаблишмента у Хрватској. Друга је много скривенија, само наизглед српска, смјештена у државном идеолошком апарату иако се против тога бори, а зове се Самостални српски тједник „Новости”.
Држава као лаичка творевина, а традиција као анахронизам
Политичка сатира Ферал Трибјуна покушала је да југо трагедију трансмитира кроз ниподаштавање државе као људске творевине и нације као фундамента традиције. На мала врата су устоличили други талас постмодернизма на овим просторима који је данас, нужно прерастао у тзв. реификовани постмодернизам. Међутим, у наставку ћемо то називати циничним теоријама[3], попут Плакроуз и Линдзија, јер оне то заиста и јесу.
Новости, као извјесни Фералов сукцесор, наставиле су да насловне странице украшавају сатиричним тоновима који се директно или индиректно ругају Држави, цркви, а онда и традицији, а разлог за то су идеолошке раље Виктора Иванчића, новинара спасеног са прве линије стварања нове хрватске државе. Његова идеја сатире није чак ни симпатична, поготово кад вријеђа државне симболе попут химне или заставе, или кад не релативизује злочине. Готово се цијела редакција гади на матенанративе, на постојане људске творевине, на производе повијести, на традицију, на теорију, на било шта ограђено.

Примјер за разматрање је текст[4] који обухвата неколико вијести интерпретираних у духу Ферала, пардон, српског недјељника Новости. Борис Рашета је направио мозаик од пажљиво бираних вијести са HRT-а, N1, RTL-a, а посебно обратио пажњу на Карајалићев интервју код Станковића, како би, поприлично еклектично дочарао пунину њихове Теорије.
Овдје нема граница. Све границе су априорно произведене из центара моћи, јер је сама традиција наметање одређених прокрустових постеља (дакле насиље). Потпуно је прихватљиво да брачни парови усвајају црнчиће их Африке, док су пуна сиротишта напуштене дјеце у Хрватској. Ако овај поступак није тзв. објективизација, онда нисам сигуран шта је. Атрактивност дјеце је ваљда важнија од тога што су категорисани као сирочићи.
Српски демократски форум, уско везан уз Самосталце и Новости, основан од стране Пуповца, познат је по овом замагљивању граница, поготово оних око рода и пола, а о сексуалности да не говоримо. Њихови активисти су најревоснији борци за ЛГБТ заједницу у Хрватској. Та НВО је међу првима подржала Загреб прајд.
Неле Карајлић је овог пута био кључна особа, чија је личност послужила за манифестацију принципа циничних теорија. „Карајлић је – да не дуљимо – надугачко и нашироко објашњавао како није ни националист, камоли четник, а Станковић га није превише сврдлао.“ Слиједећи Деридин приступ, значење било чега у оквиру језика се не може досећи и постоји само у односу на дискурс у који је уграђен. Намјера не може да надмаши утицај, зар не?

Ако је Карајлић навео аргументе који иду у прилог негације четништва, јер, разумски гледано, неко ко подржава Космет у саставу Србије, идеју о постојању Републике Српске и југословенство, не мора нужно значити да је ЧЕТНИК, а водитељ, или у овом случају Рашета, то протумачи као алузију на југочетничку агресију, Неле не може да инсистира на томе да је потенцијална увреда због његовог мишљења посљедица ничег другог до (намјерно) погрешног разумијевања изреченог. Ролан Барт је прогласио смрт аутора, и било шта што аутор каже је суштински ирелевантно. То нарочито важи за ове које Кнежевићева назива Викторијанцима (оних у раљама Виктора Иванчића), а то је поприлична већина аутора Новости.
Те новине финансира Загреб, те новине „пишају“ по српским обиљежјима, застави, химни, Српској православној цркви, традицији, па и жртвама. Њих ријетко критикује Пуповац. Оне су, заједно са њим, српски естаблишмент у Хрватској, јер их као такве препознају Загреб и Брисел. Прилагођени су историсјком тренутку – нихилизму. Не постоји више појединац, већ само капитал и интерес који су амови на раменима већ псеудохуманог човјека.
И коначно, овакви представници Срба у Хрватској, оних који су некада живјели и који сада живе на њеном тлу, не би Андрију Каталенића посматрали као релевантног Србина. Он је непросвећен и умјетнички наиван. Њему је далеко Загреб, а камоли Беч. Просвећеност се његова односи само на то колико ће кокошака да закоље данас, те хоће ли коју прескочити…
[1] https://oko.rts.rs/politika/4447539/tri-kategorije-srba-i-fantomska-bol-istorije.html; https://oko.rts.rs/politika/5083756/nesporazumi-srba-sa-svetom-i-sa-sobom-koliko-njih-je-zbog-joge-preslo-na-hinduizam-i-da-li-je-vucic-naucio-drzavu.html; https://oko.rts.rs/politika/5084025/zagreb-u-politickom-ofsajdu-viktorijanci-zabili-gol-ozaloscena-medijska-porodica-mila-djukanovica-.html
[2] Одбацујући концепт социјалне правде Џона Ролса и критичке теорије, Теоретичари (Теорија са великим “Т” је она која је одбацила све метанаративе, хришћанство и марксизам, науку, разум и стубове просветитељства) су пригрлили тзв. пробуђену свијест о природи друштвене неправде и искључили себе из мора неосвјештених, спремних за одмазду у културном рату. Такав активизам су назвали Social Justice Movement (wokeism), те за потребе овог текста, све идеје “освјештених активиста” биљежимо великим “С” и “П”.
[3] H. Plakrouz, Dž. Lindzi, Cinične teorije, Beograd: Heliks, 2020.