Thursday, February 22, 2024
NaukaDruštveneNeoliberalna psihologija: put ka transhumanizmu

Neoliberalna psihologija: put ka transhumanizmu

Akademska psihologija poznaje mnoge različite oblasti, ali deluje da su one često u slabo definisanom međuodnosu. Pravo pitanje je kako bi izgledao subjekat koji bi bio amalgamacija sadržaja akademske psihologije. Da li bi to bio čovek svakodnevnice? Da li bismo odabrali da to bude naša reprezentacija? Pored pitanja o reprezentativnosti, postoji i pitanje o fragmentaciji. Poznati su sporovi u psihologiji.

Često će o istom fenomenu različite oblasti psihologije govoriti na drugačiji način. Pored toga, određene oblasti će pretendovati da svoje pozicije opišu kao „pretplaćene na istinu“. Ipak, pored najvećih neslaganja, psihologija opstaje kao koherentna struktura. Ovakav paradoks ću označiti kao problem fragmentacije akademske psihologije. Problem fragmentacije akademske psihologije može da se shvati u ključu podele jednog terena, jedne teorijske zajednice, na elemente koji imaju međusobna oprečna previđanja.

U tom smislu je problem fragmentacije problem diferencijacije teorijiske građe u kom delovi nisu međusobno saglasni. Jednostavnije rečeno, teorija akademske psihologije je razuđena do te mere da je teško uvideti na smislen način saodnos njenih delova.

Međutim, ovde se susrećemo sa objedinjujućom funckjom institucije. Fragmentisana struktura psihologije je objedinjena i osmišljena kroz akademsku instituciju. Na taj način impersonalni konstrukti psihologije su objedinjeni pod okriljem jedne nadređene strukture. Subjekat koji akademska psihologija nudi uzet je izvan institucionalnog konteksta, apstrakatan je u smislu da podrazumeva odsustvo odnosa između koncepta i onoga na šta taj koncept referiše. Pojam emocije se odnosi na svakog pojedinačno i istovremeno ni na koga.

Iz navedenog možemo da razumemo i oprečne struje psihologije. Pored oštrih rasprava o metodološkim, aksiološkim, ontološkim i ontičkim pitanjima, psihlogija ne biva ukinuta i potisnuta kao neuspeli pokušaj. Na manifestnom planu deluje da postoji mnoštvo sporova, ali da oni malo doprinose u pogledu temeljnih promena. Ali upravo ovakav uvid podstiče na razmišljanja o nepromenljivim faktorima koji održavaju psihologiju u takvom stanju prividinog rastrojstva.

Za razliku od većine psihološih usmerenja koji nastoje da identifikuju reifikovane, esencijalizovane karakteristike subjekta svojih proučavanja, neoliberalna psihologija poštuje značajan determinizam makroskopskih faktora kao što su kultura i istorija. Neoliberalna psihologija uvažava da je osoba koja se bavi psihologijom u neoliberalnom kapitalističkom poretku uslovljena tendencijama neoliberalnog društva. Parafrazirajući Karla Ratnera (Carl Ratner), izbor koji osoba pravi u neoliberalnom društvu ne pravi te izbore kao psihološki entitet koji „reaguje na“ neoliberalni poredak, već je to osoba koja pravi neoliberalne izbore u kontekstu psihologije. U tom smislu je definisan kulturološki kontekst u okviru kog se uočavaju karakteristike psihologije. Dakle, govorimo ne nužno o emocijama kao takvim, već o neoliberalnim emocijama. Drugačije rečeno, neoliberalni poredak proizvodi neoliberalni subjektivitet koji se proučava psihologijom.

Psihologija je priča pomoću koje neoliberlani subjekat sebi postaje poznat, tj. zavređuje svoju slobodu. Dalje, neoliberalna doktrina prepoznaje komodifikujući efekat i način na koji se on mapira u okviru neoliberalne psihologije. Na isti način na koji predmeti, umeće, dobra i različite usluge dobijaju svoje mesto u okviru tržišta, na sličan način se u neoliberalnoj psihologiji sprovodi proces subjektivacije.

Dakle, delovanje neoliberalne psihologije otkriva u objektima kao što su insituticije njihov subjektivitet. Uvažavajući načelo objašnjeno u prethodnom pasusu, psihologija bi insituticije koje predstavljaju kulturološke uticaje pretvorila u predmet svog proučavanja. Pitanje neoliberalne psihologije bi time postalo: Na koji način određene institucije kreiraju određene subjekte? Naravno, ovo nije prvi put da psihološko razmatranje napravi prostor za ovakav skok. Još u radovima Mišela Fukoa (Michel Foucault) možemo da uvidimo način na koji institucija poziva subjekta da se determiniše u okviru institucionalnog diskursa.

