Thursday, February 22, 2024
PolitikaSrbijaДа ли је у Српској могућ “ПроГлас” и зашто није

Да ли је у Српској могућ “ПроГлас” и зашто није

Посљедњи избори у Србији ни по чему нису били другачији од осталих, осим по једном. Против власти су се бориле политичке партије, појединци и организације које желе моћ, палицу одлучивања, али овог пута се појавио неформални покрет који је, у начелу, био све супротно – они нису жељели власт, моћ, али су жељели утицај, хтјели су да мобилизују грађане да изађу на биралишта у што већем броју и гласају по сопственој савјести, али против корупције, криминала и приватизованих институција. Тај покрет који су чинили интелектуалци из различитих сфера друштва назван је “ПроГлас”. Велика очекивања од ове иницијативе у највећој мјери нису испуњена. Иако је тежиште њиховог дјеловања било на убјеђивању грађана да изађу на изборе, проценат излазности био је незнатно већи у односу на неке раније изборе у Србији. Такође, нису “упалиле” ни поруке које су махом одговарале опозиционим странкама што су показали и резултати.

СНС, који Србијом влада 11 година, је убједљиво побиједио. О томе каква је политичка ситуација у Републици Српској и да ли постоји потенцијал окупљања интелектуалаца око једне идеје, какве су шансе да они утичу на промјену система па и на изборни резултат разговарали смо са овдашњим интелектуалцима, професорима, новинарима, писцима, социолозима и другим угледним грађанима.

Предводници “ПроГласа” у Србији били су глумци Драган Бјелогрлић и Светлана Цеца Бојковић. На питања о евентуалном сличном ангажману у Српској нису хтјели да одговарају глумац Златан Видовић и писац Дарко Цвијетић. Истакли су своју аполитичност и став о немијешању у политичке процесе.

Највећи проблеми

Професор Академије умјетности у Бањалуци Лука Кецман сматра да је највећи проблем у цијелој причи неинформисаност грађана, селективност информација и владавина једног човјека.

Социолог Иван Шијаковић пак сматра да су партије обесмислиле изборе, јер никад не могу да репрезентују вољу грађана.

„Партије су постале отуђене друштвене групе које се боре за своје парцијалне интересе, занемарујући грађане, бираче и општи друштвени интерес“, сматра професор Шијаковић.

Диригент, композитор и професор Арсен Чаркић сматра да је проблем нашег друштва поларизација попут оне у Америци.

„Такође, проблем су политичке партије које су све више-мање биле на власти, док нпр. у Србији то није случај, тамо постоји већи избор, између осталог. Овдје су све партије проистекле из СДС-а и СНСД-а“, рекао нам је Чаркић, додајући да је наша политичка сцена инертна.

Сматра да је највећи проблем за Републику Српску и БиХ стална прича о рату. „Сјећам се да се деведесетих лежерно причало о рату у парламенту.  Политичари данас имају своју визуру и не желе да чују друго мишљење. Нико данас није угрожен да мора да се брани. Не може интелектуалац бити за рат“, наводи Чаркић.

Новинар Дарко Момић сматра да је највећи проблем Српске одлазак становништва, али истиче и погубан утицај страног фактора.

„Странци се овдје могу сматрати четвртим конститутивним народом“, каже Момић.

 Упитан да прокоментарише политичко дјеловање једног од идејних твораца “ПроГласа” Драгана Бјелогрлића, професор Кецман је рекао да он и политика немају везе једно са другим.

„Не може се зажмурити на његово умјетничко стваралаштво, али треба рећи да је он елементарно политички неписмен“, истиче Кецман.

Чаркић подсјећа да је деведесетих година Српска православна црква стала на страну студената. Можда је и данас вријеме, додаје, да кључни неполитички актери стану на страну одређене политичке групације.

