Prošlo je turbulentnih 365 dana od mundijalskog okršaja između reprezentacija Srbije i Brazila na Svetskom prvenstvu u Kataru, kada smo naivno pomislili da možemo da se trkamo sa najbržima, „bijemo“ sa najjačima i nadmudrujemo sa onima koji su rođeni sa loptom.
Ta utakmica kao da je bila vododelnica koja je odredila dalji put fudbalske reprezentacije Srbije u mandatu Dragana Stojkovića Piksija, i premda nije bruka izgubiti od višestrukog svetskog šampiona, čini se da nam je oduzela onu dozu samopouzdanja koja je trajala u godini između Lisabona i Katara.
Na tragu poraza od Brazila, sve ono što je usledilo u rolerkoster remiju protiv Kameruna i poraza od prosečne Švajcarske, poljuljalo je veru u tim koji je do plasmana na Svetsko prvenstvo izgledao kao savršeno podmazana mašina u kojoj svaki deo izuzetno funkcioniše.
Čini se da je i taj Mundijal promenio percepciju nacije o trenerskom kvalitetu i dometima Dragana Stojkovića Piksija, koji je od čoveka koji je preporodio srpski fudbal postao predmet žestoke polemike u fudbalskim i navijačkim krugovima, izgubivši bezrezervnu podršku koju je imao pre odlaska na turnir u Katar.
Piksev oproštaj ili novi početak
Sada, na tek nešto više od mesec dana od isteka ugovora i blagih skepsi po pitanju toga da li će voditi tim i na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, ironično deluje kao da je Piksi na novom početku, ukoliko se ne dogode zloslutne najave da će od 1. januara po isteku ugovora dići sidro i pobeći iz srpske fudbalske žabokrečine.
Kroz iglene uši smo se provukli protiv Bugara u Leskovcu, ali ko će se toga sećati ako zablistamo u Nemačkoj? A, gle ironije, možda nam baš taj nedostatak euforije, kao u slučaju letošnjeg odlaska košarkaša na Mundobasket u Filipine, omogući da napravimo pristojan rezultat i prođemo grupu.
U fudbalu i životu sve deluje poput novčića koji ima dve strane, a iz nebrojanih primera u prošlosti možemo se uveriti da ništa ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo i da su tek retki pojedinci koji poput Novaka Đokovića mogu sebi da priušte luksuz da unapred budu uzdignuti na pijadestal slave.
Između Lisabona i Katara, čak i oni najskeptičniji verovali su u Piksijev tim, a sada deluje da je i najoptimističnijima poljuljano samopouzdanje. Ali, do leta je ostalo još mnogo vremena i dosta će vode proteći (Piksijevom) Nišavom pre nego što izvedemo prave zaključke o tome šta možemo da očekujemo od „Orlova“ na kontinentalnoj smotri najboljih evropskih reprezentacija.
Gde je Srbija godinu dana posle Brazila?
Ipak, razloga za skepsu ima više nego vere da možemo da napravimo rezultat koji će obradovati naciju, a dovoljno je samo pogledati u momke sada i pre 365 dana.
Kada se pogleda roster koji je tog 24. novembra izašao na teren da se suprotstavi Brazilu, ono što bode oči je da Srbija od tada, izuzev epizodiste Lazara Samardžića, nije izbacila nijednog novog igrača, a da su nosioci reprezentacije u podređenijem položaju u svojim klubovima nego što je to bio slučaj 2022. godine.
Zvezde tima, Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković-Savić, otišli su u Saudijsku Arabiju. Malo je falilo da im se pridruži i kapiten Dušan Tadić, ali je on kopču sa evropskim fudbalom zadržao na sunčanom Bosforu. Vedete Juventusa, Dušan Vlahović i Filip Kostić, ne igraju evropska takmičenja sa italijanskim velikanom, a Saša Lukić se još adaptira na život u Londonu.
Nikola Milenković nikako da se odupre lepoti Firence i lagodan život u srcu Toskane žrtvuje za fudbalski napredak, a Strahinja Pavlović, jedan od retkih čija karijera ide uzlaznom putanjom napravio je ogroman kiks u Belgiji i nije dobio očekivane minute u Leskovcu protiv Bugarske.
Sve ovo stvara zebnju, kada je reč o očekivanjima našeg tima pre EURO, i deluje da bi i mnogo ozbiljnija trenerska imena od Piksija imala težak zadatak da ovom timu podare svežinu neophodnu pred nove izazove, jer ovakvi kakvi smo, sve više ličimo na Hrvate, koji su dostigli vrhunac „zamora materijala“ nakon sjajnih rezultata na prethodna dva Mundijala.
Pitanje je koliko će se šta promeniti u dolazećem periodu, budući da je mart prvi naredni termin za okupljanje, ali ćemo pre toga makar saznati rivale u grupnoj fazi. Žreb je 2. decembra u Hamburgu, pa na osnovu toga možemo praviti dalje projekcije.
Stadioni kao maskarada
Ukoliko Crvena zvezda narednog utorka ne ostvari pozitivan rezultat u Bernu i time zadrži nade za proleće u Evropi, deluje da će se ova fudbalska godina u Srbiji pamtiti samo po plasmanu našeg tima na Evropsko prvenstvo i tri otvorena stadiona u gradovima čiji timovi ne igraju najviši rang srpskog fudbala.
Minulog vikenda otvoreni su stadioni u Loznici i Zaječaru, a u Leskovcu je Srbija na mišiće izborila plasman u Nemačku. Sumorno je bilo videti sva ona lica u loži koja su veći deo drugog poluvremena podrhtavala na leskovačkoj novembarskoj hladnoći pod naletima skromne Bugarske, a tek nekoliko sati ranije najpozvaniji od njih izgovarali su hvalospeve o budućnosti srpskog fudbala.
Ima li većeg razloga da više ne verujemo nikakvim rečima, već da od sada fokus usmerimo samo na teren i ono što Piksijevi puleni pružaju? Ono što se moglo zaključiti iz odlazeće nam 2023. godine je da su stadioni na stabilnijim nogama od optimizma u fudbalskoj Srbiji.
