Razlikovanje dela od autora jeste princip po kojem umetnik (uz osnovna ograničenja samog smisla kao takvog) raspolaže pravom da kroz svoju kreaciju iznosi poruke karakteristične za ličnost ili pojavu koja se smatra društveno neprihvatljivom, pod plaštom umetničke slobode. U pitanju je načelo karakteristično za društva širokih shvatanja, a česta je pojava da tu osobinu sebi pripisuju one zajednice koje sebe smatraju slobodnim. Kao ljudi XXI veka, okruženi smo slikom „slobodnog sveta“ koji podrazumeva Zapadnu Evropu i Severnu Ameriku. U toj slici nema mesta za bilo koji vid diskriminacije, agresije ili govora mržnje, posebno prema onim grupama koje je istorija konstantno sputavala, poznatijim pod nazivom „manjine“.
Dobro, ta utopija ne važi baš za sve i u svakom trenutku, isključivost ipak nije karakteristika demokratije tj. nekad se treba „progledati kroz prste“. U tim obrnutim slučajevima, kada liberalna načela ne važe, umetnička sloboda nije dobrodošla. Tada umetnik ne bi smeo da analizira postupke „slobodnog sveta“, ne zato što time pogađa kolektivnu savest društva, već zato što „udara“ na nečiji interes. Ako se kojim slučajem krene „pogrešnim“ putem, može vas zadesiti sudbina Rodžera Votersa, „mozga“ Pink Flojda. Njegovo višedecenijsko izvođenje rok opere The Wall je po prvi put dobilo etiketu antisemitizma zbog podrške Palestini. Koncerti su još od 1979. poznati po upečatljivosti i živopisnim detaljima tj. shvatani su onako kako treba – kao deo performansa. Međutim, zapadna društvena klima u 2023. godini pokazuje novi nivo licemerja. Ono je zapravo odavno preraslo u besmisao koje se ne proteže samo kroz neravnopravan stav prema Palestincima već i kroz (ne)svesno zanemarivanje lika i dela jednog starog laburiste.
Laburistički koreni i doba umetničke slobode
Rodžer Voters, rođen 1943. godine, predstavlja jedan od retkih preostalih primeraka stare britanske „levice“. Na njegovo celokupno stvaralaštvo i pogled na svet su presudno uticala dva faktora. Njegov otac, član Laburističke partije i komunista po ideološkom opredeljenju, izgubio je život 1944. godine boreći se za Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata. Niska cena života običnih ljudi, upotrebljenih zarad političkih interesa, jedna je od glavnih tema Votersove karijere. Drugi faktor je bila majka, po profesiji učiteljica, koja je odgojila muzičara i njegovog brata u intelektualnom okruženju Kembridža. Njen uticaj se najbolje oslikava kroz savet koji je dala svom sinu oko toga šta treba činiti sa nastupanjem neke političke krize: Moraš čitati, čitati, čitati… nauči sve što možeš o temi koja te muči i gledaj je sa obe strane. Međutim, obrazovanje u vidu škole i prosvetnog sistema je kod muzičara negativno obeleženo kao vid opresije i autoritativnog nametanja mišljenja. (O Pink Flojdu više u ovom tekstu).
Rok opera The Wall (1979) predstavlja autorov magnum opus, u kojem se pomoću glavnog lika Pinka (rok zvezde) kritikuje dehumanizujuće srasla simbioza konzumerističkog javnog mnjenja i materijalistički nastrojenog umetničkog biznisa. Tematski spojene pesme, poput Thin Ice, Mother i Another Brick In The Wall, obiluju pomenutim autobiografskim elementima. Životnim epizodama tj. traumama je data metafora cigle koje gomilanjem stvaraju zid između Pinka i njegovog okruženja. Zatim se opisuje intenziviranje rokenrol karijere u vidu prolaznih partnera i konzumiranja narkotika što doživljava svoj klimaks sa Comfortably Numb. S tim se priča bitno udaljava od Votersovog života, s obzirom da Pink počinje da halucinira i postaje fašistički vođa koji proganja Jevreje, homoseksualce i ostale manjine. Album se završava time što društveni sistem, koji je Pinka učinio takvim kakav jeste, sudi zbog onog što je postao. Operu zatvara melodija s početka albuma i glas koji postavlja pitanje Isn’t this where we came in?
