Thursday, February 22, 2024
KulturaLaušević, mediji i „Rasprodaja bola“

Laušević, mediji i „Rasprodaja bola“

Nema vise Dženis, umro Elvis Prisli
umiru lagano zvezde rokenrola


Kolega iz „Kluba 27“ pomenute Dženis Džoplin, Džim Morison, svojevremeno je rekao: „Ko kontroliše medije, kontroliše i umove“. Neki bi, u stilu Džozefa Naja, opravdano istakli da je u pitanju najveći „izum“ anglosaksonske civilizacije tj. vid američke i britanske „meke moći“. Liberalima je izuzetno stalo do odbrane ugleda te tekovine s obzirom da su poznati po učestalom korišćenju metafore „rušenja društvenih barijera“ prilikom argumentovanja. Međutim, uticaj i nuspojave medija su nešto što s čim se Njujork ili Los Anđeles susreću već jako dugo. Balkan se, s druge strane Atlantika, i dalje privikava na takav model društvenog bivstovanja, a svaka nova smrt neke strane ili domaće poznate ličnosti to ponovo dokazuje. Skorašnji tragični primeri u vidu Metjua Perija i Žarka Lauševića, pokazali su predvidive scenarije medijskih naslova i izveštavanja o „sočnim“ biografskim detaljima. Medijska slika ne može biti upotpunjena bez zapanjenih komentara osobe iz intelektualne sfere koja se na dato stanje gnuša, upirući prstom na skorašnje populističke nosioce vlasti ili narod.
Ako situaciju spustimo sa javnosti i medija na masu, zatečeno donosi određene pojedinosti. Dok dobar deo današnjih ljudi, zaslepljenih svakodnevnicom, uopšte ne doživljava ovaj proces na taj način, starije generacije ga pežorativno i površno pripisuju modernim trendovima. Za prvu grupu je „inflacija sažaljenja“ uobičajena u eri društvenih mreža. Stav druge i starije grupe je suprotan. On se bazira na iskustvu jugoslovenske države sa jednim televizijskim kanalom gde „parade suza“, po njima, nije moglo biti (sem za jednog čoveka). Ono što su propustili da uoče jeste da je konzumerizam nastao baš u tom vremenu i sistemu. Da stvar bude gora, jedna glasna, a danas osporavana ličnost ih je upozoravala na to. Radi se o Bori Đorđeviću i pesmi „Rasprodaja bola“, sa prvog albuma Riblje Čorbe „Kost u grlu“ iz 1979. godine. Proces nastanka ove pesme je zapravo proces razvijanja konzumerizma u jednom idealizovanom društvu.


tek kad neko umre, o njemu se misli
započinje opšta rasprodaja bola

70-e godine XX veka predstavljaju vrhunac jugoslovenskog blagostanja i njenog samoupravnog socijalizma. Svima poznate priče o bezbrižnosti života, o onovremenoj životnoj obezbeđenosti, mogu se uočiti kroz brojne isečke intervjua sa običnim prolaznicima na ulici koji kruže društvenim mrežama. Način vođenja komunikacije i stav prilikom razgovora govore o daleko mirnijoj atmosferi. U skladu sa ovom slikom je bila i tadašnja scena „zabavne muzike“ u Beogradu, tj. akustični pop bendovi sa laganim melodijama poput „Korni grupe“ ili „Suncokreta“. Ovaj potonji je sastav čiji se sadržaj bazirao na duhovitim pesama i džinglovima. Frontmen i glavni autor je bio Borisav „Bora“ Đorđević, tada poznat u gradskim krugovima po svom šarenolikom radu u kulturnoj sferi, poput pisanja tekstova za časopis „Džuboks“, kreriranju muzike za predstave i uređivanju radio emisija.
Međutim, zalazak te decenije je u svakom smislu označavao kraj samoupravnog blagostanja. Svi oni simptomi o kojima svakodnevno slušamo na televiziji, poput nepostojanja „kičme“ u javnom prostoru, manjka društvene svesti ili materijalne nezasitosti, počeli su baš tada. Zaokret koji se desio u kulturnoj sferi oko Titove smrti, u vidu dominantnih tema bio je drastičan, a najbolji primer je ponovo Bora Đorđević. Primetivši prototipe savremenih starleta, napisao je pesmu „Lutka sa naslovne strane“, koju je sastav odbio da svira zbog „neprimerenih“ stihova. „Suncokret“ se ubrzo zbog toga raspao i na poziv Đorđa Balaševića dolazi u „Rani mraz“. Međutim, iz sličnih razloga i odatle odlazi posle nepuna 3 meseca. Njihovo neslaganje je primer odnosa novog i starog. „Panonski mornar“ je baš u to vreme napisao komunističku himnu „Računajte na nas!“, što je dokaz o njegovoj nepomućenoj veri u principe socijalističke idile. U pitanju je prototip javnih ličnosti koji nekoliko godina kasnije neće biti u stanju da objasni postojanje sveopšte kulturne dekadencije. S druge strane, Đorđević se našao u situaciji da niko nije želeo da ima posla sa pesmama koje govore o tamnijoj svakodnevnici samoupravnog sistema i sloju ljudi sa one strane ogledala. Izgleda da nepostojanje hrabrosti vrha domaće muzičke scene nije stvar samo XXI veka.

