Često od onih koji prevremeno odu ne stignemo da se oprostimo kako smo nameravali, pa čak ni kada prođe dovoljno meseci i godina potrebnih da utiske saberemo i na osnovu njih izgradimo mišljenje. Ne setimo se da recimo na papir ili bar u vord dokument smestimo to sećanje na nekoga ko nam jeste važan.
Ovaj tekst ipak nije namenjen nekom ko mi je fizički blizak. Poslednja (velika) smrt u svetu javnih ličnosti je ipak, iz nekog razloga, bila neobična i specifična, pa iako skoro svi možemo da imenujemo Žarka Lauševića kojeg više nema, pitanje je koliko znamo ko je na neko vreme (do vaskrsenja mrtvih i života budućeg veka) otišao od nas.
Taj petnaesti novembar, najlakše je bilo iskoristiti za patetično opraštanje po Instagramu od čoveka koji je nesumnjivo bio veliki glumac, ali sticajem okolnosti imao sam priliku da vidim kako su se od tog deljenja lepih (perverzno lepih) crno-belih fotografija uzdržali ljudi kojima je on bio jako važna figura u kulturnom rastu i razvoju. Lešinarenje nad legendama i ljudima koji su po sebi nosioci kulturnog blaga našeg (i još nekih okolnih) naroda je već i uobičajena stvar, pa se na nju ne obaziremo, iako je bolna skoro jednako koliko i činjenica da nam je film zajedno sa nosiocima glavnih uloga (iz kulturološki jako bitnog jugoslovenskog perioda) gotovo uginuo.
ostavimo se suđenja njegovoj nesrećnoj duši. Bolje bi bilo da pokušamo da nađemo rešenje za spas nas koji smo ostali!
Ova druga stvar me je verovatno ipak više pogodila od prve koju, verujem (mladi) ljudi rade nesvesno. Ta možda suluda imaginacija da ćemo nekoga videti u novoj ulozi koja je za njega kao stvorena, sada se potpuno gasi, ali tamo gde bi trebalo nada da se rodi da će neko novi to raditi na bolji ili makar svoj i autentičan, a opet vredan način. Tu nastaje praznina i pitanje kuda dalje kada nam ode još neko iz one stare garniture, koju od nas rođenih devedesetih i kasnije bolje ipak pamte naši roditelji.
Laušević je umro, ali nije umro od godina koje je nosio, pod teretom 63. retko se umire. Umro je bolestan, otišao je brzo, posle kratkih telesnih muka iako su duševne trajale mnogo duže. Duže od života autora, i mnogih od vas koji čitate. Kao neko ko je bio nosilac najvažnijih nagrada, ali i važnije od toga, božanske čestice, najsjajnijeg talenta u svojoj, duhom bogatoj generaciji glumaca, Laušević nije imao život kakav je karakterisao starije kolege, poput Dragana Nikolića ili Bore Todorovića na primer. Za Lauševića kao da se znalo i ranije, još od onog najgoreg događaja koji je (delimično) režirao i odigrao u svom životu, da će stvari otići naopako i da duboke starosti za uživanje u penziji i šetnje sa gospođom i unucima neće biti. Kako se sve završilo teško, bolno i kratko, može se možda reći i da ga je Gospod na vreme spasio. Ali da se ostavimo suđenja njegovoj nesrećnoj duši. Bolje bi bilo da pokušamo da nađemo rešenje za spas nas koji smo ostali.
Laušević je bio najstariji brat istog onog konvoja odličnih, a tada mladih glumaca iz novotalasnog perioda jugoslovenske pop kulture. Lik Bajre iz filma „Dogodilo se na današnji dan“ Miroslava Lekića nije slučajno pripao baš Žarku Lauševiću. Taj film je u sebi okupio još neke vrhunske karijere ili one koje su samo imale vrhunski uzlet (Bakočević, Bećković). Pored nespornog talenta, ta tragična generacija morala je da ima svog vođu, lidera, najzrelijeg i najkompletnijeg člana. Stariji brat Bajra živi sam, bez ijednog roditelja, majka se ubila, otac ga napustio i ostavio sa mlađim bratom Grecom koji je još osnovac. Bajra ne razmišlja šta će raditi kada završi fakultet, on na pameti ima samo šta sve neće morati da radi, kako neće živeti u šupi, kako neće morati da obitava u memljivoj neuslovnoj skučenoj prostoriji, da raznosi mleko za džeparac. On nema potrebu ni želju da ide na radnu akciju, ali ne zato što je nosilac talasa promene, drugačijeg pogleda na socijalizam, vlast, okruženje, već samo zato što za to nema vremena.
