И опет јесен…из баште кафане „Херцег Нови“ као да јасно видим Никшић. Херцеговачки пејзажи пливају лењо по површини најслађег хмеља. Крш и бубуљ, стих и звук -Херцеговина у чаши. Плодна ли си и кад ниси, земљо песника. Заиста, је ли потребно да ишта више роди тамо где су родили Шантић и Дучић? Мисао ми прекиде кудрави момак из града под Требјесом. Негде у даљини чујем га где пева о потуцању по свету, од друга до друга, од града до града, све у потрази за смислом и леком. Тај ме Херцеговац подсети на још једног неправедно запостављеног песника, изниклог из исте баште, где је сваки камен по један стих. У једном гутљају испих херцеговачке пејзаже, а на дну чаше угледах лик најнежнијег немира наше књижевности- Вита Николића.
Витомир Вито Николић, пореклом Никшићанин, рођен је 1934. у Мостару. Његов отац, Боривоје, службовао је тамо као наредник војске Краљевине Југославије. Када је Вито имао две године, туберкулоза га је раставила од мајке Данице. У освит рата, априла 1941, када је Мостар већ био бомбардован, Боривоје се са синовима Бранком и Витом враћа у Никшић. Већ у јесен, 22. новембра, Вито остаје без старијег брата. Дечија игра у ратно доба, однела је Бранка. Те су јесени Витомир и његов друг Никола пронашли заосталу бомбу. Видевши чиме се играју, Бранко је потрчао да им бомбу отме и баци. На несрећу, погодио је оближње дрво, бомба је експлодирала и Никола и Бранко су остали на месту мртви. Четвртог маја 1943. Витомир остаје и без оца, Боривоја. Убила га је италијанска окупаторска власт због прекршене забране кретања у полицијском часу. Изашао је испред куће да запали цигарету. Деветогодишњи Вито остаје сам. У савезничком бомбардовању Никшића 7. априла 1944. поново бежи смрти с ножа. Као ратно сироче, лута домовима по Бугарској, Војводини и Црној Гори. Вито Николић, започео је своја друмовања.
Друмовања Пјевају у мени друмови снажни, друмови добри као длан очин. Морам данас отић некуд, да потражим мало одмора за уморне очи. Идем без поздрава, без порука, овако лијепо помућеног ума, да тражим окука, окука, окука, и иза сваке - само парче друма. Пустите ме, пустите да одем, без питања како, и зашто, и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет.
Бјелина Стојим под пахуљама са руком просјачки испруженом. Оне падају, осмјехују се и мру на моме длану, пуно је јутрос њежности и доброте у простору оснијеженом скоро да повјерујем како сам некада и ја имао маму. Скоро да повјерујем у све недођије и шарене лаже, у све приче о патуљцима, снежани и црвенкапици, скоро да повјерујем како ћу некада опет бити мажен код моје добре баке тамо у Горњој Буковици. Стојим под пахуљама са руком просјачки испруженом, али ни сам не знам да ли нешто дајем или молим, о не зачуди се и не замјери ми, прва жено, која јутрос овуда прођеш ако почнем да те волим.
На сву патњу и сиромаштво, дошла је и болест. „Жута дама“ накалемила се на песничка плућа. Већ 1945. године лекари су дијагностификовали обострану, активну туберкулозу. О годинама лечења писао је у својим ,,Болничким фрагментима“.
Пуних 6 година провешће у покушајима лечења. У једној од болница, у Брезовику, упознаће и своју будућу супругу, Јелену, са којом ће 1975. добити ћерку Даницу, названу по Витовој мајци.
Због неуредног начина живота, немаштине и боемије, болест се није дала излечити.Вито ће читав живот провести у мукама са плућима. Ипак, тако тешка животна судбина, у њему је обликовала врсног лиричара.
Болнички фрагменти (III) ... Како сам некад лудовати знао с прољећа, кад плану те кише бучне. Једном сам дивно покисао, она - топола, ја - бор разбарушен. А сад не могу прозор да отворим, да уђе то славље маја пијанога ... Можда и данас негдје гори љепота она босонога? Киша, киша у трави, у лишћу шуми драга опијајућ сном. Оздравићу, сестро, оздравићу да бих умро киснући ко кров!
Поезија Вита Николића обилује нежношћу, али не и јефтином патетиком. Она је лишена сваке претенциозности, јасна и ненаметљива, али никако банална. Чини се да је један од главних мотива поезије Вита Николића управо ,,друмовање“ . Лирски субјект је стално у покрету, у бегу.
Још могу понеки осмијех да слажем Још могу понеки осмијех да слажем, понеку срећу да одглумим, још могу понешто лијепо да кажем сваком осим себи - не дају ми болнице, болнице, брезовици, бежанијске косе, касиндоли. Узалуд се враћам некад драгој слици, птици, небу, лишћу ... Боли, боли, боли ... И кријем се тако крвав унакажен у завјесе своје црне страшне кише ... Још могу понеки осмијех да слажем али све тише, тише, тише ...
