Рано ујутро, 19. септембра, Оружане снаге Азербејџана су покренуле ,,антитерористичку операцију” са циљем потпуне реинтеграције непризнате Републике Арцах у уставни поредак Азербејџана. Дроновима и артиљеријским ударима по јединицама и опреми ПВО Јермена који служе у Одбрамбреној војсци Арцаха, и нападом из више праваца, након једног дана борбе, Јермени у Арцаху су положили оружје. Непризната Република Арцах, која је настала у току распада СССР-а 1991, године, са већинским јерменским становништвом и свим знацима државности, од 2023. престаје да постоји. Издани од стране Републике Јерменије и њеног руководства, окружени многобројнијом и боље наоружаном војском Азербејџана, морали су да положе оружје и самопониште своју републику. После прихватања услова из Бакуа, Јермени из ове области, из страха од репресије и освете, почињу да се исељавају у Јерменију. Малобројни који ће остати, чак и ако не дође од кршења њихових права, заувек гасе наду у могуће обнављање јерменске државе на овом простору.
У тексту ће се неизменичко користити јерменски назив Арцах и азерски Нагорно Карабах или само Карабах.
Припреме за рат
Након прошлог сукоба између две стране 2020. године, који је трајао 44 дана и након тога и примирја, дошло је до договора да се успостави коридор Ланчин, где ће Јермени бити несметано повезани са матицом и биће дозвољена слобода кретања. У Нагорно Карабах долазе руски миротворци који немају никакве законске основе да примењују силу, већ само да патролама обилазе линије додира између зарећених страна и распоређују хуманитарну помоћ.
Азербејџан се врло дуго припремао да потпуно преузме власт у својој земљи и да што пре могуће расфомира ову јерменску републику на својој територији. Велика улагања у војску и пребацивање прихода од нафте и гаса у одбрамбрени сектор и сталне трзавице на границама између Јерменије и Азербејџана, које су само помогле да се у владиним медијима створи слика да је рат једина опција за мир, помогле су властима у Бакуу да искористе повољан тренутак и нападну Нагорно Карабах. Војни удар није био једини вид напада на Јермене у Азербејџану. Вишемесечна блокада коридира Ланчин и херметичко затварање било каквих испорука за Степанакерт (главни град Арцаха), довели су до тога да је становништво остало без свега. Недостајало је хране, чисте воде, није било нафте и гаса, грејања и струје, а чак су и вртићи, школе и институције ове републике остале без залиха. Ово изнуривање и претња централне власти у Бакуу шта ће им се десити ако не прихвате услове Алијева, председника Азербејџана нису уродили плодом. Након овога, Азербејџан шаље своје генерале у Турску на сталне састанке, транспортни авиони ОС Азербејџана одлазе у Израел, Турску и Пакистан по муницију и оружје и спрема се операција великих размера. На интернету се објављују снимци кретања колона ОС Азербејџана са различитим знацима идентификације и само се чекао повод за напад.
Сам ток ,,антитерористичке операције”
Офанзива азербејџанских трупа долази из правца Шушија, Физулија, Келбаџа и Агадама. Заузета су села Чаректар и Гетаван и налазиште бакра Кашен (које је продато британској компанији Anglo Asia Mining). Оружане снаге Азербејџана су издвојиле 60.000 припадника своје војске са свом техником, а губици током операције су били од 300 до 500 војника. Локално јерменско становништво је могло рачунати на 2500 припадника своје полиције, а наговештава се да је половина од овог броја погинула у борбама. Одбрамбрене снаге Арцаха потпуно одбијају напад код Фузулија. Беспилотним летелицама из Израела и Турске, Азери уништавају радаре и ПВО средства Јермена и неколико минута након тога, објављују снимке. Погођена су складишта муниције, укопана скровишта и непрекидно се бомбардују ровови где се налазе Јермени. Азери заузимају манастир Амарас и пробијају линију одбране на Мартуни, а од главног града Степанакаерта су у том тренутку удаљени свега 41 км. Председник Алијев је рекао да ће се операција наставити све док (према њему) паравојне јединице не предају оружје, а власти ове републике пристану на њено самопоништавање. Дан након почетка сукоба, дејства се прекидају јер власт у Степанакерету невидећи други излаз, прихвата да положи оружје и да се започну преговори.
Дипломатија и ток преговора
Турска је осим што је испоручивала оружје Азербјеџану и директно била упућена у дешавања због сарадње два генералштаба, дала и изјаву где истиче да Турска подржава Азербејџан у извођењу антитерористичке операције на територији Нагорно Карабаха. Министри одбране две земље су телефоном разговарали о извођењу операција а неколико дана пре почетка, начелник генералштаба ОС Азербејџана је посетио свог колегу у Турској.
