Šta je to etika, a šta je to misleći subjekat? Etika ili moralna filozofija je grana filozofije koja se bavi konceptima ispravnog i pogrešnog ponašanja, centralni predmet kojim se bavi je moral a pojmovi kojima se služi da bi odredila moral su : dobro i zlo, pravo i pogrešno, vrlina i porok, pravda i zločin. Moral, ukratko, jeste sistem pravila ponašanja. Dakle, tehnički postupci koji se upravljaju maksimama da bi onome koji dela propisali kako se ima ponašati u određenim okolnostima.
Misleći subjekt ili svesni subjekt je biće obdareno svešću i misaonim aparatom. Ono se drugačije zove i ljudsko biće jer samo čovek ima svest koja ga bitno razlikuje od svih životinja koje su apriori svedene samo na čula. Misleći subjekt je delatno biće sa svešću, ono okleva, tapka u mraku, donosi odluke pa se po toj osobenosti ono prepoznaje. „Ta relativna neodlučnost ne postoji tamo gde nema svesti..“ (Dirkem: 2007, 56), dakle, mogućnost sumnje i mogućnost saznanja (realiteta) putem refleksivnog mišljenja je ono što odlikuje čoveka, pa pošto su misao i mišljenje ono što ga odlikuje, čoveka nazivamo mislećim subjektom.
Modernističko viđenje društva i morala
Ko oblikuje moral, tačnije, ko propisuje i sistematizuje pravila ponašanja? Odgovor je veoma jednostavan – društvo je to koje stvara i utelovljuje moral po kojem se svaki pojedinac orijentiše. Ako je moral društveni proizvod, teško bi bilo ne složiti se da je i sam pojedinac društveni proizvod, između ostalog kaže Dirkem „Davno je već Ruso to dokazao : oduzme li se čoveku sve što mu pridolazi iz društva , preostaje samo biće svedeno na čula, koje se manje ili više ne razlikuje od životinje“ ( Dirkem: 2007, 122). Jer, na primer, taj jezik kojim se služimo u komunikaciji sa drugim subjektima, taj jezik putem kojeg mislimo i saznajemo – u biti nije „naš“. Taj jezik je društvena tekovina, sklon fleksibilno promenama koliko je i moral sklon promenama, jer u biti sve zavisi od istorijsko-kulturnih okolnosti u kojima se neko društvo rodilo. „ Bez jezika, društvene stvari prvog reda, opšte i apstraktne ideje su praktično nemoguće, pa otuda biva svršeno i sa svim višim mentalnim funkcijama.“ ( Dirkem: 2007, 122). Dakle, jasno je, pojedinac kao društveni proizvod se pokorava i ima obavezu prema društvu jer on ne može živeti van njega a da ne počini nasilje nad svojom prirodom pojedinca.
„Moral dakle započinje tamo gde započinje privrženost grupi, ma kakva ova potonja bila.“ ( Dirkem: 2007, 106 ), samim tim društvo je moralni sudija jer ono propisuje pravila ponašanja i pojedincu podaruje obaveznost. Ako uzmemo u obzir da su pojedinci jedina građa društva, moramo i uzeti u obzir da društvo nije prosti zbir pojedinaca, već sinteza svih individualnih predstava svih tih pojedinaca koji sačinjavaju društvo i koji tako tvore kolektivnu predstavu. Kolektivna predstava jednom kada nastane pokazuje osobena obeležja koja individualne predstave nemaju. Ukratko, stapanjem pojedinačnih svesti, porađa se jedna nova stvarnost koja se zove svest društva. Od svih ideja o bogovima, preko svih religijskih mitova i dogmi do ideje o dužnosti i moralnoj disciplini – nikada pojedinac, sam od sebe, ne bi mogao da uspostavi tako nešto, drugim rečima potrebni su mu drugi! To je dokaz da sve te stvari pojedincu pridolaze iz jednog izvora koji je u odnosu na njega izvanjski i viši, taj uticaj je osobeno obeležje društvenih pojava.