Проклет номадском глађу и вечно жедан љубави, он попут пијаног друга љуби све на које наиђе. Најдубље грле празне руке. Трудио се Вито да побегне од тмурних сећања, али као што то духовито рече Исидора Секулић, коментаришући једну песму Симе Пандуровића: „Човек је пронашао хигијену несећања, и не сећа се онога што не може да заборави“.
Све заборавити Пјеснику Б. Петровићу Све заборавити и кафану и пјесме и несне и све, па опет вољети неку Ану из прве клупе петог це. Па опет сањати негдје уз кишу гладан и жедан, го и бос, велике људе који пишу и жарко жељети да будеш то. Па опет читати Робинзона и вјеровати у све те приче, па опет бити дивни сиромах који сем срца нема ничег.
Интиме Ноћас тако желим да ме неко воли, прегршт нечије њежности ми треба; ноћас ћу све да заборавим и преболим и да се вратим у наручје неба. Ја сам био кафански и више ничи, и био пуст и презрен - нежељен ко гробар Ноћас би хтио себи - дјечаку да личим и да ми опет кажу како сам добар.
Витова поезија је дубоко исповедна. Песник нам пева своју тешку судбу. Чежња је доминантна емоција у поезији Витомира Николића. Лирски субјект жуди за љубављу и миром. Љубавна лирика Николићева заслужује посебну пажњу. Песма „Прољећна асоцијација“ једна је од најлепших љубавних песама домаће књижевности, као што је „Писмо мојој учитељици“ једна од најуспелијих антиратних песама. Вито је био мајстор песничког петопарца. У његова четири стиха комотно би се могао сместити читав један живот. Често су га, по сензибилитету, поредили са Јесењином. Истина, сличности постоје, али Витомир Николић је дефинитивно аутентичан аутор. Његов је правац скитачки. Николић је оставио трага и у новинарству. Као и већина песника, није могао да прође поред редакције, а да не „удари“ коју шлајфну.
Pадио је у „Побједи“ и Радио Титограду. Писао је путописе, фељтоне и репортаже. Најпознатији је по својим кратким причама под насловом: „Црном Гором, путем и беспућем“. Песник Брана Петровић тврдио је да нико не познаје Црну Гору боље од Вита Николића. Од историје, географије, поморства, етнологије, песништва и Његоша. Знао је сваки кутак и сваку породицу.
Прољећна асоцијација Зашто твој мали смијех не може да се сије по орањима црним; да клија и зрије, да зрни попут пшенице? Тада бих на слаповима мојих вена саградио воденице и постао млинар вјечито прашњав од твога смијеха?
У својим текстовима, који иако новинарски, доста личе на његове песме, Вито је истраживао историју Црне Горе и играо се са митовима и легендама. Од неолита, преко Хомера, Стевана Немање, до Вука Мандушића. Упућени кажу да је чак био на трагу да открије остатке Међе Вука Манитога, а слутио је песник да је ту негде на обали Скадарског језера скривена и Троја. О својим путописима је овако говорио: „Ја се тиме бавим као пјесник, а не као научник, па се може десити да негдје претјерам у каквом детаљу, али у генералном плану грешке не може да буде“.
За живота је објавио три збирке песама, све о свом трошку:
„Друмовања“ (1962)
„Сунце, хладно ми је“ (1968)
„Стихови“ (1981)
Писмо мојој учитељици Драга Госпођо учитељице, не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској. Сјетих се, знате, оних Ваших прича пуних љубави за птице невине и слабе, послије којих смо, због сваке праћке и камичка, клечали дуго иза табле. Не замјерам Вам - далеко било, па чак ни то што ме вукосте за уши, све је то данас на свој начин мило и пријатно је од тога у души. Ја се често сјетим тог времена давног рата, зиме, глади, бодљикаве жице, није, богме, тада било једноставно научити неког да заволи птице. Госпођо, то је, у најмању руку, јунаштво достојно поштовања - учити неког љубави уз хуку једног страшног рата, једног пропадања. Хвала Вам, госпођо учитељице, и не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској.
Постхумно су објављене још две збирке изабраних песама. Последњих година живота, није се експонирао нити учествовао у књижевним манифестацијама, згрожен новим ратним ужасом.
Песник Вито Николић преминуо је 10. септембра 1994. у Подгорици.
Отишао је у сну, као што утихну највећи немири. Тихо, својим друмом.
Вечити путник вратио се у наручје неба.
Смирио се најнежнији немир наше књижевности.
Кудрави дечак из града под Требјесом и даље пева, херцеговачки пејзажи плешу по површини чаше, а мени се с усана оте Вито:
„А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је са њим отишло,
нешто лијепо и свијетло.“
