Након неколико година борбе са Олимпијским комитетом, карате је изгубио битку. Традиционална борилачка вјештина из Јапана чији корјени датирају још из 6. вијека замјењена је ни мање ни више – брејкингом. Као генијалан спој снаге, брзине, смирености духа и самоодбране, карате је борилачки спорт који је годинама чекао да угледа свјетлост дана на Љетним олимпијским играма. Најзад 2020. у Токију сан сваког каратеке бива испуњен. Из сваке категорије изабрано је десет најбољих који су добили могућност да се оките најбитнијим одличјем у каријери сваког спортисте – олимпијском медаљом. Бајка је, нажалост, трајала кратко.
На сједници Међународног олимпијског комитета одржаној 2019. године одлучено је да са програма Олимпијских игара 2024. које ће бити одржане у Паризу, буду искључена два спорта: карате и бејзбол. Умјесто њих, шансу да дебитује на најважнијем спортском такмичењу на свијету добија брејкинг.
Ситуација није ништа боља ни када споменемо Олимпијске игре 2028. у Лос Анђелесу. Бокс, модерни пентатлон и дизање тегова нису више на листи. Њихово мјесто заузеће бејзбол и крикет (који су прије били олимпијски спортови), флег фудбал, сквош и лакрос.
Каратистима из БиХ медаље само красе зидове
Прва ситуација која је показала да карате у наредних (минимално) десет година неће имати свијетлу будућност десила се већ годину дана по завршетку ЉОИ у Токију 2021. Неколико босанскохерцеговачких каратиста 2022. и 2023. годину прославило је освајањем медаља на првенствима Европе и свијета.
Нажалост, измјеном Уредбе о одређивању критерија за додјељивање награда спортистима, спортским радницима и спортским удружењима, нико од њих није награђен за постигнуте резултате.
Уредба се односи искључиво на олимпијске и параолимпијске спортове, а једина такмичења која излазе из тих оквира су Универзијада и Медитеранске игре. Тиме је постало јасно да каратисти од својих европских и свјетских медаља немају никакав подстицај у виду новчаних награда, иако је вријеме које проводе тренирајући за такве резултате једнако као код свих професионалних спортиста.
Карате сам себе саботира
Према ријечима Дејана Котараша, професора физичког васпитања и спорта и тренера у карате клубу ,,Синђелић” у Бањој Луци, највећи проблем лежи у уједињењу. Сматра да постојање десетине карате федерација, званичних и незваничних, отежава пут ка Олимпијским играма.
,,Сваке године се мијењају правила, никако један систем да се устабили. У спортовима попут одбојке, кошарке, џудоа – то није случај и не би тако требало бити ни код нас. Подфедерације нас такође ометају. Требали бисмо сви да будемо сложни”, истакао је професор Котараш.
Тврди да се константним мијењањем правила губи динамика и зато не треба да чуди посјећеност публике на такмичењима. ,,Углавном ће посјетиоци бити родитељи, пријатељи или људи који су се некада бавили овим спортом. Тешко је наћи неког ко прати дешавања на свјетској карате сцени” додао је он.
Карате као спорт није довољно комерцијализован и једино је популаран међу дјецом. Како каже професор Котараш, дјеци је интересантно да тренирају карате све до периода адолесценције. ,,Подстакнути филмовима о Брус Лију бавиће се тим спортом све док не порасту. Касније ријетко ко остане у томе”, нагласио је.
Број сениорских екипа на такмичењима јасан је показатељ да је карате више спорт за дјецу него за младе. Упркос предиспозицијама које се тичу тјелесног и менталног раста и развоја, омладину у периоду пубертета више привлаче спортови попут фудбала, кошарке и одбојке.
Исправљање кичме, контролисање бијеса и савладавање техника самоодбране само су неки од бенефита овог спорта. Међутим, просјечном адолесцентну биће драже да се похвали играњем у кошаркашком тиму, него равном кичмом.
Карате је и даље на прелазу између традиционалне борилачке вјештине и такмичарског спорта. Константно мијењање правила и формирање нових федерација посипају трњем тај пут који карате мора да пређе. Како наглашава професор Котараш, карате и даље није стабилан, а да би то био потребно је уједињење.
И плес је спорт
Без обзира што шире народне масе данас спортом сматрају искључиво игре са лоптом и понеку борилачку вјештину, чак и помјерање тијела уз музику спада у исти кош. Свакако, треба и ту ставити зарез па ,,али”.