Prijem u doba (post)strukturalizma
Ono po čemu je čitav koncept ušao u legendu jeste nastup. The Wall je u originalu, sa svim članovima Pink Flojda, izveden samo 31 put u 5 gradova, između 1980. i 1981. godine. Scena je podrazumevala izgradnju pravog zida dugog 80 i visokog 10 metara. U toku koncerta su na njemu puštani animirani segmenti dizajnera Džeralda Skarfa, a u publiku bi, s vremena na vreme, dolazile ogromne hidraulične lutke likova iz albuma. Iza konstrukcije se nalazio čitav set dodatnih muzičara. Bilo je upečatljivih momenata, poput makete srušenog aviona iz Drugog svetskog rata koji se spušta niz halu ili improvizovane terase u sred zida na kojoj Rodžer sedi. U toku poslednjeg dela nastupa bi bend oblačio improvizovane nacističke uniforme (u skladu sa fabulom). Organizacija je bila toliko zahtevna i složena da je Pink Flojd posle svakog koncerta bio u minusu, ukupno (tadašnjih) 400 hiljada funti. S druge strane, granice umetnosti su pomerene (i do danas teško nadmašene) što je publika u narednim godinama itekako uvažavala. Sve do skoro.
Voters je nakon razilaska sa bendom nastavio da izvodi The Wall u malo jednostavnijoj, ali podjednako upečatljivoj formi. Njegov aktivizam, uperen protiv ratova i imperijalizma, tek je došao do izražaja. Održao je nekoliko uspešnih svetskih turneja ali je najznačajniji koncert bio u tek ujedinjenom Berlinu 1990. sa nekoliko svetskih muzičkih zvezda. Politička simbolika je bila velika s obzirom da se rušenjem berlinskog zida konačno oterao „bauk koji kruži Evropom“. U nekadašnjoj prestonici nacizma, zbog kojeg je Berlin i podeljen, tada nije bilo ni reči o antisemitizmu nastupajućih izvođača već je sve prošlo u fenomenalnom raspoloženju. Otišla je autoritativna, politički nekorektna Rusija. A šta bi se desilo ako bi Voters početnu good guy/bad guy zamenio tako da umesto Rusije dođe Izrael, a Nemačke Palestina?
U tom slučaju, gradske vlasti Frankfurta i Minhena izdaju javna saopštenja o otkazivanju Votersovih koncerata u toku njegove This Is Not a Drill turneje (koja i dalje traje). Iako je muzičar pobedio na sudu i na kraju nastupio, kroz medije se provlačila ocena da je on, po rečima gradskih vlasti, „jedan od najpoznatijih svetskih antisemita“. Dakle, isti čovek, ista postavka, ali kako izgleda, drugačiji interes. U Velikoj Britaniji je zbog nošenja iste nacističke uniforme u toku izvođenja opere optužen za nacizam. S druge strane Atlantika su sve reklame za turneju ukinute na utakmicama bejzbol MLB lige zbog otvorene žalbe jevrejske B’nai B’rith organizacije komesaru lige. Razlog za to je Votersova podrška pro-palestinskom udruženju Boycott, Divestment and Sanctions koja se od 2011. zalaže za upotrebu međunarodnog prava, povlačenje Izraela iz okupiranih teritorija, pravnu jednakost i ukidanje zidova na Zapadnoj obali. Gde je nestala dobra atmosfera?
Another Brick in the Wall Part IV
Boycott, Divestment and Sanctions jeste organizacija nastala po ugledu na anti-aparthejd pokrete. U suprotnom taboru, Izrael od 2015. ulaže ogromna sredstva da se njihov rad učini nelegalnim u što više zemalja sveta. Skorašnja ratna dejstva u Gazi i snimci letećih raketa nisu nikog ostavili ravnodušnim i daju novi elan zaraćenim stranama. „Stari laburista“ se od studentskih dana se borio protiv nuklearnog naoružavanja zbog čega možemo utvrditi da mu je revolucija u krvi, čak i u 80. godini. Poput Pinka, lika kojeg je osmislio u mlađim danima, došao je u situaciju da mu društveni sistem, koji ga je učinio takvim kakav jeste, sudi zbog onog što je postao. A postao je ozlojeđen svetom koji ga okružuje, punom površnosti i interesa. U tu fazu se stiže kad se čita i istražuje o temi koja nas muči. Kroz istraživanje istorije ubrzo dolazimo do zaključka koliko se istorija hegelovski ponavlja, baš kao što je The Wall cikličan. Čeka nas nova sezona u odnosu Zapadnih elita i Rodžera Votersa, čija podrška Palestini neće izostati, s obzirom da njegova poruka decenijama ostaje ista:
Hey, teacher, leave them kids alone!
