Thursday, February 22, 2024
NaukaDruštveneНе изјава атеизма, већ упозорење на нихилизам

Не изјава атеизма, већ упозорење на нихилизам

„Бог је мртав. Бог бива мртав. И ми смо га убили”, написао је Фридрих Ниче давне 1882. године. Насупрот популарном мишљењу, Ниче не описује смрт бога у буквалном смислу, већ алудира на његову митску смрт и указује на њене последице у свести колективног друштва. Суштина његових речи заправо представља упозорење на пораст нихилизма, самим тим и апсолутну смрт морала, као да се морал може одржати када више нема било каквог божанства које га озакоњује, вера у трансцедентно је апсолутно нужна како би се одржала вера у морал.

Према Ничеу, идеја о богу створена је како би помогла људима да се носе с неминовном патњом коју нам живот доноси. Даје нам наду да нешто боље и више постоји, стога и нешто чему се надамо. Идеја о „моралном дезерту“, заправо рају, мотивише нас да будемо што боља верзија себе, да увек циљамо високо и дајемо сопствену потпуност свему чега се дотакнемо. Свега овог не би било да нам се не обећава нека награда „на крају“ или, пак, казна. Без ове очекиване награде, односно без вере у живот после смрти, слободни смо да радимо како нам се прохте, слободни смо да наше најтамније мотиве изнесемо пред јавом јер без вере у вишу силу не очекујемо ни награду, али ни казну.

У овом контексту, вера у бога заправо представља психолошки мит направљен од стране човека, како би умирио наш немир и истовремено пружио суштину нашег бивствовања.

Иако се Ниче изјашњавао као атеиста, предвидео је опасност коју нам божија смрт доноси. Након периода просветитељства, друштво којим владају физички закони, уместо божанских, почело је полако да се формира. Филозофија је доказала да владе више не морају да се ослањају на божанско право, већ једноставне сагласности оних којима се влада. Више нам није био потребан бог као извор морала јер су наука и филозофија биле у стању да нам пруже нов начин доживљавања света. У књизи „Воља за моћ“ Ниче поручује: „Оно што ја причам је историја наредна два века. Ја описујем оно што долази, оно што више не може доћи другачије: појава нихилизма… Већ неко време цела наша европска култура иде као ка катастрофи.“ Као што је и Сабато[1]  рекао у књизи „Отпор“, религија заиста јесте изгубила утицај на људе. Било је потребно да настане општа криза друштва да би ове једноставне људске истине поново избиле на видело. Сабато се такође пита да ли је могуће живети уколико живот изгуби неки трајни смисао. У међувремену, позива се на Камија, за кога каже да је схвативши сву величину онога што је човек изгубио, веровао да је људска дилема та да ли је могућно да човек буде светац уколико бог не постоји. Мада, како је Кирилов[2]  рекао: „Ако бог не постоји, све је дозвољено“.

Концепт Натчовека

Како је предвидео шта нас чека, понудио нам је излаз из предстојеће епидемије егзистенцијалног бесмисла –  Натчовека. Он заправо представља прототип појединца који је у стању да пружи смисао животу, уједно представљајући највиши облик воље за моћ, циљ опстанка на Земљи. Афирмација себе, уместо препуштавања натприродном, суштина је Ничеове преокупације Натчовеком. Он представља огледало дионизијске воље која хоће само себе. Ради појашњења, аполонијски и дионизијски принцип представљају двоструки филозофски систем заснован на старохеленским божанствима Аполону и Дионису. Дионизијски се односи на принцип који афирмише животну снагу, док се аполонијски темељи на хармонији. Сам Ниче био је наклоњенији дионизијском принципу.

Видевши да Натчовек представља далеки циљ за човека, сматрајући га за нешто што тек треба да постоји на Земљи, предложио је алтернативну алатку против нихилизма отелотворену у концепту под називом Последњи човек. Он је припадник гомиле, држи се људског просека и страхује од неистраженог. Достојевски је у свом дневнику рекао да овакве идеје долазе ради „спасења стомака“ и да оне заправо представљају предосећање краја.

Разумевање идеје Последњег човека, па тако и концепта Натчовека, од великог је значаја за свест друшта. Битно је бити свестан чињенице да нисмо сви ми створени да будемо хероји, великаши свог времена и слично. Оваква врста воље за моћ, превазилажење човекових граница по сваку цену, може довести до контраефекта; претварања човека у необуздану и халапљиву звер, гладну апсолутне моћи. Но међутим, оно шта можемо бити јесте сами своји хероји. Дакле, превазилазити сопствене границе, уздизати себе, у најличнијем могућем смислу, уместо оног генералног. То такође значи и дубоко се удубити у своје мрачне карактеристике, јер, да би победили непријатеља, морали бисмо га спознати.

Ниче је веровао да ће Последњи човек радије бити изабран уместо Натчовека, али на велико разочарање њега и његовог гласника, Заратустре, показан је велики песимизам у погледу наше способности да се носимо са смрти божијом.

Да ли нас је Ниче потценио?

Без обзира на чињеницу да је атеизам заиста махом однео већину у великом броју западних земаља, не постоји нужно поглед на свет који намеће овакав недостатак бога, као што је то можда било у време комунизма, када је исти бивао наметнут.

Атеисти знају да не имати бога уједно значи и неопходно суочавање са егзистенцијалним бесмислом, страхом чак. Да ли нас то, само по себи, чини рањивијима на идеологије и преваранте који тврде да ће повратити смисао живота у нашу свест? Да ли то значи да смо постали сами себи највећа претња краја? Ипак, нисмо сви Последњи људи, нити смо одбацили морал у потпуности. Чини се да је Ниче дугорочно погрешио у свом предсказању. Доказали смо да је могуће направити свет у којем је за неке људе смањена потреба за Богом, без падања у колективно очајање или бесмисао.

Неки од нас можда заиста јесу успели да створе сопствени смисао животу, а ако схватимо импликације Ничеове декларације, свакако отварамо своје хоризонте и пружамо себи још веће шансе да то и учинимо. Очај смрти божије даје место новом смислу у нашим животима, јер суштина живота се јавља на другој страни очаја. Постати сам свој бог, на крају дана, чини се као сасвим адекватно решење.


[1]   Ернесто Сабато – аргентински физичар, филозоф, књижевник и сликар.

[2]   Кирилов, Алексеј Нилич – један од ликова из романа „Зли дуси“ Ф.М. Достојевског.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?