Игор Марић, најбољи бањалучки брејкер и оснивач брејкинг клуба Footwork Fever сматра да је брејкинг најбоља комбинација физичке спремности и менталног склопа.
,,Да бисмо извели фристајл на такмичењу, потребно је да, поред технике, кораке које смо научили на тренингу покушамо кроз машту претворити у сопствени стил. То је у ствари и дефиниција фристајла. Сами правимо причу у својој глави када чујемо непознату пјесму. То нимало није лако и због тога мислим да наш спорт заслужује шансу у Паризу”, навео је он.
Узећи у обзир да се Игор бави и борилачким вјештинама, примјетио је шта је то карате ,,отјерало” са најјаче спортске смотре на свијету.
,,Тренирам кунг фу на традиционалан начин и јако добро знам шта су борилачке вјештине. Данас више нема реалне борбе, крви, тешких удараца. Жао ми је што се борилачки спортови омекшавају и што постају мање захтјевни. Мислим да је то главни разлог ”, истакао је Марић.
Брејкинг у Бањалуци није толико познат, а када сагледамо и ширу слику, исто важи и за цијелу Босну и Херцеговину, Србију, регион. Брејкинг клубова је мало, а и ако постоје немају пуно полазника.
Ситуација ће се, вјероватно, послије Париза промјенити.
Марић је истакао да брејкинг још увијек нема своју званичну федерацију, званично свјетско или европско првенство. Такмичења организују најчешће клубови који се финансирају на рачун спонзора и добрих пријатељских веза са клубовима из других земаља. Међутим, треба узети у обзир да је у питању релативно млад спорт који постоји свега 50-ак година и да ће напредак тек доћи.
Сматра и да је главни разлог ,,пробијања” брејкинга на свјетску спортску сцену и тај што се по многим параметрима котира више од разних олимпијских спортова. Плесањем се развија машта, стиче осјећај за ритам и учи нешто што бисмо сви подсвјесно вољели знати (нпр. одемо у клуб и осјећамо се лоше јер не знамо плесати). ,,Мислим да би људима било интересантно за гледање”, истакао је он.
На питање ко је бољи у брејкингу, момци или дјевојке, Игор је кратко и јасно одговорио: ,,Када буду такмичења без категорија, такмичимо се сви заједно. Тада у 95 одсто случајева побједу однесу момци, али круна у хип хопу мислим да безпоговорно припада дјевојкама”.
Ко тренира више?
Упркос динамици, у корак са брејкерима могу бити и каратисти с обзиром на број проведених сати у салама и теретанама. Просјечан професионални каратиста или брејкер дневно проведе 4-5 сати тренирајући, што је понекад и више од неког кошаркаша у НБА лиги.
Недавно пензионисана олимпијска, свјетска и европска шампионка Сандра Санчез, провела је живот вјежбајући карате и успјела је освојити сва могућа такмичења на свијету. На свом званичном сајту написала је да тренира 6 сати дневно, а ту исту квоту тренинга испуњавају и НБА играчи.
У једном интересантном тексту на сајту Eurohoops описан је типичан дан Луке Дончића који чине чак два тренинга дневно. Оба у просјеку трају 3 сата што и не треба да чуди узећи у обзир о каквом нивоу такмичења се ради.
Медији – кључ свега
Фудбалери и кошаркаши зарађују драстично више од свих олимпијских и неолимпијских спортова. Разлог је јасан: многи ће радо остати будни да гледају Јокића у НБА лиги или ће окупити друштво када играју Челси и Арсенал.
Како натјерати људе да прате борилачке вјештине или да због свјетског првенства у брејкингу остану будни до јутарњих часова?
Највјероватније никако.
Неки спортови су атрактивни, неки нису. Мада, значајну улогу игра и комерцијализација.
Плесови су донекле и популарни, јер гдје год да се окренемо, ритам и музика су присутни. Борилачке вјештине попут каратеа и џудоа остаће и даље у сјенци, све док такмичења која организују њихове федерације не постану више медијски пропраћена.
Недавно је Инстаграм налог Karate Insights почео са професионалним фотографисањем и снимањем такмичара на најјачим такмичењима. Профил је за неколико мјесеци прешао цифру од 40 000 пратилаца и остварио је сарадњу са десетинама професионалних каратиста широм свијета.
Можемо закључити да је то један од првих корака ка промовисању карате спорта поготово у дигиталном свијету у ком се сви налазимо. Друштвене мреже су одскочна даска за било какву врсту пословне сарадње јер најбрже и најлакше допиру до широког аудиторијума.
Свакако, за велике промјене потребно је вријеме, труд и стрпљење.
