Thursday, February 22, 2024
GledištaПобеда ботородичиног дискурса, увод у терминалну фазу нестанка плурализма

Победа ботородичиног дискурса, увод у терминалну фазу нестанка плурализма

Прозападна опозиција између Теје и краја?

Пре само нешто више од месец дана све је слутило да ће уводна шпица из филма „Професионалац“ коначно постати политичка реалност. Чак и онима који нису присталице „Србије против насиља“, Бајагин инструментал из уводне шпице Ковачевићевог ремек дела као да је кројен по несвесној неминовности политичког предсказања. Новогодишња изборна победа прозападне опозиције и њених коалиционих партнера, макар у главном граду, уз помпезне митинге као на Ковачевићевом платну, могла је да се прелије у зимску појавност на измаку 2023. године.

 Упркос победи која је изостала, постоји најмање три битна мотива која се из овог филма преплићу, сударају и сукобљавају са тренутном политичком ситуацијом.  Готово сваки од тих мотива иако је овај филм условно речено, опозициони, је у директном сукобу са тренутним дискурсом прозападне опозиције. Када Лука Лабан признаје Теји Крају, да је желео да га убије као псето, редитељска техника нас враћа отприлике десет година уназад, у 1995. годину и август месец. Лабаново немоћно посматрање погрома српског народа, колоне од  500.000 хиљада жена, деце и страца који су насилно расељени са њихових вековних огњишта, код мајора Државне безбедности  изазива у исто време налет туге, беспомоћности и беса.

Док се у комуникацији са својим колегама више реторички пита „Где ће сав тај народ?“, сазнаје да је његов врховни командант, председник Слободан Милошевић, забранио избеглицама улаз у главни град. Непревазиђеним глумачким осећајем за нијансирање и суптилност на лицу Боре Тодоровића се тада јасно могло видети да се развија критичка дистанца према Милошевићу. Готово у идентичној  ситуацији била је и прозападна опозиција, само за разлику од Луке Лабана, који је погром српског народа и сопствену политичку судбину посматрао на стотинама екрана. Прозападна опозиција је поруке њиховог неформалног претпостављеног Кристофера Хила гледала на једном екрану „Око магазина“.

Кристофер Хил, актулени амбасадор САД у Србији, са Слободаном Милошевићем 1998/9. Извор: Вечерње новости.

 У емисији непосредно пред фамозни 17.12.2023, Кристофер Хил на тему инвестиција, политичке стабилности и економских перспектива јасно и недвосмислено каже: „ Мислим да америчке фирме гледају да ли земља има будућност, да ли има закон и процедуре. За бизнис су неопходне процедуре и јасна правила игре, како би наше фирме напредовале. Србија је много напредовала у тим областима и мислим да америчке фирме то виде. Број од четири милијарде ће убрзо расти и мислим да ће Сједињене државе тек постати велики улагач у овој земљи“. Када је Хил потврдио доминантне политичке пароле кампање „Србија не сме да стане“ за разлику од Луке Лабана, код опозиције се није развила било каква дистанца према неприкосновеном ауторитету Западног светоназора, капиталистичкој економији или било чега другог што им даје политичку супстанцијалност.

Лука Лабан жели да убије Теју Краја јер је организовао протестни скуп у Београду, док у исто време избеглице стоички трпе политичку одлуку и настављају пут ка Косову уместо у престоницу.  Иако Теја Крај као тадашњи симбол српског опозиционара покушава да се стави у судбину избеглица и криви Милошевића за издају и неспособност, Лабан и даље жели да га убије, што додатно треба да упозна српски народ са осетљивошћу појединих политичких и семантички презасићених сећања.  За разлику од Теје Краја или слободно могу рећи и Душана Ковачевића, прозападна опозиција уместо да прихвати реално стање на терену, ненаклоњеност Запада због њихове колективне политичке неспособности мањка икакве политичке, идеолошке или економске алтернативе или макар харизматичног лидера, одлучује нешто сасвим друго.

 Крајње инфантилно главни медијски покровитељи пројекта „Србија против насиља“ жели своју политичку неспособност додатно да радикализују. Попут човека који доживљава срчани напад на сред венчања и повлачи за собом на под столњак који руши све намирнице са богате трпезе, тако и прозападни медији чине потпуно имбецилску наративну конструкцију. Они се присећају сопственог култур-расизма и Пешчаниковог наратива о Републици Српској. Поред тога што заборављају да је због свих дешавања у којима је колективни Запад учесник, нарочито у Појасу Газе, врло непопуларно српском народу натурати непогрешивост Западног светоназора они поново „републику шумску“ виде као један од главних проблема.

Представник “Србије против насиља”, Александар Јовановић Ћута, испред разбијених улазних врата Скупштине Града Београда. Извор: Вечерње Новости.

