Thursday, February 22, 2024
NaukaDruštveneКо има право на феминизам?

Ко има право на феминизам?

Да имамо обавезу да се противимо насиљу над женама, да га лоцирамо и системски отклањамо, је несумњиво. Међутим, у тој обавези, савремени културно-политички токови образују климу у којој је релативизација насиља, али и права, постала саставни дио рјешевања тог проблема. Протекле седмице, само су грађанке Западне Европе имале прилику да се окупљају на трговима и протестују заједно са мушкарцима против фемицида. Палестинке су се пак окупљале у бункерима, у срушеним кућама спасавале дјецу, порађале се у болницама без основних средстава. Осјетиле су фемицид од стране једне војне силе која иде са циљем да их истријеби заједно са другим припадницима друштва.

Ако смо начелно пристали на глобализацију (макар прије 24. фебруара 2022. године) то значи да смо пристајали на пуку вестернизацију. Такав поредак изродио је енормну диспропорцију у перцепцији људских права и права на феминизам, према одређеним критеријумима, исте скупине људи (у овом случају пол) у различитим дијеловима свијета. Права се примјењују сходно интересима Центра, па тако су права Еврољанки и Африканки, самим тим као и насиље, схваћена потпуно другачије.

Трећи талас је убио феминизам

Како би читалац добио потпуни контекст и схватио цјелокупност критике савременог друштва, неопходно је да прочита есеј „Athena и постколонијализам француских улица“. Тако ће, након постколонијализма као саставног дијела постмодерне теорије, овог пута добити ширу слику о томе колико квир теорија и интерсекционалност утичу на свакодневни живот.

И квир теорија и интерсекционалност произилазе из феминизма. Феминизам је до сад пермутован на различите начине и бивао потпуно дисперзиван, распет између различитих теорија и начина имплементације истих у пракси. Тако смо добили радикалне културне феминисткиње, радикалне лезбијске феминисткиње, либертаријанске феминисткиње, сепаратисткиње, француске психоаналитичке феминисткиње, марксистичке феминисткиње, социјалистичке материјалистичке феминисткиње, хришћанске и јеврејске феминисткиње, изборне и феминисткиње правичности, постфеминистикиње, и коначно интерсекционалне феминисткиње.[1] Наравно, ово је неколико капи у мору феминистичких праваца и начина дјеловања, тако да, како и Плакроуз и Линдзи кажу, ако увидим неку критику на текст, увидјећу да се овај списак озбиљно шири.

Прва, либерална фаза феминизма имала је за циљ да да женама право гласа, да их у тој мјери изједначи са мушкарцима. Кључно је нагласити да је управо тај акт ишао на руку буржоазији индустријских земаља попут Уједињеног Краљевства, Њемачке или Француске, када је еволутивно проширено бирачко право, задржан више-мање исти систем, и уништен револуционарни потенцијал уступцима који су задовољавали суфражеткиње. Други талас је пак радикално материјалистички, чији су припадници увиђали проблематику у капитализму са  суштинским темељем у патријархату. Без обзира на то, капитализам и патријархат се прожимају, тако да је јасно да без рушења капитализма нема једнакости, што је и основни циљ феминисткиња.

Деведесете године су тренутак када посмодерна Теорија[2] добија свој пуни замах и не стаје до данас. Тада је створен тзв. реификовани постмодернизам, на челу са Џуди Батлер, Мери Пуви, Едвардом Саидом, Кимберли Креншо, и многим другима. Постмодернизам се у пуном капацитету почиње примјењивати у свим аспектима, политици, култури, науци…

Трећи талас феминизма је почео крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX вијека када су софистицираније упаковане Теорија и постмодернизам у активизам. У трећем таласу „радничка класа је отишла у рај“, класна борба је престала, класни мач је иступљен и спремљен у корице, тријумфовао је неолиберални капитализам и политика идентитета. Сада у овом, неофеминизму имамо у кошари и квир Теорију, постколонијалну Теорију Евдварда Саида, критичку Теорију расе, а све то обухвата концепт интерсекционалности. Класа више није битна, него род, раса и сексуалност.

У неофеминизму, „сестринство“ и заједнички покрети жена су привид и илузија, односно алузија појединки и појединаца који се реферишу на златне године радикалног материјализма када је колектив био увијек изнад индивидуе. Сматра се да не постоје идентична искуства жена, да су све различите, а поред тога се до крајњих граница разумљивости компликује дефиниција жене. Сама Батлерова сматра да је било какво јасно дефинисање категорије „жена“ одвећ тоталитарно. Тако, према њој, образовање и активизам треба да чине све како би то измијенили, јер је било какво флековање и сврставање у одређене категорије насиљe.[3]

Земље Глобалног југа, у које бих радо смјестио и наше, против су нечега што активно покушава да поткопа све што је универзално и нормативно, јер Теорија врши атентат сваког пута кад се теорија појави у јавности.

Како индијска теоретичарка Мира Нанда каже, ово је вијек у коме цвјета хиљаду противрјечности.

Насиље као релативизовано оружје

Насиље је категорија која се другачије схвата од стране радикалних материјалистичких феминисткиња и неофеминисткиња (интерсекционалних феминисткиња). Марксисткиње сматрају да сва моћ долази одозго, од неког буржоаског појединца који користи женски род за експолатацију, па је насиље готово искључиво физичке природе и долази од мушкарца, система опресије или пак империјализма. Дјелимично су овакај тип феминизма прихватиле жене у земљама Глобалног југа, од Сиримаво Бандаранаике до Лејле Калед и једино њега узимају као релевантног за борбу против насиља.