Излазност и резултати

За разлику од избора одржаних 3. априла 2022. године, са излазношћу од 58,6%, ови избори су завршени, према ЦеСид/Ипсос анализама, са излазношћу од 59,3%.
 Српска напредна странка је освојила додатних 200.000 гласова и апсолутну већину у Народној скупштини, без Социјалистичке партије Србије која је пак изгубила 170.000 гласова, подијељених између СНС-а и највећег изненађења, Бранимира Несторовића који је практично освојио гласова онолико колико стане у једну Бањалуку. 
Листа “Србија против насиља” разочарана је изборним резултатом, јер ни на једном нивоу не могу да формирају власт. Дио гласача који бирају антиполитику гласали су за Несторовића без обзира на политичко и идеолошко опредјељење. 
Из СПН-а су оптужили гласаче из Републике Српске да утичу на изборни резултат у Београду као тзв. “фантомски бирачи”. Без обзира на то, број изашлих се повећао и број њихових гласача за око 190.000. 
Тзв. државотворна коалиција Двери-Заветници није прешла цензус кривећи сурову кампању и незаступљеност у медијима. У парламент је ушла коалиција НАДА коју предводи Нови ДСС Милоша Јовановића. 

Иван Шијаковић је изразио неслагање са текстом “ПроГласа”.

„Текст је недовољно јасан и непрецизан, позива на учешће у политичком систему који 30 година уништава Србију, позива на обнову демократије која је пропала свуда у свијету и довела нас на руб провалије“, рекао је Шијаковић.

Новинарка и колумнисткиња “Недељника” Љиљана Смајловић истакла је да је циљ “ПроГласа” окупљање против Вучића.

„Један од првих потписника језгровито је рекао, ако немате за кога да гласате, барем имате против кога да гласате. Рекла бих, према томе, да је циљ “ПроГласа” био да на гласачка места изведе све, али баш све противнике Александра Вучића, ма каква била њихова идеолошка, политичка, национална или сексуална опредељења. “ПроГлас” је, према томе, анти-Вучић и нема другу амбицију сем да посиса резервоар гласова који су против Вучића и да анти-Вучић бирачима поручи: ниси сам, има нас много, гласни смо и располажемо завидним друштвеним капиталом, не боримо се да будемо Вучић умјесто Вучића“, навела је Смајловићева.

Номинални циљ “ПроГласа” је мобилизација грађана да изађу на изборе, а суштина је такође јасна, сматра Мухарем Баздуљ, писац и колумниста.

„Суштина је, ипак, рекао бих, у покушају да се актуелна власт смијени. У том смислу су и најпрепознатљивија лица око иницијативе људи који су у широј јавности већ били препознати као противници тренутног режима“, додао је Баздуљ.

Политиколог из Института за политичке студије у Београду Јелена Вујановић сматра да је мотивисање грађана да изађу на изборе био главни циљ ове кампање, али исто тако упућује на важну чињеницу.

„Тема је била враћање свијести на ону најбаналнију, али најтачнију фразу “ако се ви не бавите политиком она се бави вама”. Иако постоји тежња да свим нормалним људима политика постане нешто што им се гади, важно је рећи да политика сама по себи није ни добра ни лоша, већ људи који су у њој могу бити добри или лоши „, рекла је Вујановићева.

Стање у Српској

На питање да ли постоји могућност формирања иницијативе сличне “ПроГласу” у Српској Александар Трифуновић, уредник портала “Бука”, рекао је да то тешко може да се догоди.

„Наша елита је потписала пакт са тишином. Десетак је оних који би жељели да учествују у томе, а други се боје да искажу своје мишљење“, навео је Трифуновић.

Мање нас је него у Србији, истиче Дарко Момић, и додаје да “наше критичко мишљење није зрело”.

„Већина интелектуалаца је сагнула главу. Било би добро да се формира нешто по угледу на “Круг 99” из Сарајева. Неки српски демократски форум“, додаје Момић.

Песимиста је и Лука Кецман.

„У Републици Српској постоји једва пет интелектуалаца који исто мисле и јавно наступају. Код других не знате шта мисле. Премали смо да би такво нешто било оствариво. Овдје је свако свакоме вук. Не знамо да ли ће нас “откуцати” код тог одређеног другог“, рекао је Кецман.

Шијаковић сматра да је “ПроГлас” тренутно немогућ у Српској из више разлога.

