Došlo je doba kada generacije rođene 60-ih polako ulaze u dublju starost. Od njihovog dolaska na ovaj svet istorija je do danas zabeležila pregršt upečatljivih događaja. Sa Kenedijem i Hruščovom je umalo nastupio nuklearni rat, Stiv Džobs i Bil Gejts su predstavili svoje izume u rastućoj IT industriji, a kraj Hladnog rata je teoretičar Frensis Fukujama naivno nazvao „krajem istorije“. Za čitav taj vremenski period, jedan rokenrol bend prkosi zakonima prirode i istim intenzitetom radi ono što najbolje zna – svira. Početkom septembra 2023. čuveni Roling Stonsi su ponovo dokazali da ih starenje preterano ne zanima najavivši svoj 26. studijski album Hackney Diamonds.
Neračunajući Blue&Lonesome, sačinjen od bluz obrada, ovo je prvi album još od A Bigger Bang (2005). Iako se pojavljuje na dve pesme, u pitanju je prvo ostvarenje bez bubnjara Čarlija Votsa koji je umro 2021. godine. Najavljeni su brojni gosti kao što su Pol Mekartni, Elton Džon, Stivi Vonder, Lejdi Gaga i originalni basista Bila Vajman. Poput svih njihovih projekata, i ovaj je u medijima pokrenuo društvenu pojavu koja počinje sa začuđenim pitanjem „Oni još uvek sviraju?“, a završava se oduševljenim uvažavanjem te činjenice. Ova cikličnost ne bi bila uopšte upadljiva da se ne ponavlja u kontinuitetu već 30 godina. Desila se prvi put sa objavljivanjem albuma Steel Wheels 1989. godine, koji je došao nakon najturbulentnijeg perioda kao „veliki povratak“. Postavio je nova načela pod kojim bend, bez izutetka, i dan danas funkcioniše. Odgovor na pitanje kako i dalje nalaze energiju za rokenrol mašinu leži u njihovom poznavanju sebe. Steel Wheels je priča kako su uspeli u tome.
Waiting On A Friend
80-e godine XX veka nisu bile blagonaklone prema izvođačima popularnim tokom 70-ih. Predstavnici „novog talasa“ i „MTV generacije“ skrenuli su pažnju na sebe sa čestom upotrebom sintisajzera i ogromnom dozom energije. Klasični bendovi, prepoznatljivi po dugim gitarskim solažama, odjednom su se našli u situaciji u kojoj su bili primorani da se „podmlađuju“. Pored preuzimanja novog izgleda i zvuka, postalo je uobičajeno da se udružuju u snimanju singlova i na taj način privuku više publiciteta. Takođe, tokom ove dekade je bend kao scenski koncept postepeno bivao sve manje komercijalno privlačan, što je proces koji se nastavio do savremenog doba. U ovakvom okruženju su se Roling Stonsi, već tada okarakterisani kao „rok dinosaurusi“, osećali ugroženo.
Neslaganja u bendu su se vrtela oko dva glavna čoveka i njihovih umetničkih projekcija. Dok je gitarista Kit Ričards želeo da ostane dosledan klasičnom rokenrolu, Mik Džeger je bio spreman da prati trendove. 80-e su za Stonse počele uspešno, objavljivanjem seta prethodno snimljenih ali neobjavljenih pesama Tattoo You (1981), kao i svetskom turnejom koja je usledila. Međutim, novi materijal je došao tek dve godine kasnije sa prolaznim albumom Undercover, produktom pomenute razlike u mišljenjima. Neuspehu je doprinela Džegerova odluka da bolje pesme čuva za solo karijeru, što je dodatno razjurilo Ričardsa. Povod za ovu promenu u načinu razmišljanja je dao Majkl Džekson i njegov album Thriller (1982).
Džekson je stavljanjem matične grupe Jackson 5 u drugi plan postao prvi poznatiji izvođač kojem se fokusiranje na sopstvenu karijeru zapravo isplatilo. Time je pokrenuo ozbiljan domino efekat, s obzirom da je Pol Mekartni rasformirao Wings i objavio dva dueta sa Džeksonom – Say Say Say i That Girl is Mine. Džeger je pomno prateći situaciju odlučio da ne sedi skrštenih ruku. Tako je snimio svoj prvenac She’s the Boss (1985) i pesmu State Of Shock sa Jackson 5. Sledeći korak je bilo izdavanje dueta Dancing In The Street sa Dejvidom Bouvijem u toku Live Aid događaja. Na samom koncertu u Filadelfiji je nastupio sa Tinom Tarner i duetom Hall&Oates, tada velikim MTV zvezdama. S druge strane, Ričards je svirao odvojeno sa Bobom Dilanom, obelodanivši na taj način čitavoj muzičkoj javnosti trenutno stanje odnos „svetlucavih blizanaca“ (The Glimmer Twins).
