Неколико година након што је Хорхе Берголио изабран за папу као први поглавар Римокатоличке цркве из Латинске Америке, на ред је дошао и први папа из Северне Америке – Лени Белардо, који је узео име Пије XIII. Да, у питању је фиктивни јунак из Сорентинове серије Млади папа. У реалности, последњих месеци научна и шира јавност сумирају деценију Фрањиног понтификата, што подсећа на некролог за живог човека. Нарочито се јавља питање ко ће бити нови папа, да ли ће бити либерално настројен као Фрања или конзервативно као Бенедикт XVI. Ако буде конзервативно настројен, да ли ће узети име Пије? Прилично сам сигуран да ће бити потребно да прође доста времена и да се заборави Сорентинов јунак како би се ово име „ослободило за употребу“. Али, због чега баш ово име, вероватно као ниједно у Римокатоличкој цркви, не оставља никога равнодушним (иако једноставно значи побожан)? Зашто је Лени Белардо изабрао управо ово име, или, како би изгледао папа Пије XIII у реалности?
Ово неће бити хагиографска компилација. Напротив, покушаћу да укажем на то зашто је прва асоцијација на име Пије код познавалаца историје западног хришћанства политика, а не побожност.
Пије I (око 140–154)
Први међу неједнакима на овом списку одговоран је за поделу која и даље раздваја католике и православне. Иако је вероватно то предложио неко из његовог окружења, он је прихватио одлуку и тиме утабао пут процесу који Ив Конгар назива „разживљавање“ између православног Истока и католичког Запада. И, напослетку, као светитеља га прославља и Исток и Запад. Наиме, Пију I се приписује формула израчунавања датума слављења Ускрса на Западу, која je другачија од оне у православним црквама.
Пије II (1458–1464)
Пије II покушао је да организује нови крсташки рат, али без успеха. Послао је круну последњем босанском краљу Стефану Томашевићу, после чега Босна пада у руке Османлија. Напослетку је наговорио Млетке и Угаре да поврате Босну и када су успели да то ураде, умро је.
Пије III (1503)
Пије III је на трону био само 27 дана, од 22. септембра до 18. октобра 1503. године. Нашао се на трону између два историјска горостаса: Александра VI (Борџије), папе који је поделио католичке поседе у „Новом свету“ на шпански и португалски део, и Јулија II, папе који је проширио Папску државу у ратовима на Апенинском полуострву. Пије III био је компромисна опција. Занимљиво је да је готово читав живот провео у Ватикану, јер је још као дечак ту дошао са својим ујаком, папом Пијем II.
Пије IV (1559–1565)
За време понтификата Пија IV завршен је Тридентски сабор (1545–1563), који је установио контрареформацију у Европи. Папском булом Iniunctum nobis из 1565. установио је тзв. Тридентски симбол вере, који је познат и као Симбол вере папе Пија IV. Ово „Вјерују“ је посебно прихваћено међу традиционалистима и конзервативцима у Цркви. Куриозитет је да је овај традиционалиста хтео да постави за кардинала свог тринаестогодишњег рођака.
Пије V (1566–1572)
У томе га је спречио Пије V, тада још као кардинал. Имао је велике политичке успехе. Најважнији је формирање Свете лиге (1571) за одбрану медитеранских земаља од Османлија. Екскомуницирао је енглеску краљицу Елизабету I Тјудор. Установио је латински обред мисе, који је промењен тек на Другом ватиканском сабору. Канонизован је у 18. веку.
Пије VI (1775–1799)
Делује као историјски „закон“ да се ово име појављује у време највећих политичких криза у Европи (или да се појављују личности на челу Римокатоличке цркве које бирају име Пије). Једна од највећих европских криза је Француска буржоаска револуција. Папа Пије VI, који се тада налазио на челу Римокатоличке цркве је пао као жртва Револуције: прво је киднапован током напада француских револуционарних снага на Италију, а потом је умро као затвореник у Француској.