Руско министартво споњних послова је позвало сукобљене стране да одмах прекину крвопролиће, прекину непријатељства и избегну цивилне жртве. Русија је позвала на хитан повратак спровођења трилатералних споразума (између Русије, Јерменије и Азербејџана на основу чега је окончан прошли рат).
Амерички државни сектерат Ентони Блинкен је позвао Алијева на прекид непријатељстава. Он је такође имао разговор са јерменским премијером Пашињаном, при чему га је уверио да САД дају подршку суверинитету и интегритету Јерменије.
Високи представник за спољну и безбедносну политику ЕУ, Борељ је осудио војну ескалацију и позвао је Азербејџан да прекине офанзиву. Додао је да ЕУ остаје ангажована на олакшавању дијалога.
Француска је захтевала хитан састанак Савета безбедности УН и осудили су војну инвазију. Они су, као што се и очекивало, подржали Јерменију али само декларативно, ништа нису учинили да помогну Јерменима.
Председник Ирана Ибрахим Раиси, је на војној паради у Техерану, поново истакао став Ирана да је Нагорно Карабах легитимна територија Азербејџана али да се морају поштовати сва права Јермена који тамо живе. Иран је категорички против било каквих међународних промена граница (мислећи на даље претензије Азербјеџана).
Савет Безбедности УН је заказао седницу за 21. септембар. Јерменски министар спољних послова је рекао да Баку и Јереван морају да успоставе мирне односе. Истакао је да Јерменија види намере бројних играча да увуку земљу у војну акцију. Захтева се стварање могућности да мировне снаге под УН дођу и обезбеде безбедност у Карабаху. Тражила се осуда напада на цивиле и цивилну инфраструктуру.
У месту Јевлах 21. септембра, одиграли су се преговори између власти у Степанакаерту и војних и политичких званичника Бакууа. Након овога, Одбрамбрена војска Републике Арцах је према споразуму почела да предаје и преноси сво оружје и муницију која се налазила у њеном поседу. Ово подразумева и откривање тајних складишта и магацина сакривених по горама Карабаха. Азербејџан отвара коридор за излазак цивила и припадника паравојних јединица. Јерменија није учествовала у преговорима између Јермена у Нагорно Карабаху и Азербејџанаца, а Јереван је прихватио одлуку о расформирању војске у Карабаху и прекиду ватре. Друга рунда преговора између две стране почела је 25. септембра у месту Хоџали (Ивањан).
Дешавања у Јеревану
Први дан након акције Азербјеџана против Јермена, испред руске амбасаде су се окупили демонстранти и блокирали њен рад, сматрајући да је она крива за садашње стање. Премијер Јерменије Никол Пашињан, немешајући се у дешавања која се тичу 120.000 његових сународника у Арцаху, наставља да даје антируске изјаве и по сваку цену жели окретање Западу. За пораз и нестанак Арцаха је окривио руски мировни контигент. Није се стало само на томе, него је у УН захтевано да дођу међународне снаге уместо руских. Ово нису једине изјаве и поступци које је премијер давао против Русије. Подсетимо, Јерменија није послала војску на војне вежбе ОДКБ-а а изјава да су досадашњи безбедности партнери били стратешка грешка изазвали су буру и у Москви. Након изјаве Пашињана да је Нагорно Карабах део Азербејџана и нереаговање и остављање својих сународника на милост и немилост, дошло је до масовних протеста.
У Јеревану се блокирају улице, на главном тргу у Јеревану се одржавају масовни протести. Полиција врши репресију и хапси истакнуте демонстранте. Грађани повремено блокрају аутопут а протести су се проширили и у Гјумрију, другом по величини граду, али и у местима на граници са Азербејџаном. У простест су се укључили ученици и студенти, а поједине фирме (мада тек неколико десетина) желе да започну генерални штрајк. Полиција у просеку дневно ухапси око 300 људи, док је метро у Јеревану потпуно затворен да би се отежало људима да дођу до центра града. Око 110.000 људи је учестовало на прошлом скупу. Окупљени траже оставку Пашињана али за сада немају резултате. Можемо очекивати да ако би се укључила Русија, која је такође незадовољна садашњом влашћу, да подржи демонстранте и да на власт дође проруска опозиција. Ако се наставе прозападне изајве садашњег премијера, можемо очекивати да ће бити угрожена и руска војна база где се налазе ваздушно космичне снаге Руске Федерације.
