Izraelske bezbednosne službe panično traže krivca, Hamas očekuje pomoć arapskog sveta, broj stradalih civila se povećava, Iran trlja ruke, a Zelenski se hvata za glavu. Šta se to (opet) dešava na Bliskom istoku?
Na dan posle obeležavanja pedesetogodišnjice početka Jomkipurskog rata, kada su arapske zemlje izvršile iznenadni napad na Izrael, probijena je žičana ograda koja razdvaja Gazu od pomenute suverene države. Ovoga puta, sunitsko-islamistička organizacija Hamas ušla je u južni Izrael. Međutim, može se reći da je verovanje u postojanje bilo kakve simbolike datuma, kada je ovaj novi sukob počeo, ravno verovanju u horoskop.
Ko je ko?
Nije na odmet na početku napraviti razliku između Hamasa i Palestinaca, jer se i u ovom sukobu radi o “krivcu” zbog kog će druga strana, pre ili kasnije, snositi teške posledice. Dakle, na istom terenu se nalaze i fundamentalisti (Hamas) i kolateralne žrtve (Palestinci). Pored gorepomenutog datuma kao slučajnog činioca, postoji očigledna razlika u odnosu na Jomkipurski rat koji nisu započele terorističke organizacije, već suverene države kakve su Egipat i Sirija.
Istorijska pozadina – trajni okidač
Sukob između Izraela i Palestine nije nova pojava. Iako se ovde radi o jednom od najdužih konflikata u modernoj istoriji, koji sa povremenim prekidima traje osamdesetak godina, njegov uzrok može se pronaći čak i nekoliko decenija ranije pojavom tzv. Balforove deklaracije.
Pred sam kraj Prvog svetskog rata, britanski ministar spoljnih poslova lord Balfor obećao je cionističkom pokretu formiranje države na teritoriji Palestine. Trebalo bi napomenuti da su jevrejske viševekovne težnje bile oličene u ovakvim novonastalim cionističkim pokretima. Njihova osnovna namera bila je da utiču na velike sile sve sa ciljem da se uz njihovu pomoć Jevreji “vrate” onamo gde su živeli pre nekoliko stotina, pa čak i hiljada godina. Međutim, tu je postojao problem koji je isprva bio potpuno zanemaren. Na teritoriji tadašnje Palestine živelo je većinsko arapsko stanovništvo. Uprkos tome, garancija koju su dale evropske sile mnogo godina kasnije sprovedena je u delo. Stoga se može reći da je upravo ta 1917. godina bila najava svih daljih sukoba: verskih, političkih, nacionalnih…
Tragični propust ili svesna žrtva?
Početak aktuelnog konflikta otvara brojna pitanja, a ono glavno iz kog proističu sva ostala je kako to da izraelska bezbednosna služba napravi takav propust i dozvoli da dođe do iznenadnog napada, transportovanja teškog naoružanja, izvršavanja čitavih operacija i probijanja barijera? Još jedan otežavajući faktor za službe bezbednosti zbog ovakavog propusta je to što su u toku pregovori Izraela i Saudijske Arabije, a cilj tih pregovora je normalizacija odnosa i priznavanje suverenog Izraela. Ako bi do toga došlo, na bliskoistočnom planu bi važna uloga susednog Irana bila dovedena u pitanje, a pored toga čak bi i pozicija Palestine bila dodatno ugrožena.
U skladu sa svim pomenutim elementima, teško se može reći da se bilo kakva nagla reakcija nije mogla očekivati, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da Iran (koji negira bilo kakvu uključenost) može da pokrene ovakvu akciju i to preko Hamasa.
Pored Irana, na geopolitičkom planu ovakva situacija bi takođe bila pogodna za Rusiju. S obzirom na to da se pomoć zapadnih država Ukrajini već postepeno smanjuje, bliskoistočni sukob je samo dodatno otežao njenu poziciju. I zbog SAD-a kao glavnog saveznika Izraela, ali i zbog drugih zapadnoevropskih država čiji su izvori odavno presušili. Pritom, za samo jedan dan, pažnja sa Ukrajine je otišla na drugu stranu.
Višedecenijske razlike kao kočnice
Ono što je sada važno za čitav sukob, iz ugla međunarodne zajednice, jeste način da se dođe do rešenja koje bi garantovalo obostrani interes. Međutim, to povlači sa sobom i pitanje da li uopšte postoje ikakve naznake koje mogu da garantuju mir?
Dok je sa jedne strane postojanje dve države, Izraela i Palestine, neprihvatljivo za Hamas, čija je namera potpuno uništenje Izraela, sa druge strane zahteva se demilitarizacija Palestine u cilju očuvanja mira i otklanjanja novih potencijalnih pretnji. Čak i pored toga, ovde postoje tri velike kočnice na putu ka trajnom miru. Prva, problem jevrejskih naselja koja su nastala krajem šezdesetih godina posle okupacije novih teritorija. Druga kočnica je prestonica Jerusalim, čiji istočni deo Palestina ima nameru da prisvoji. Ovde je važno napomenuti da se u tom istočnom delu Jerusalima nalaze sveta mesta za tri monoteističke religije i koja se pritom vide kao potencijalno žarište za znatno veći verski sukob. I poslednja, treća kočnica na putu ka miru ogleda se u izbeglicama. Broj izbeglica koje Palestina želi da vrati iz drugih arapskih država prelazi čak pet i po miliona. Uzimajući u obzir pomenute činioce, teško je razmatrati opcije koje bi vodile ka smirivanju tenzija.
Između skorijeg kraja i dugog rata
O potencijalnim ishodima možda je rano govoriti, osim što se može pretpostaviti da je najgori mogući scenario uključivanje drugih arapskih država koje je vojni komandant Hamasa pozvao još prvog dana. Najveće izglede za uključivanje u sukob ima šiitska libanska paravojna formacija Hezbolah. U slučaju da dođe do takvog razvoja situacije, ovaj novi bliskoistočni sukob bio bi znatno otežan i sasvim sigurno bi prerastao u jedan duži rat.