Пије VII (1800–1823)
Међутим, ту није крај сукобу Француске револуције са „старим поретком“. Када је Наполеон преузео власт, припојио је територије Папске државе, покрао је ватиканско благо и заточио папу Пија VII. Иако је његов режим представљао суров обрачун са Црквом, Наполеон је желео да од папе Пија VII направи марионету која би му обезбеђивала благослов за политичке амбиције у Европи. За то му је нудио новчану надокнаду. Међутим, Пије је одговорио екскомуникацијом Наполеона. На царев захтев да се одрекне суверенитета је одговорио: „Non possiamo, non dobbiamo, non vogliamo“ („Не можемо, не смемо, не желимо“). Цар је наредио његово хапшење и депортацију у Француску. Током заробљеништва, Пије VII је одолевао притисцима и дочекао Наполеонов пад. У Рим се вратио 1814. као победник. Папа Бенедикт XVI је покренуо процес његове канонизације 2007. године.
Пије VIII (1829–1830)
Пије VIII је на римској катедри провео само годину и по дана. Ипак, пре него што је постао папа, прошао је француску тортуру. Као бискуп Монталта, током француске власти у Италији, одбио је да положи заклетву оданости Наполеоновој власти 1808. године, због чега је затворен. Упркос лошем здравственом стању, на римску катедру је сео као француски кандидат током бурбонске рестаурације. Како би Римокатоличка црква што више избегла нову тортуру, прихватио је политичке промене у Француској након Јулске револуције 1830. године и исто то наредио својим бискупима. Остаће познат и по томе што је отворио врата организовању католичких бискупа у САД одобривши декрете првог већа америчких католичких бискупа у Балтимору 1829. године.
Пије IX (1846–1878)
Овде се ствар захуктава. Не само да је папа са најдужим понтификатом у историји (скоро 32 године), већ је утемељитељ нових догми које су обликовале савремени свет. Појавио се као млади, либерално настројени кардинал Ђовани Ферети, а скончао је као најдуговечнији, конзервативни папа Пије IX. Избегао је страдање за време Револуције 1848. године, али није избегао губитак територија у процесу уједињења Италије. Ипак, успео је да закратко заустави либералне струје у Цркви. Тако, 1854. године проглашава Догму о безгрешном зачећу Блажене Девице Марије, која се супротстављала нарастајућем материјализму, и Догму о непогрешивости (незаблудивости) папе ex cathedra, која је потврђена на Првом ватиканском сабору (1869–1870). Сабор је прекинут због пада Папске државе. Црква је изгубила државну територију, али је успоставила догматску везу са бискупијама расутим по целом свету и Свету столицу учинила њиховом жижном тачком. Група незадовољних чланова се зато одвојила и формирала тзв. Старокатоличку цркву, али никада није успела да изгради интегритет и утицај као Римокатоличка црква. Шта учинити када нарастајући национализам и материјализам прете опстанку централних вредности цркве? Папа Пије IX одговара догматизовањем њихових супротности, притом их учврстивши доктрином о папском примату. На том основу је деловао и према осталим хришћанским црквама: упутио је два апостолска писма (1848, 1868) православним црквама у ком их је позвао на „повратак“ у Римокатоличку цркву и присуствовање Првом ватиканском сабору, као и протестанте и друге некатолике у писму из 1868. На овим основама су деловали сви потоњи понтифекси истог имена.