Međutim, ovde treba izbeći čestu zamku u akademskom polemisanju. Iako je zavodljivo asimilovati neoliberalnu psihologiju u kontekstu durgih nauka koje su orijentisane ka inter/tra grupnim faktorima, moramo primetiti da bi onda stvar bila jako slična kao i intragrupni spor psihologa. Jednostavno, problem kojim se ovde bavim nije tipološki, nije pitanje da li je ono što jeste pripadno jednom ili drugom, već šta je moguće reći o onome što jeste, imajući stvar takvu kakva se pojavljuje.

Uzevši u obzir navedeno, možemo da postavimo pitanje gde neoliberlalnu psihologiju, konkretnije proces subjektivizacije, vodi, ukoliko se preptostavi da on ima neki krajnji ishod. Ovde nam pomaže Landov (Nick Land) akcelarizam koji nam dozvoljava da zamislimo krajnje ishode procesa komodifikacije, tj. subjektivacije. Kroz otkrivanje personalnog u impersonalnom, odnosno kroz otkrivanja onoga što bi mogao da bude predmet neoliberalne psihologije, pojam neoliberne psihologije se širi. Takva tendencija bi mogla da ostavi neoliberalnu psihologiju sa poprilično razuđenim granicama.

Međutim, ne treba prenebregnuti značaj subjekta za neoliberalnu psihologiju. On će opstati, jer je značajan na kulturološkom planu, nezavisno od unutrašnje doslednosti. Dakle, neoliberlna psihologija otkriva personalno u impersonalnom, omogućava da se subjekat neoliberne psihologije proširi na mnoštvo obejkata koji nisu nužno u vezi sa tradicionalnim humanističkim subjektom. Za psihologiju više neće na centralnom mestu biti čovek, već čovekoliki objekti, tj. objekti koji determinišu čovekovu čovečnost.

Tu se može misliti o mobilnim telefonima, veštačkoj inteligenciji i različtim drugim oblicima tehnologije koji postaju ključan deo čovekovog učešća u neoliberalnom društvu, tj. načinu na koji on jeste čovek. Posledično, neoliberna psihologija bi imala subejkta koji bi teško mogao da se subsumira služeći se tradicionalnim dimenzijama psihologije. Subjekat, koji sve više gubi svoju humanost, sve više postaje stran uobičajenom psihološkom rezonu. Međutim, ovo ne treba gledati kao negativan ishod.

Ako se vratimo na početak teksta, vidi se da sam se udaljio od originalne teme. Na početku je više bilo govora o problemu fragmentacije. Još jedan način da se gleda na problem fragmentacije akademskog teorijskog polja je kroz ideju da dimenzije pomoću kojih psiholozi žele da osmisle svoj predmet nisu odgovarajuće. Primera radi, postoji mogućnost da su dimenzije kao što su kvalitativni-kvanititativno, urođeno-stečeno, ličnosno-kognitivno, jednostavno ne govore dovoljno o predmetu proučavanja u psihologiji. U tom neoliberalna konceptualizacija subjekta može da otvori prostor ka subjektu koji „traži“ nove dimenzije. Neoliberalna psihologija bi radikalizovala subjekta psihologije na taj način da on postane nezgrapan za dimenzije akademske psihologije.

Dimenzija kvalitativno-kvantitativno u svojoj osnovi ima dimenzije subjektivno-objektivno. Ukoliko bi se radikalizovao subjekat psihologije kroz subjektivaciju onda bi postao nedostupan za dimenziju subjektivno-objektivno što bi za posledicu imalo nužno preisptivanje dimenzija kvantitativno-kvalitativno. Iz navedenog smatram da je neoliberalna psihologija put ka pacifikaciji problema fragmentacije. Sa jedne strane, neoliberalna psihologija otkriva da je problem fragmentacije „lažni“ problem, a da postoji objedinjujući neoliberalni subjekat koji predstavlja kontigenciju akademskog proučavanja. Samim tim bi paradigmalne razlike koje su često nesamerljive postale interpretabilne u objedinjenom neoliberalnom ključu.

Sa druge strane, tendencija subjektivacije bi radikalizovala subjekta akademske psihologije tako da bi učinila nove dimenzija za razumevanje subjekta nužnim i neophodnim.

Drugačije rečeno, odabir neoliberalne psihologije dozvolio pojmovno ostvarenje impersonalnih kategorija akademske psihologije tako što bi kroz uvažavanje neoliberalnog kapitalističkog poretka pojmovi psihologije dozvolili sebi sopstvenu rekonstrukciju.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?