Određenje moralne činjenice
Sada je nužno odrediti u čemu se sastoji moralna činjenica, treba znati šta je odlikuje i po čemu se raspoznaje. Svaki moral ima dva obeležja i svojstva – to su dužnost i dobro. Pošto su moralna pravila snabdevena naročitim autoritetom na temelju kojeg im se ljudi pokoravaju, pojam dužnosti – dakle obaveza, predstavlja osnovno svojstvo morala. Ali, nasuprot onome što je Kant rekao, pojam morala se ne iscrpljuje samo iz dužnosti ; prosto nije moguće obavljati određeni čin samo zato što nam je naložen i bez obzira na njegov sadržaj. Da bi ga preduzeli, moral, mora u izvesnoj meri da se tiče naše osetljivosti – da nam se čini poželjnim. „Obaveza ili dužnost izražava, dakle, samo jedan, i to apstraktni vid morala. Izvesna poželjnost je njegovo drugo svojstvo, podjednako bitno kao i prvo.“ ( Dirkem: 2007, 105 ). Moralna stvarnost nam se ukazuje u dva vida : objektivnom i subjektivnom. U ime jednog morala sudovi osuđuju a mnjenje sudi, što znači da uvek postoji jedan zajednički, opšti moral, za sve ljude koji pripadaju nekom kolektivitetu. Naravno, slučaj je takav da kada dovodimo u pitanje subjektivan moral, podrazumeva se da različite svesti vide različito moral jer su bili različiti uticaji sredine, vaspitanja i nasleđa koji su oblikovali nekog pojedinca. Ali, objektivna moralna stvarnost mora da postoji, zato što ona služi kao zajednička i bezlična reperna tačka za prosuđivanje čovekovih dela.
„1) Nikad se, naime, moralnim nije shvatao čin kojem je cilj samo interes pojedinca, ili pak usavršavanje pojedinca shvaćeno na čist egoističan način.
2) Ako ja kao pojedinac ne predstavljam cilj koji sam po sebi ima moralno svojstvo, nužno biva tako i s mojim bližnjima koji se od mene razlikuju samo u manjoj ili većoj meri.
3) Otuda će se zaključiti da, ako moral postoji, svrha mu može biti samo grupa koju obrazuje mnoštvo pojedinaca, to jest društvo, pod uslovom, ipak, da se ono može smatrati ličnošću kvalitativno različitom od individualnih ličnosti koji ga čine.“ ( Dirkem: 2007, 106 ).
Dakle, moralna stvarnost uvek naporedo pokazuje dva svojstva : kantovski imperativ i eudajmonizam [1] ; ta dva je nemoguće razdvojiti u moralnoj stvarnosti. „Nikad nije bilo čina koji bi bio obavljen iz puke dužnosti; uvek je bilo potrebno da se on pokaže kao na neki način dobar. I obrnuto, po svemu sudeći nema činova koji bi naprosto bili poželjni; jer oni uvek zahtevaju određeni napor.“ ( Dirkem: 2007, 114 ). Moralna svest ne smatra moralnim čin koji smera isključivo očuvanje pojedinca, jer ako se čuvam samo sebe radi, moje ponašanje je u očima obične svesti lišeno moralne vrednosti. „Mi imamo dužnosti samo prema drugim svestima; sve naše dužnosti obraćaju se moralnim osobama, mislećim bićima.“ , dalje kaže Dirkem „ No, ako nastojim samo da razvijem svoju inteligenciju i sposobnosti da bih se isticao i uspeo, da bih sebe načinio lepim umetničkim delom, nikada se moj čin neće smatrati moralnim.“ ( Dirkem: 2007, 118). U suštini ja kao pojedinac, kao takav, ne bih mogao biti cilj svoga moralnog ponašanja. Dužnošću smo vezani samo za svesne subjekte, jedini mogući cilj moralnog delanja onog subjekta sui generis koga obrazuje mnoštvo individualnih subjekata združenih tako da obrazuju grupu; preostaje dakle samo kolektivni subjekt. Zaključak je sledeći: ako postoji moral kao sistem dužnosti i obaveza, društvo treba da bude moralna osoba kvalitativno različita od individualnih osoba koje ono obuhvata, kao i od sinteze iz koje ono proizilazi. Slična je analogija zaključivanja kao sa kojom Kant dokazuje postojanje Boga jer bez te hipoteze moral nije moguće razumeti. Dakle, društvo je uzvišeni moralni cilj svakog delanja jer ono prevazilazi individualne svesti i istovremeno im je imanentno, takođe, ono ima sva svojstva moralnog autoriteta koje nameće poštovanje.