Primitive Cool i Talk Is Cheap
Ovi pokušaji izgradnje karijere pop zvezde nailazili su na oštru osudu kod Ričardsa, kojem su Roling Stonsi bili i ostali prioritet. Sledeći album je bio Dirty Work (1986). Iako su obrada Harlem Shuffle i One Hit (To The Body) bili manji hitovi, mnogi kritičari i obožavatelji smatraju album jednim od najgorih u njihovoj ogromnoj diskografiji. Čarli Vots, Bil Vajman i Mik Džeger su u većini slučajeva u studio dolazili samo da bi snimili svoje deonice, bez ikakvog inputa u kreativni proces. Koliko je atmosfera bila loša, govori činjenica da je u pitanju ploča sa najmanje numera kreditovanih na Jagger/Richards. Takođe, Kit Ričards prvi put peva na dve pesme. Mik Džeger ne samo da nije učestvovao u pisanju, nego je pesme ponovo čuvao za svoje sledeće solo ostvarenje. To je, uz Votsovu zavisnost heroinom, bio jedan od razloga da frontmen odbije održavanje svetske turneje koja bi podržala album. Lošu atmosferu je zapečatila smrt Ijana Stjuarta, glavnog saradnika i duhovnog vođe benda, posebno u ranoj fazi postojanja.
Džegerovo odbijanje turneje i izdavanje drugog solo albuma Primitive Cool (1987) podstakli su gitaristu da pokuša slično, tako da je i on izdao prvenac Talk Is Cheap. Videvši u kom smeru se razvija situacija, u očima javnosti je izgledalo da je bend definitivno pred raspadom. Tome je u prilog išao dobar prijem oba dela kod kritičara ali sudeći po Roniju Vudu, drugom gitaristi Roling Stonsa, Džeger nije očekivao tako slabu prodaju. Ta činjenica je verovatno uticala na njega, budući da je iznenada pozvao Ričardsa na Barbados. Dve godine pauze su smirile strasti, s obzirom da su „svetlucavi blizanci“ za dva dana snimili preko 50 pesama. Simboličan vid pomirenja je po rečima gitariste bila njegova žrtva: „Morao sam da odvedem Mika u nekoliko diskoteka – koje mi nisu omiljena mesta na svetu – jer Mik voli da izlazi i pleše noću. Pa sam to uradio. To je bila moja žrtva. Nasmejao sam ga. I tada sam znao da možemo da radimo zajedno.“
Mixed Emotions
Te iste 1989. godine su Roling Stonsi ušli u Rokenrol kuću slavnih. U dobrom raspoloženju je čitav bend (uključujući Vuda, Vajmana i Votsa) odleteo za malo karipsko ostrvo Monteserat gde su Džordž Martin (čuveni producent Bitlsa) i Pol Mekartni osnovali AIR Recording muzički studio. Harmonična atmosfera i odabir studija nisu slučajnost. Pored same muzičke opreme, studio je sa vilom pružao komfor, a okruženje vulkanskog ostrva je predstavljalo zaklon od medija i brzog života gradova, zbog čega je bio popularno mesto u svetu muzike. U Air Montserrat-u su snimljena neka od najboljih ostvarenja 80-ih godina, poput Synchronicity (The Police) i Brothers In Arms (Dire Straits). Igrom slučaja, Steel Wheels je poslednji snimljen na ovom mestu, s obzirom da je par meseci kasnije vulkanska erupcija u potpunosti uništila ostrvo.
Uvodna Sad Sad Sad sa brzim ritmom daje uvid u to kakva je priroda zvuka. Prati je najveći hit koji je obeležio album, Mixed Emotions. Pesma je posvećena odnosu čuvenog dvojca, sa autobiografskim refrenom „You’re not the only one with mixed emotions“ s kojim se svako, makar u maloj meri, može poistovetiti. Nakon toga ide melanholična Terrifying, a sličnu atmosferu poseduje Almost Hear You Sigh, uzetu sa Ričardsovog solo albuma. Na drugom najvećem hitu, Rock And A Hard Place, Ričardsovo sviranje je u rangu sa onim iz najboljih dana. Osnovna ideologija iza čitavog projekta je povratak čistom rokenrol zvuku bez dodatnih efekata, što je doprinelo da džezersko sviranje bubnjeva Čarlija Votsa dođe više do izražaja.
To je ujedno muzički pravac koji poštuju već 30 godina. Još jedna tekovina albuma Steel Wheels koja se i danas poštuje su masivne svetske turneje. Urban Jungle Tour je bila prva sa složenom organizacijom i enormnim brojem koncerata. Od tada do danas, Stonsi su rekord najprofitabilnije turneje ikad obarali čak pet puta. Kad je izašao, album je završio u Top 10 na muzičkim lestvicama širom sveta, vrativši bend u centar pažnje. Kao što je već rečeno, kritičari su ostvarenje ocenili kao „veliki povratak“, što iz današnjeg ugla ima u potpunosti drugačiju konotaciju.
Epilog
Umesto praćenja sve brojnijih trendova, ovi muzičari su krajem 80-ih konačno prihvatili ko su i šta predstavljaju svojim obožavateljima. Današnji panoptikonski Fukoov svet interneta, u kojem svi sve prate, svakodnevno servira nove trendove i „popularne“ (ali prolazne) ličnosti. Roling Stonsi su shvatili da je njihova najveća vrednost upravo u tome što su ostali isti i što su uvek tu. Dok današnji prosečan čovek sa svakom novom medijskom pojavom zbog dosade iz korena menja svoje navike, čuvenim rokerima će sviranje uvek biti interesantno baš zato što to toliko dugo rade. Napuštanje klasičnog rokenrola bi za njih predstavljalo nešto slično raskidu braka i suštinsko krivokletstvo. Iako jedna lasta ne čini proleće, dva nova singla, Angry i Sweet Sounds of Heaven (sa Lejdi Gagom i Stivijem Vonderom) mnogo obećavaju. Na samom kraju treba istaći da otpisivanje Roling Stonsa postaje jako uvredljivo…
…because The Stones will keep on rollin’