Руски мировни конитегент
Већ смо поменули да руски мировњаци нису имали никаква овлашћења за употребу силе, па су то обилато користиле обе стране. Не само да су се руски мировњаци нашли у блокадама које су организовали и Баку и Јереван, него су обе стране у кофликту чак гранатирале возила руских мировњака. Није се само завршило на томе, него су обе стране (мада више Јермени), почели у својим медијима и изјавама званичника да дискредитују руске мировне снаге захтевајући да напусте Карабах. Чим је почео сукоб, у јерменским медијима се нашла неистина да је Русија директно подржала и дала дозволу да Бакуу започне операцију, притоме, занемарујући утицај Турске и Израела који су директно оружјем помагали Азербејџан. Ипак, све лажи обе стране, нису имале утицај на обичне и остављене Јермене у Карабаху који су одмах похитали у руску војну базу код аеродрома у Степанакерту где су добили храну, воду, заштиту од напада и медицинску помоћ. У једном од гранатирања, са азербејџанске стране, погођен је аутомобил где су били руски мировњаци и дошло је до смрти војника. За овај инцидент се председник Азербејџана, Алијев, лично извинио Путину и Русији. Сада, саме преговоре надлгледају и руски мировњаци, а евакуација цивила се врши у пратњи руских оклопних возила. У међувремену, Москва је послала преко 50 тона хуманитарне помоћи у ратом и глађу опуштошен Карабах. Каква је судбина руских мировања у Нагорно Карабаху није познато. Споразум из 2020. године им је дао мандат на 10 година са могућношћу продужења ако једна од страна то захтева, али у садашњем тренутку ниједна страна није заинтересована за то. Ипак, логика великих сила неће препустити Какваз и Заказавље некој другој нити регионалној нити светској сили попут Турске, Ирана или САД. Војне вежбе које су се одржавале на територији Јерменије са учешћем америчких војника и све чешће кокетирање Јеревана са Западом не даје добре назнаке за мир на овом подручју.
Загензурски коридор – нова мета Азербејџана
Загнезур или Сјуник је јерменска провинција која дели Азербејџан на два дела и држи одвојену Нахчиванску Аутономну Републику као енклаву од остатка Азербјеџана. Иран и Јерменија имају овде границу и диркетну везу. Проблем настаје када се споје неоосмански снови Турске и жеља за економском експанзијом која је преко потребна турској економији која је запала у кризу. Жеља Анкаре је да напарави пут и економски још ближе повеже Баку и Анкару а и својој привреди обезбеди нова тржишта Средње Азије. Није се ни завршила операција Азербејџана, у брифингу министарства одбране, појавила се карта где се виде планови копненог пута до Начивана и одсецање Јерменије од границе Ирана. Исламска револуционална гарда, у саставу иранске армије је на својим незваничним каналима објавила карту Кавказа где се Начиван уопште на налази у Азербејџану. Такође, Иран је пребацио додатне трупе на границу и у близини овог коридора а дроновима је пратио кретање азербејџанске војске.
Будућност на Кавказу
После издаје званичног Јеревана и тоталног напуштања својих сународника у Арцаху, апетитит Азербејџана се неће ту зауставити. У јавности се већ спомиње успостављање копненог коридора кроз Загнезур, а никаква реакција Јерменије само подстиче да се ово убрза. Главна препрека јесте рекација Ирана, који неће пристати да се Азербејџанци учврсте као регионална сила на Кавказу, поготово због све ближе тешње сарадње Азербејџана са Изрелом. Заузимање овог коридора и пресецање граница између Јерменије и Ирана, Техеран сматра егзистенцијалним питањем.
Будућност Пашињаниног режима, осим од стања на улицама и величине протеста, зависи и од добре воље Москве да ли ће на било какав начин подржати демонстранте и поново вратити Јерменију у своју сферу утицаја. Ако узмемо у обзир сарадњу између Москве и Бакууа, и Путина и Ердогана, као и међусобну сарадњу Русије и Ирана, можемо рећи да би промена режима у Јеревану дала нову наду за дугорочни мир на Кавказу и смањила међуетничке сукобе. Избеглице из Арцаха, а претпоставља се да ће око 120.000 Јермена доћи у Јерменију, плашећи се насиља и протеривања од стране Азера, могу овој држави која има мање од 3 милиона становника дати нову демографску, кутлурну, економску и политичку снагу да превазиђе кризу у коју је упала и преживи 21. век.
Што се тиче Азербејџанаца, само ако схвате да конфликт са свим суседима, од којих је једна светска, а друга регионална сила, неће донети добро нити њиховој држави нити економији, која користи кризу са енергентима и може постати просперитетна и стабилна држава упркос мањка демократије.
