Већ пар година траје невидљиви културни сукоб око највећег српског стратишта ХХ цијека. Не тако далеке 2015. године владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) је критиковао српске историчаре – струку. Посебно у интервјуу којег је дао 2016. године „Јутарњем листу“. Посебну пажњу је привукла трибина српског удружења „Привредник“ из Загреба, на чијој трибини је Ћулибрк, из публике критиковао струку (2019.). Снимак са трибине је постао актуелан и код дијела интелектуалаца изазвао реакцију. Окупљени око историчара Василија Крестића поднијели су писма и петицију против владике Јована, оптуживши га за ревизионизам.
Ћулибрк је више пута говорио о овој теми, често критикујући Грајфова истраживања у којима се помиње 1.400.000 жртава логора Јасеновац.Често је, доста чудно, истицао „парадржавне“ структуре и упозоравао на манипулацију са највећим српским стратиштем ХХ вијека. Стиче се утисак да је владика Јован највише обраћао пажњу на сам злочин не залазећи у број жртава. Он је замрзнут на 700.000 страдалих, а само покретање промјене броја је сложено и тешко, посебно за народе чији се идентитет заснива на теорији крви и тла.
Сама конструкција цијелог културног сукоба носи неколико суштинских елемената као последица културне политике у Срба. Наиме, само бављење Јасеновцем је веома сложено и мора се признати неистражено. Тема овог стратишта није отварана током социјалистичке Југославије, а посебно не после распада „бајковите федерације“.
Свакако да ова незахвална тема није предмет којим се бави овај текст, те утврда броја жртава није циљ ни суштина. Овде је суштина у много дубљим рефлектима стварног стања српске сфере, позиције интелектуалца али и укупног амбијента, његове контроле и унутрашњих и спољашњих фактора.
Позиција српског интелектуалца
Позиција српског интелектуалца је у овом случају сложена, веома незахвална и препуна аргумената којим га можете оправдати или му их ставити на терет.
Позиција је веома сложена, тешка у најмању руку и као таква представља сусрет са реалности коју кретање међу академским круговима чини недоследним. Са једне стране се интелектуалцу замјера што је покушао да оспори владику, а док са друге стране улога интелектуалца и јесте таква да не дозволи да се све оно од културног значаја доводи у питање.
Јасеновац је суштински тешко питање, јер није довољно истражено. Веома је емотивно и налази се у позицији у којој би свака промјена броја жртава била злоупотребљена. Као чест аргумент наводи се позиција интелектуалца у којој он показује спремност за критиком према Ћулибрку, који између осталог позива на истраживање и ангажман у погледу теме Јасеновца.
Са друге стране интелектуалац не пружа довољно проактиван отпор актуелној власти, која по свему судећи води једну замршену политику према питању Косова и Метохије. Било би очекивано да интелектуалац свим силама упре у оно најактуелније, те не дозволи издају српских националних интереса и права, посебно кроз косовско питање.
На терет се интелектуалцу ставља и његова кућа, односно Српска академија наука и уметности, чији предсједник има став о Косову, најбоље описан у једној изјави, у којој га је окарактерисао као политичко питање. Овде се на терет интелектуалцу ставља његова матична кућа, јер се он у њој није изборио.
Да би разумјели понашање интелектуалца, односно његову позицију, морамо уочити противника, кога је интелектуалац најбоље описао. До јуче, то су били поборници једнопаријског система, комунисти, „либерали“, а данас су то љубитељи непогрешивости западног става, популарно названа Друга Србија или како би Ђавољи адвокат рекао – аутошовинисти. Кроз цијелу своју историју, противник је био уз власт, а нерјетко је и сам вршио.
Интелектуалац је одрадио перфектан посао, детектовао је противника, указао на погубности многих аспеката своје прошлости, голготе коју је прошао народ и његова интелигенција. Међутим, испиту времена није одговорио, јер није нашао модус по коме би српска културна политика могла да дела. Питање Јасеновца је споредно, оно је само последица гибања у којима српска интелигенције, уз мањак државне подршке (или мањак саме државе) очигледно не успјева да одговори изазовима.
Београд, Загреб, па опет Београд
Пошто је последица гибање око Јасеновца, не може се пренебрегнути да је ипак после стравичних злочина и геноцида хрватских максималиста (хрватске усташе), кроз дјеловање истоимених минималиста (хрватски комунисти) Хрватска наставила да постоји у свом социјалистичком облику.
Почетком деведесетих година, она је изнједрила дојучерашњег „ослободиоца“ Београда, Фрању Туђмана, који је покренуо ревизију Јасеновца. Хрватски културни простор је својевремено, у већим или мањим интервалима тежио ка ревидирању јасеновачких жртава, и то од смањења броја жртава до коментара попут оног да је то био радни логор.
Свако помињање Јасеновца је од велике важности за Хрватску, а дефинитивно и за Ватикан, односно католичку цркву. На то се може надовезати и улога саме цркве, али и Степинца као првог лица цркве у тадашњој Независној држави Хрватској. Ово питање је „танак лед“ за Хрвате.