O njima se tada govori i piše
pokojniku slavnom naglo skače cena


Egzistencijalni skok Bore Đorđevića nije se ticao samo pisanja pesama već i muzike. Došao je do zaključka da uz crne i prljave društveno angažovane stihove daleko bolje ide tvrđi zvuk. Zato je pozvao članove grupe „SOS“ (Mišu Aleksića, Rajka Kojića i Vicka Milatovića) što je 1978. godine rezultiralo osnivanjem „Riblje Čorbe“ u kafani „Šumatovac“. Prethodno odbijane pesme, poput „Zvezde potkrovlja i suterena“, sada su u pratnji električnih gitara dobile mnogo jači efekat. Odmah je objavljena Lutka sa naslovne strane koja se istog trena pokazala kao veliki hit ali Čorba nije imala dovoljno materijala za veći koncert. Po preporuci Rajka Kojića, krajem godine se bendu pridružuje tek punoletni gitarista sa Zemuna, Momčilo Bajagić Bajaga.


Kako bi prvi album popunili novim pesmama, 1979. odlaze kod Enca Lesića u „Drugu macu“, prvi profesionalni privatni studio u Jugoslaviji. To mesto je takođe poznato po tome što je u njemu kasnije snimljen čuveni novotalasni „Paket aranžman“. Lesić, bivši član sarajevskih „Indeksa“, na albumu svira klavir. Kornelije Kovač iz rasformirane „Korni grupe“ takođe je bio prisutan. Kako je u kasnijim intervjuima često isticao, nije mogao da shvati kako se od jednog akustičara Đorđević tako naglo transformirao u frontmena koji režući bljuje stihove o umornim ženama i vremenu pasijem (sa završetkom Još jedan šugav dan). Opisano rođene Čorbe će narednoj deceniji podariti seriju fenomenalnih albuma i pesama. Međutim, 90-e nisu bile blagonaklone prema Đorđeviću, s obzirom da je tada, umesto skoka, počeo da praktikuje egzistencijalnog padanje. U svakom slučaju, u onakvom ambijentu u kakvom je nastala, kritika „industrije smrti“ je preživela test vremena.


i svako se trudi da zaradi više
lešinari trče po svoj deo plena

Stihovi s početka „Rasprodaje bola“ poput umiru lagano zvezde rokenrola, zvuče ekscentrično, kako za tadašnje, tako i današnje vreme. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se vrhuncem rokenrola smatra period od 60-ih do početka 90-ih godina XX veka, onda oni deluju kao bolji opis narednog stoleća ovog žanra, a ne 1979. godine. Tek kad neko umre, o njemu se misli ne može biti istinitije i vidljivije nego danas. Vrlo je lako zamisliti ožalošćene kolege kako se na televiziji uplakani javno kaju što se makar još jednom nisu videli sa pokojnikom. Oni zatim osuđivački upiru prstom na masu što oponaša njihov ceremonijal i postavljaju čuveno pitanje: „Kada smo se pretvorili u ovakvo društvo?“.


Đorđević podseća da svako se trudi da zaradi više zato što lešinari trče po svoj deo (medijskog) plena. U odnosu na prošla vremena, osnovna začkoljica XXI veka podrazumeva činjenicu da je internet, kao najšira platforma, pravo na medijski plen „podario“ i masi. To znači da su komadi manji, a samim tim i beznačajniji. Izuzev toga, svaki sistem sadrži buntovnike ili one koji ne žele da se zamere bilo kome, koji odlučuju da gledaju svoju stranu ogledala. Ako to ogledalo kojim slučajem pukne, problem će naći u vlasti ili narodu – nikako u sebi. Tako se stiče pogrešan utisak da je samo aktuelno uzrok problema koji se trenutno dešavaju – sadašnja vlast, moderni trendovi i današnje navike ljudi. „Računajte na nas“ se u svakom sistemu ne usuđuje da zaviri iza ogledala.


Pisanje ovog teksta proisteklo je iz slike prepunog izloga knjižare sa samo dve knjige. Prva je delo Žarka Lauševića „Sve prođe, pa i doživotna“, a druga autobiografija Metjua Perija. O njima se tada govori i piše prolazi mi kroz glavu, dok se istovremeno čudim samom sebi zašto sam iznenađen.

Verovatno je kapitalizam i njegova opčinjavajuća sposobnost da se neuhvatljivom brzinom prilagođava konzumerizmu. Iako su možda nastali zajedno, želja za potrošnjom sve više dobija svoj život. Veliki Lagunin izlog i dve knjige sačinjavaju taj savremeni materijalistički „sklad“. Iz ugla kupca, u slučaju da nije stigao ni da sumira svoje utiske nema razloga za brigu. KMediji su tu da učine da mrtvi budu roba kojoj se neće dopustiti da leže mirno na dnu groba.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?