Ideali i sudovi vrednosti
Ideali su ideje u kojima biva oslikan i sažet društveni život jer ako posmatramo društvo kao telo (organizam) onda su kolektivni ideali njegova duša, oni su svojevrsni pokretači jer iza njih počivaju stvarne i delatne sile. Elementi ideala od kojih je sačinjen su uzeti iz stvarnosti ali su kombinovani na nov način, i to je suština kako je moguće ideal uklopiti u stvarnost – zato što on iz realnosti proističe i istovremeno je prevazilazi.
Što se tiče vrednosti, vrednosti su fundamentalni element koji konstituiše ideale. Putem sudova vrednosti iskazujemo vrednosti neke stvari kojima se referišemo na ideal. Kada kažemo; „ova slika ima veliku estetsku vrednost“ ili „ ovaj nakit puno vredi“ , mi u ovom slučaju bićima ili stvarima dodeljujemo jedno objektivno svojstvo koje je potpuno nezavisno od načina na koji se osećamo u trenutku kada izjašnjavamo sud. Pošto, na primer, Mona Liza kao slika može biti nešto što se meni lično ne sviđa i ne predstavlja nikakav osećaj divljenja ali ipak njena objektivna vrednost jeste neprocenjiva i njena vrednost jeste nezavisna od mog subjektivnog osećanja. U nekom izvesnom smislu, njena vrednost postoji izvan mene. Upravo ta stvarnost sui generis čini vrednost, a vrednosni sud je onaj sud koji se odnosi na tu stvarnost.Vrednost se u suštini tiče nekog konstitutivnog obeležja stvari kojoj je pripisana a sud vrednosti izražava samo način na koji to obeležje deluje na subjekta (Dirkem; 2007, 132 ).
Objektivan sud nije sud u kojoj se nalazi konsenzus velikog broja istorodnih individualnih svesti, već je objektivan sud vezan za kolektivnog subjekta – tj. kako vrednost stvari deluje na kolektivnog subjekta a ne više na individualnog subjekta. Tako je društveni sud objektivan u odnosu na individualne sudove, lestvica vrednosti ( koja je uvek društvena ) tako biva oslobođena subjektivnih i promenljivih procena pojedinaca; oni izvan sebe, u društvu, pronalaze već utvrđenu hijerarhiju koja nije njihovo delo i koja izražava nešto sasvim drugo nego što su njihova lična osećanja – te joj se oni moraju povinuti. No, postoji jedna bitna razlika, vrednost nije istoznačan pojmu korisno, jer da jeste – sistem ljudskih vrednosti bi morao da bude iz temelja preispitan i poremećen jer bi uslovljavao utilitarističko i egoistično delanje individualnih subjekata u društvu. Primer da vrednost nije isto što i korist je – umetnost, umetnost se odvija samo zarad zadovoljstva u tome što se odvija i njena vrednost može biti ogledana u estetskoj vrednosti, a estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog (besciljnog) suđenja. Brojni su slučajevi u kojima ne postoji nikakav odnos između svojstava predmeta i vrednosti koja mu je pripisana.