Зато је кључно то што Република Хрватска данас тежи ка томе да заједно са народима потомцима јасеновачких жртава обиљежава годишњицу злочина. Међутим, то опет није суштина, по српском питању је оно трагична последица очигледне интеграције Срба у „Политичке Хрвате“. У прилог чему говори посјета Александра Вучића, предсједника Републике Србије Хрватској. Присјетимо се медијске хаварије, настале након што је Вучић одлучио да посјети Јасеновац. Одбијен је неколико пута, званично правдајући хрватска страна говори да није све било процедурално одговарајуће. Овде у обзир треба узети различите позиције Србије и Хрватске, односно њиховог доживљаја жртава. Ко је тачно страдао ? Јесу ли то Срби или „хрватски“ Срби ? То заправо повлачи проблематику око положаја преосталих Срба, главнина је свакако уточиште након злочиначке акције „Олуја“ потражила у Републици Српској и Србији, а остатак је очигледно препуштен процесу хрватизације. Овог пута, макар не на погледу „три трећине“, него кроз утапање у политичку нацију. Јасеновац је очигледно горућа тема, само нам интима не дозвољава да то и увидимо. На све се поставља питање, гдје су Срби из Хртватске ?
Срби у Хрватској имају своју политичку организацију, постоји Самостална демократска српска странка , постоји Српско национално вијеће, али очигледно да они не постоје као Срби. Може се полемисати о њиховој интеграцији у хрватско друштво, да ли је она жеља или нужност, и сасвим сигурно је то да она није била ни воља Загреба, а ни воља Београда. Данас, у лику Милорада Пуповца који је доста стидљиво кокетирао са Бања Луком и Београдом, а опет пробрао Загреб. Исто тако не треба пренебрегнути чињеницу да је Борис Милошевић присуствовао обиљежавању „Олује“.
Са једне стране је недолично држати предавање Србима у Хрватској, али је исто тако важно разумјети контекст у коме су они српска мањина или ипак представници народа који је живио на око тридесет процената територије са које је протјеран. Одговорност за њихову позицију је и на представницима, и на званичном Загребу и Београду. Српска културна политика је подбацила, јер се одвија „мини сукоб“ на плану српског националног корпуса, гдје је могуће увидјети два пола. Са једне стране интегралистичке струје, дефинитивно предвођене Републиком Српском и Србијом, а најсликовитије приказаном кроз зајендичка обиљежавања годишњица страдања. Ту већ долазимо до саме сржи, однсоно те интегралистичке структуре, која очигледно не одговара на изазове, него сва национална окупљања бивају искључиво фолклорног карактера, без јасне оштрине, дубине и временски без икакве стратегије.
Србијанизација Србије и неизоставни чинилац
Вратићемо се на интелектуалца, који је запазио и још један детаљ. Односно, да се против Србије у вишедеценијском погледу води један рат. Сва њена културна веза са Хрватском, Босном и Херцеговином, Словенијом, Црном Гором, а можда најбољи примјер са Македонијом, полако укида, а ако баш не може, онда се маргинализује и представља као друштвено неприхватљива.
Основа свега јесте у вођењу културне политике тако да она буде у складу са домашајима државне, па чак и ужа. Историја је покзала да у тренуцима непостојања српске државе, српска култура доминира, распрострањена по читавом региону. Од средње Европе, Украјине, сјевера Мађарске, до Војних Крајина, Дубровника и Ријеке. Читав кутлруни простор у Срба је шири од простора који ће српска држава икада захватати.
Основа јесте систематско убијање таквог погледа, односно свијести код Срба да је њихов културни образац далеко дометан. Све то кроз, првентсвено матичну кућу интелектуалца која се од Меморандума 1989. године „довукла“ до тога да је њен први човјек свјестан „реалности“ која нам се неосновано и безобразно намеће по питању Косова и Метохије.
Српска културна политика је изложена и одређеном виду сопствене непостојаности, краху и неспремности. Не постоје ресурси који се улажу, а све је конструисано тако да Србе пасивизира, да изгубе свијест о вриједносном оквиру који имају кроз традицију и историју, коју би као и сви народи овог свијета требали да баштине.
Цијела проблематика лежи у амбијенту, у коме је и српска сфера. Очигледно је професор Мило Ломпар у „Духу самопорицања“ прецизно дефинисао овакву појаву, назвавши је „Хабзбуршка константа“. Слободно тумачено, мисли се на историјска раздобља, различлите околности, власти, системе, односно њихову константу у антисрпском наративу.
Потпуна контрола амбијента
Потпуна контрола амбијента је неизоставни чинилац, препрека преко које српска позиција није прешла. Важан сегмент јесте у уоченом противнику, односно константи у антисрпском начину мишљења који и даље влада.
Очигледнија прекомпозиције свијета је довољан показатељ отвореније медијске и политичке контроле амбијента на периферији либерално-капиталистичког „свијета“, односно како су наметнули појам западног Балкана. Код контроле амбијента важна су два фактора, један је унутрашњег, а други спољашњег карактера.