Са друге стране, неофеминисткиње моћ схватају Фукоовски, а своје даље дјеловање усмјеравају сходно Теорији Џуди Батлер. Она разликује пол, род и сексуалност. Неофеминистикиње имају фобију од било каквог биолошког есенцијализма, заговарајући хермафродитизам (двополност, неодређеност, антибинарност, нонбинарност), одбацујући пол. Они тврде да ако је мушкарац (пол-мушки) социјализован на женски начин, може да буде женског рода, и даље да слободно бира десетине сексуалности. Насиље је било какво одређење и класификација, иако је створено небројено много категорија сексуалности како би одговорило на захтјев сваког појединца и његових осјећаја. На овакво схватање насиља имају привилегију грађанке и грађани Запада, и готово нико више.

Џуди Батлер

Дакле, насиље је различито и другачије се намеће у зависности од циљне групе. Ако вам је циљна група Еворопа и САД онда ћете користити софистициране начине подилажења, оне тонске залогаје и секвенце који су готово непримјетни, али остављају озбиљан траг у нашој подсвјести.

Ако сте у биоскопу гледали најновијег „Наполеона“, онда сте могли да примијетите како је један “мушки” филм морао да буде укалупљен у савремене постмодерне токове кроз додатке попут: Жозефине и војника и официра Афроамеричког поријекла. Жозефина је Наполеонова супруга, она је у његовом оикосу и бори се за свој положај унутар њега, јер је полис исувише морално уназађен да би било какав труд за жену у њему био узалуд (свакако те промјене долазе касније о чему у „Јадницима“ пише Иго). Она настоји да свој положај “у кући” измјени и тријумфује над комичним макијавелистичким мегаломаном, злочинцем Европе.

Инсерт из филма “Наполеон” 2023. Лијево Жозефина, десно Наполеон.

Као што сте могли да видите, Жозефина прожима сваку нит филма. Њена писма и њени акти мијењали су, према Ридлију Скоту, историју. Примјера ради, да није било Жозефине (жене као рода, јер није могла да обави своју „биолошку дужност“) Наполеон не би напрасно напустио Египат, не би имао у себи трунку милости према другим народима. Жена је овдје опет врховни kapo у оикосу, она је умјетничко дјело када је он карикатура, она је чврста када је он понижени манијак.

Ово је ваљда контра-ударац за ону вишеслојност критике интерсекционизма у љетошњем филму “Барби”, јер ипак, историјски догађаји су лакмус-папир за прокрустову постељу данашњице.

Неофеминизам је дакле, Европљанкама, покрет (истина врло дисперзиван) за успостављање матријархата јер је то једини начин да се отарасимо видно присутног насиља у породици, односно над женама. Ту је сваки мушкарац потенцијални фемицидаш. Он носи априори у себи идеју патријархата који, у случају постмодерне, није повезан са капитализмом, већ је то биолошки есенцијализам (иако је пол набијен на колац). Док су плакати, који осликавају Међународни дан против насиља над женама, препуни порука о насиљу у породици – унутар оикоса, у полису Глобалног југа падају жртве капитализма и постмодернизма тако да се на насиље у оикосу и не може помислити.

Када су наше мајке бјежале из разрушених кућа, из запаљених села и градова некадашње Републике Српске Крајине или Косова и Метохије, није било ни помисли да би насиље над женама могло да буде: непостојање крова над главом, глад и пука жеља за опстанком, сирото дијете рођено у не-условима, крв и смрт у ваздуху и неријетко на рукама… Неофеминизам се баш тада рађао. Постколонијална теорија је ушла у оквир интерсекционог феминизма баш онда када је ово подручје било под најјачим ударом колонизатора.

Жена у Олуји 1995. године

Ипак (можда се намјерно варам) је постојао слух за жене на овим подручјима. Ипак је важило то чувено “сестринство” – принцеза Дајана је 1997. посјетила Сребреницу и том приликом обишла мајке Сребренице. Других мајки које тугују и плачу није било. Само је један крик довољно гласан да дозове јастребове империјализма. Данас су жене које се боре против тих јастребова терористи, попут Лејле Калед, која је свој живот посветила борби против насиља страних сила над Палестинкама, али и за прогресиван однос према жени у оикосу, домаћинству, кући. Схватила је она да када задамо одлучан ударац капитализму, пада кула од карата које су стајале на његовим крилима. Само то није оно што жели интерсекциони феминизам.

Принцеза Дајана у Сребреници. Извор: Azra Magazin.

Крајњи циљ је потпуно индивидуализивати појединца, дезорјентисати у мору идентитета, и коначно, затворити круг тамо гдје је борба почела, у тоталитаризму обезличених маса, без права и храбрости, у празној љуштури једне ужасне епохе.

Како каже Жарко Видовић, „лако је данас бити антифашиста – ајде ти буди антилиберал!


[1] H. Plakrouz, Dž. Lindzi, Cinične teorije, Beograd: Heliks, 2020, 132. str.

[2] Теорија са великим “Т” је она која је одбацила све метанаративе, хришћанство и марксизам, науку, разум и стубове просветитељства. Ова Теорија је прелаз из постмодернизма насталог шездесетих година, и тзв. реификованог постмодернизма који прихвата да су претпоставке постмодернизма стварне, објективне истине, “Истине” према “Социјалној Правди”.

[3] Butler, J. Gender Trouble Feminism and the Subversion of Identity, London: Routledge, 2006, 192.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?