Na primer, zastava je samo parče tkanine međutim vojnik gine da bi nju spasio. Tako se da lako zaključiti kako je svetost (onostrano;idealno) najviša vrednost koju su ljudi ikada priznavali, i da kroz celokupnu istoriju nema bića ili običnog predmeta koji nije nadahnjivao osećanja religijskog poštovanja. Dakle, u moralu mora biti religijskog isto kao što i u religijskom mora biti moralnog, jer je u pitanju odbrana iste stvari – svetosti. Jedan sud vrednosti izražava odnos neke stvari prema idealu, a ideal kao data stvar je na svoj način vrsta stvarnosti (Dirkem, 2007: 143). Pojmovi su konstrukcija uma, samim tim su i ideali konstrukcija uma ali činjenica koja pokazuje da su ideali kolektivna stvar je u tome što se oni konstruišu samo u jeziku i pomoću jezika – a jezik je u najvišem stepenu kolektivna stvar! Mi se služimo pojmovima da bi označili realnost, i da bi putem tih reči struktuirali realnost koja se predstavlja pred nama. To je zajednički element svakog društva zato što putem jezika jedno društvo teži da „stvori“ istu realnost u kojoj će živeti i privređivati.
Zapravo je nužnost postojanja metanarativa nešto što sintetički ujedinjuje sve društvene pojave u jednu celinu, celinu u kojoj će život biti „podnošljiv“ – dakle lakši i jednostavniji. Jezik i jedan zajednički objektivni sistem uređuju društvo tako da protivrečnosti unutar tog društva mogu biti prevaziđene, to je prednost jednog metanarativa – u kom bi, na primer, podnošljiv bio život između jednog klasičnog liberala i jednog klasičnog pravoslavnog tradicionaliste, zato što bi putem tog metanarativa – za primer neka bude svetost srpske kulturne baštine i njegovog hipotetičkog demokratskog uređenja – njihova lična politička i ideološka ubeđenja (koja su protivrečna) bila pomirena oko objektivnog ideala u kom su sadržane najviše vrednosti srpske nacije i srpskog društva.
Za tako nešto, neophodno je da pored jezika koji je zajednička tekovina svih činioca društvenog života – postoji, i jedan objektivan sistem vrednosti koji se utelovljuje u jednom metanarativu radi sinteze svih društvenih pojava. Glavne društvene pojave – religija, moral, pravo, ekonomija, estetika nisu ništa drugo do sistemi vrednosti, pa prema tome i ideala. „Dokaz tome je činjenica da jedna ista stvar može ili izgubiti vrednost koju ima, ili pak poprimiti neku drugačiju vrednost a da pri tom ne promeni prirodu: dovoljno je da se promeni ideal. Dakle, u izvesnom smislu, sud vrednosti pridodaje nešto datosti, mada je to što pridodaje uzeto iz jedne druge vrste datosti. I tako, moć suđenja funkcioniše različito s obzirom na okolnosti, iako te razlike ne menjaju temeljnu jedinstvenost pomenute funkcije.“ (Dirkem: 2007, 144).
Eklatantan primer za to je masovna pojava ateizma (posledica nihilističkog liberalizma) u savremeno doba i njihova praktična isključivost prema svetoj (idealnoj) vrednosti brojanice koju hrišćani danas nose, u njima to ne budi nikakav osećaj divljenja i predstavlja samo „rudimentaran“ i primitivan oblik nakita, a u neoliberalizovanom društvu koje nema više hrišćanski ideal kao glavni ideal društva – brojanica više nema tu objektivnu vrednost svetosti. Zaključujemo da su ideali apriori kolektivnog porekla, a čovek zamišlja i prihvata ideale samo zato što je društveno biće i upravo ga na to društvo navodi – da se tako izdigne iznad sebe samoga.
[1] eudajmonizam – filozofsko-etičko učenje o sreći čoveka tj. učenje da je ostvarenje sreće osnovni cilj i smisao ljudskog života