„У овом тренутку то није могуће у Републици Српској бар из три разлога: прво, нема ко да напише сличан “ПроГлас” који би имао за циљ да покрене људе да се боре за промјене у друштву и унапређење свега што је бар минимално добро; друго, нема ниједног академика који би се охрабрио да се стави на такав списак и да подржи такав покрет; треће, нема довољно интелектуалаца, нити грађана било које професије, социјалног стања и интересовања који би били спремни да потпишу “ПроГлас” и приступе покрету да би то било респектабилно и значајно“, рекао је Шијаковић.

И Чаркић сматра да смо “исувише мали” за причу попут “ПроГласа”.

„Готово станемо у Нови Београд. Друга страна проблема је што нас политичари и они који одлучују не желе да чују“, сматра Чаркић.

Писац Берислав Благојевић се придружује песимистичким прогнозама.

„Не вјерујем да је могуће тако нешто. Има нас доста мање него у Србији. Постоје интелектуалци у Републици Српској, али немају могућност да мобилизују масе“, рекао је Благојевић.

Јелена Вујановић је била нешто оптимистичнија.

„Свакако је могуће, али не на исти начин, са истим људима и истим темама. Иако исти народ живи са једне и друге стране Дрине, ипак је различит контекст одржавања избора, медијска слика у Српској је разноврснија, а политичка свијест другачија од оне у Србији. Оно што је слично јесте та аверзија према политици и склањање од политике. Ту постоји простор да се кроз сличне иницијативе људи подстакну да активније учествују у изборним и политичким процесима“, казала је Вујановићева.

Иако је истакла недовољно познавање прилика у Републици Српској, Љиљана Смајловић је такође дала позитиван одговор.

„Не видим зашто противници Милорада Додика не би могли исто да ураде ако су у стању да се организују. Проблем са оваквим покретом је што тај мач има две оштрице: кад дижете на буну против јаког лидера, истовремено дижете друге на буну против себе. Мржња подстиче мржњу, страст изазива страствен одговор. Примера ради, у Србији има људи којима Вучић није по вољи, али мрзе и помисао да се главни Вучићеви противници, рецимо Драган Ђилас или Здравко Понош, докопају власти. У подељеном друштву политичка мржња јача је од љубави. У то смо се 2016. уверили на великом платну, у Америци“, додаје Смајловићева.

Баздуљ каже да је за иницијативу попут “ПроГласа” потребна критична маса људи незадовољна тренутном влашћу, укључујући и неке јавне личности и одређена медијско-јавна “логистика”.

„Оно прво у Републици Српској колико-толико постоји, а већи је, чини ми се, проблем са овим другим дијелом. Није ипак да је немогуће, али би се можда теже организовало него у Србији“, сматра Мухарем Баздуљ.

Шта ако Ако би, међутим, дошло до оснивања сличног покрета у Српској кључне теме њиховог дјеловања би, према мишљењу Арсена Чаркића, требало да буду стајалишта о кључним политичким темама као што је Косово и Метохија, али и економија, ПДВ, животни стандард.

Берислав Благојевић истиче да је неопходно “залагање за дијалог, без било каквих рушилачких акција”.

„Циљ треба да буде инсистирање на труну морала у политици. Вратити морал у политику“, наглашава Дарко Момић.

Иван Шијаковић предлаже радикално раскидање са досадашњим обликом демократије и заснивање система на меритократији.

„Прави циљ таквог покрета у Републици Српској, али и свуда у окружењу и свијету био би да позове на бојкот избора и на увођење конкурса за избор најобразованијих, најуспјешнијих (најбољи резултати у својој професији) и морално доказаних људи. Софтвер би изабрао најбоље из цјелокупног списка пунољетних грађана (ИТ стручњаци из покрета би направили софтвер). Софтвер би (уз асистенцију чланова покрета), на бази вјештачке интелигенције саставио критеријуме за такав конкурс“, каже Шијаковић.

Александар Трифуновић сматра се треба фокусирати на малог човјека и бољи живот.

„Шта је Република Српска, да ли су то људи који су посвећени раду, животу, дјеловању, или је то један човјек“, казао је Трифуновић.

Текст је претходно објављен у викенд-издању Гласа Српске.

Извор: Глас Српске

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?