Спољашњи фактор је геополитичка, интересна сфера колективног запада предвођена Сједињеним Америчким Државама. Оне као хегемон теже ка потпуној интеграцији Србије и српске сфере у евроатлантски блок. Отуда и додатно разумјевање конфликта који се десио приликом распада СФР Југославије.
Чувени српски историчар и академик Милорад Екмечић у својој књизи „Дуго кретање између клања и орања“ врло пажљиво износи следеће:
„Историја грађанског рата 1992-1995. вођена је у оквиру америчког аксиома да српски народ не може обновити државу коју је стварао за два последња века, од револуције 1804. и да политички мора остати у исфрагментираном стању без вишег степена јединства. САД ће Србима угађати у свему, сем у праву на суверену националну државу и независност. Слично као са нацистичком окупацијом 1941. , Срби 1992. нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана.
Овде се јасно указује на отворен интерес страног фактора да има потпуну контролу амбијента, јер нема боље контроле од непостојања сувереног тијела – државе. Може се наставити низ тумачења да САД не желе отворен (слободан) простор за свог империјалног ривала – Русију. Овакве тврдње су се показале тачним, и не само по питању руског утицаја на Балкану, већ и учесталијег кинеског економског утицаја.
Из свега наведеног се извлачи закључак зашто српска држава не може бити коначна, јер реално гледано једина бивша југословенска република која има нерјешено питање граница јесте Србија. У таквој конструкцији догађаја, гдје не постоји државни оквир или платформа као полазна основа за дјеловање културне политике, дешавају се случајеви попут поменутог Јасеновца.
Историјски догађаји и процеси бивају потпуно маргинализовани и запуштени, а интелигенција се њима не бави, јер суштински нема услова и спремности. Интересантан податак јесте да на Универзитету у Београду не постоји ниједан докторат на тему геноцида у Јасеновцу, а да је он кључно идентитетско одређење српског народа.
Ту се долази до унутрашњег фактора, односно до љубитеља непогрешивости западног става који је директни саучесник у контроли амбијента. Они су ти који гостују и шире дефетизам, убјеђују нас уз увелике свјетске промјене да ће нам се десити 1999. година. Можда још страшније од њихових наратива и „баљезгања“ јесу тврдње о Србима, стално потенцирање њихове и само њихове кривице за сву несрећу нашег региона.
Најбољи примјер њиховог „баљезгања“ јесте читава хистерија која се подигла око графита „Кад се војска на Косово врати“, јер је по њиховом суду то парекселанс ратно- хушкачка парола. Као да се не ради о стиху пјесме, и као да раније није било сличних, а наративно мање више истих графита. Онда се на основу последњих дешавања у Бањској потврђује њихов страх за грађане Србије.
Код поменуте хистерија око графита долази до видљивог контакта унутрашњег и спољашњег фактора, гдје је Амбасада САД на покојном твитеру објавила следеће: „Кад се Национална гарда Охајо у Србију врати“. Шта нам ово говори ? Осим тога да је циљ убити и последњу идеју слободне мисли, тежње и воље Срба да кроз своја културна гибања теже повратку на територију која им је силом одузета.
Поставља се једно изразито логично питање, посебно узевши у обзир све сегменте процеса који се одвија на Косову и Метохији од НАТО агресије на српске земље. Имају ли Срби право да бране своје интересе и права ? Преформулисано питање би гласило овако. Имају ли Срби уопште права и интересе ?
Такав амбијент је можда најбоље назвати „кукавичије јаје“, и зар у њему постоји енергичност да се интелигенција бави Јасеновцем ? Смијемо ли ми то уопште ? Пошто се као егзистенцијално питање намећу европске или западне интеграције, онда хајде да нам се одговори на пар постављених питања, па ћемо из тог безобразно наметљивог односа схватити суштинску егзистенцијалну вриједности интеграција.
Због свега наведеног постоји „табу“ око Јасеновца. То стратиште српског народа у ХХ вијеку је само један од примјера, Може ли се слободно говорити о Сребреници, доктору Дабићу или било којој другој појави из не тако далеке прошлости?
Резиме
Већ неколико година се води кутлурни сукоб око Јасеновца, основа за његов почетак јесу отужбе за ревизионизам, само овог пута битка није лака, односно задаје посебну горчину. Дешава се кутлурни судар једног владике и групе интелектуалаца, све пролази неопажено, због саме конструкције дешавања у којима је очигледан интересантан облика расцјепа између двије стране које су суштински на истом становишту.
Јасеновац није централна тема, него последица српске културне политике, која се налази између одумирања и потпуне смрти. Посебну компликацију чини појава спољашњег и унутрашњег фактора који због имеперијалних интереса не дозвољава национално и јасно заокружено суверено тијело – државу.
У складу са свјетском прекомпозицијом српска сфера мора да постави неколико питања, прво себи, а потом и онима који је безобразно увјеравају у егзистенцијалну важност евроатлантских интеграција.