Na sve ove teške odnose koje mora da drži u svojim rukama, Bajra je stanodavac Malešu (Srđanu Todoroviću) koji je takođe od roditelja napušten, zaboravljen beznadežni slučaj o kojem će društvo da razmišlja onda kada ga strpa u dom za nezbrinutu decu, i njemu je Bajra i stariji brat i otac i majka i drug i savetodavac, a iako Maleš nije cvećka, Bajra neće iskoristiti „šansu“ i trenutke slabosti da mu preotme devojku, mada bi Maleš to uradio kad bi mu se prilika pružila. Bajra je sličan odnos izgradio i sa komšijom i drugarom Staljinom (Cvijanovićem), kome čuva stvari i čije švalerske egzibicije vešto prikriva. Bajra je i momak jedne razmažene i samožive Kaće. Bajra je tačka i osovina koja sve drži i na kojoj će na kraju sve pući u prasku nekoliko šamara koje će mu zalepiti drug inspektor (Berček) zbog neuglednosti i nepoverenja. Bajra je onaj koji odlazi sa svojim bratom i onaj koga više niko nikada nije video…
Koliko god da je jačina scenarija iskreirala ulogu, sa Lauševićem bismo se tako lako saživeli i verovatno bismo ga razumeli, ali teško da bi taj Bajra ili „Lauš“ pristao da ga iko teši i da mu govori kako će biti bolje. On bi ustao i bio spreman da opet drži domaćinstvo na svojim plećima, ali usput i da završi fakultet, zaposli se i istim ritmom iskorači dalje i pređe u ulogu nekog Skobija, Alije (Ilije), zaljubljenog revolucionara Petra Horvata, koji pod uticajem lepote i buržujskih manira gospođe Ivančić u očima „drugova“ i sam postaje izdajnik i gine. Gine i ustaje i sutra je opet na platnu.
On odlazi kao Obilić iz srpske kinematografije, a Obilić zna sa čim će izać’ pred Miloša.
U “Oktobarfestu”, “Braći po materi”, “Kaži zašto me ostavi”, pa “Boju na Kosovu”, “Nožu”, filmovima kao što su “Leto kad sam naučila da letim”, serijama “Kalkanski krugovi” i “Senke nad Balkanom”. I kad smo znali da je opet tu da se bori ispočetka, delovalo je kao da nije to to, kao da su ga tuga čemer i bolest ipak slomili, da njemu nije dobro i da svako jutro kada ustaje iz kreveta izlazi s nekom tegobom, ali je i dalje bio za klasu iznad ostalih. Previše mlad da bi bio među “Otpisanima”, suviše star da ga sretnemo u “Jutru koje menja sve”, a na kraju predugo odbačen da bi nam bio svakodnevan, odveć dobar i kvalitetan, da bude jedan od onih koji iz frižidera iskaču. Sa Lauševićem odlazi i spisak koji sa drugovima često napamet pravim, pa pamtim, pa zaboravljam… Spisak petorice ili desetorice najboljih srpskih glumaca, naravno onih koji su još živi. Sada je veliki izazov izabrati novog petog člana. On odlazi kao Obilić iz srpske kinematografije, a Obilić zna sa čim će izać’ pred Miloša. Pa iako posle svega nisam pozvan da o tome donosim sud, “Sveti Sava” mu nikad nije trebao i verovatno da je dosad okajan, ali Laušević za razliku od velike većine ovih što ostaju ne treba da se stidi svojih uloga i izvedbi.
Nemam želju da ovo bude bilo kakva patetična oproštajna poruka, jer je duh iznad materije, a vrednost takvog glumca, kakav je Lauš bio, popunjava i dalje deo prostora u našim životima, a greota je što nije više obnovljiv. Neka mu Gospod podari mir na mestu gde je otišao, ako ga već na ovom gde ostajemo nije imao.
P.S. Nadam se da smrt Žarka Lauševića, barda glume i jednog od najboljih koji je ova zemlja rodila, neće biti (zlo)upotrebljena da se nastavi i ubrza sa snimanjem patetičnog, prozaičnog, katastrofalno odglumljenog i neprimereno skupog projekta nazvanog “Pad”, jer bi to bio samo nastavak i produbljivanje nasilničkog i raskalašnog odnosa ekonomski i socijalno povlašćenih pojedinaca nad kulturom koja pripada celom narodu, ne samo Srbije. To i oslovljavanje pokojnika imenom, kako jedan sloj društva radi u slučaju nekadašnjeg premijera, ubrzaće, ali ne i potvrditi poniranje našeg narodnog duhovnog statusa.
Dajte da u smrti budemo dostojanstveni, koliko su i oni čija je duša na putu bili za života. Od Lauševićevog krivičnog slučaja se mogla praviti fama za javnost do kraja njegovog života, ali on to nije želeo, pa bi bilo lepo da ga makar sada ostavimo u miru.
P.P.S. Neka je pokoj dušama Žarka Lauševića i Meta Jovanovskog.