Пије X (1903–1914)
То је видљиво већ са Пијом X. На римску катедру долази у тренутку када се Европом шири први од двадесетовековних „баука“: модернизам. Пије X 1910. године доноси „Заклетву против модерности“. Ова јединствена заклетва коју су полагали сви клирици, пастири, исповедници, проповедници, верске старешине и професори у философско-богословским школама, истиче непрекинуту традицију од апостола до бискупа, од учења отаца ране Цркве до савремених догми Римокатоличке цркве. У њој се осуђује мишљење да „добро образовани хришћанин има двојну личност – верника и истовремено историчара, тако да је као историчару њему дозвољено да сматра нешто што је у супротности са вером коју има као верник“. Ове речи одзвањају Римокатоличком црквом и данас: након извесне модернизације Римокатоличке цркве на Другом ватиканском сабору (1962–1965), део традиционалиста, предвођених надбискупом Лефевром, формирао је Друштво Светог Пија X које је данас у процесу помирења са Ватиканом. Не само да је канонизован 1954. године, већ је наслеђе папе Пија X постало синоним за традиционализам који се противи свакој модернизацији богослужења, доктрине и праксе у Римокатоличкој цркви.
Пије XI (1922–1939)
Пије XI је био римски папа и заточеник у Ватикану (као и сви од 1870. године) до 1929. године. Са Мусолинијем је склопио Латерански споразум којим Италија гарантује папи световну власт и независност града-државе Ватикан, а папа признаје Италију у њеним границама не полажући право на некадашње територије Папске државе. Ово „разграничење“ је олакшало напетост између италијанског национализма и римског клерикализма. Штавише, отворило је могућност деловања папе у међународним односима као верског поглавара, што Пије XI користи за склапање конкордата са Летонијом, Пољском, Литванијом, Румунијом, Аустријом и Немачком. Конкордат са Југославијом је изазвао велике немире, „конкордатску кризу“ и тзв. крваву литију. Тврди се да је помогао долазак фашиста на власт у Италији. Али, сам Пије XI заоштрава реторику против Мусолинијевог фашизма. Не само против фашизма, већ и осталих тоталитаризама: енцикликом Non abbiamo bisogno (1931) против фашизма, енцикликом Mit brennender sorge (1937) против нацизма и енцикликом Divini redemptoris (1937) против атеистичког комунизма. Имао је намеру да објави и енциклику против расизма, али га је смрт спречила. Његов наследник је ублажио реторику, те ову енциклику није објавио по замисли свог претходника.
Пије XII (1939–1958)
Дошли смо до најконтроверзнијег папе са овим именом. О њему се много прича и мало зна. Иако је његов архив отворен 2020. године, тек детаљна истраживања која следе помоћи ће да се расветли много непознаница о Пију XII. Оно што се поуздано може рећи је то да је био горљиви противник комунизма, те да му је био ближи фашизам или нацизам. Али, питања о рату, зверствима усташа, злочинима против човечности и бекствима нациста и бројна друга остају болно отворена. Након рата, Пије XII наставља да се бори против комунизма, те тако потврђује Декрет против комунизма (1949) који је донела Конгрегација свете службе (Конгрегација за доктрину вере). Спречио је улазак Римокатоличке цркве у новоосновани Светски савет цркава (1948) зато што га је сматрао протестантском творевином. У конзервативној енциклици Humani Generis (1950) потврдио је неоспориви ауторитет Римокатоличке цркве, те спречио екуменска настројења која се, као најновији „баук“, шире Европом.
Пије XIII (?)
Напослетку, дужан сам одговор на питање: како би изгледао папа Пије XIII? Ако пођемо од разумне претпоставке да папа који одабере ово име има у виду позиције својих претходника-имењака, онда се може рећи да би папа Пије XIII био конзервативно настројен, чврст у доктрини и ауторитету Цркве, али и делатан у међународним односима. Чак и ако би био млад, попут Ленија Беларда, његов приступ би био „савремени конзервативизам“. Можда тим пре уколико би био млад, јер – као што каже један јунак из Сорентинове серије – млади су конзервативнији од старих. То не значи нужно да би Пије XIII био десничар и оштар противник левице. Једино са сигурношћу можемо рећи да би његова политика била брана продору онога што сматра савременим „бауцима“ који харају светом. Знате и сами о чему је реч.
Аутор је политиколог религије, али ово није научни извор, те га не можете користити за полагање Политикологије религије.