„Наравно та „српска“ шума није еколошки простор чистог ваздуха из наратива који оплемењује слику неолиберализма. Сугерише се неевропска џунгла, стереотип преузет из старих колонијалних приказа „црне Африке“. Јер наравно, не постоје „звери еропске“, бештије могу бити само „остали“ народи који не живе на Западу“ како истиче у својој књизи „Откривање аутошовинизма“ Зоран Ћирјаковић. Да у свим њиховим фобијама и фиксацијама на период деведесетих и раних двехиљадитих нема баш потпуног промашаја говори и чињеница да су они сада у ситуацији у којој имају коалицони потенцијал мањи од СРС-а у односу на кога толико често реферишу садашњи политички тренутак и владајућу структуру.

Победа ботородичиног дискурса

У разматрању термина „дискурс“ морамо се присетити да он није еквивалент „језику“, нити да треба да мислимо да постоји проста веза између дискурса и реалности. Дискурс се не преводи просто у реалност у језик; њега пре треба видети као систем који структуира начин на који перципирамо реалност.

На конференцији за медије уочи пристизања резултата са овогодишњих избора, поред уобичајене неприкосновене демонстације политичке, инфраструктурне и логистичке моћи СНС-а, председник Србије Александар Вучић, помало подругљиво, имао је и неформалну поруку прозападној опозицији: „ Многи мисле да дође време да неко дође на власт, зато што  је он тако одлучио, зато што дуго није био на власти. Или зато што је неко други дуго био на власти, никада то није разлог. Али морате другачије да водите кампању, нашим политичким противницима да се захвалим они су изабрали најлошији пут и најпогрешнију кампању“.

 „Ја, Александар: Државни гамбит“, „Деценија АВ власти“ и наравно „Десно десније“ су били део политичке кампање прозападне опозиције. Ако чињеницама желимо да погледамо у очи, највећи политички профитери таквих изузетно политизованих садржаја су председник Србије Александар Вучић и Бранимир Несторовић. Документарни филм „Десно десније“ тенденциозно и врло недвосмислено српску конзервативну сцену у том политичком документарном филму везује поред клерофашизма, анахронизма и патријархата уз Александра Вучића. Наводно, Александар Вучић има дубок утицај на читаву конзервативну политичку сцену. Наравно, то је многим грађанима врло компромитујућ доказни материјал те су они одлучили да гласају за Бранимира Несторовића. Врло једноставно. Међутим, није ово први пут да прозападни пропаганди канали помажу опстанак СНС-а на власти.

Пре скоро једанаест година, на пресудним парламентарним и председничким изборима 2012. године који су највише утицали на савремена политичка, економска и културолошка кретања Србије, била је једна врло занимљива, условно речено, неполитичка кампања. Ту кампању под називом „Напред малим кораком“ водио је тада, најпопуларнији ТВ водитељ Иван Ивановић. Наравно, та кампања се не може посматрати изоловано од деловања НВО кампање „Бели листићи“. Иако их тискари дневног листа „Данас“ називају колона са великим Б, потписник ових редова мора то жестоко демантовати. Сва перверзија, хистерија и политичка бестидност западних центара моћи која датира од тада, прелива се на садашњи политички тренутак.

Иван Ивановић у кампањи “Напред малим кораком”. Извор: Printscreen/Youtube

Наиме, та иницијатива је желела да организује и политички начини потентним све апстиненте и тако казни Бориса Тадића. Помислићете да су они отворено позивали грађане да гласају за нови СНС, да јесу, тај чин не би био перверзан, иако би био гротеска. Њиховом кампањом су се тада неопредељени и успавани гласачи углавном ДС-а терали у апстиненте, тако што би уместо традиционалног гласа против мањег зла (Бориса Тадића) предали девичанско бели и непопуњени гласачки листић, а све то уз наговор водећих либералних интелектуалаца. Тада се такође у прозападнинм медијима славио уметнички перформанс грађана који на изборном месту цртају фалусне пројекције на гласачком листићу и тако обесмишљавају изборни процес.

Упоредо са тим, Иван Ивановић је на хумористички начин водио авангардну политичку кампању и врло тендециозно позивао грађане да гласају за њега. Иако се претпостављало да ће и то бити фамозни бели листић који кажњава тадашњу владајућу структуру, некако се до последњег тренутка веровало да ће и Иван Ивановић постати политички чинилац. Била је ту и промотивна песма са Владом Георгиевим, такође је у тој кампањи широј јавности постала позната и хероина слободног новинарства у Србији Жаклина Таталовић. Иван Ивановић тада је и поред кампање која је директно ишла против ДС-а непосредно пред други круг гласања за председника Србије у госте довео и Томислава Николића, што је из ове перспективе потпуно нестварна чињеница.  Епилог је свима познат, рекордан бројих неопредељених грађана са неважећим гласачким листићима на које је утицала политичка кампања „Белих листића“ и Ивана Ивановића је довела на власт СНС и Томислава Николића.

Зоран Ћирјаковић кампању „Бели листићи“ са разлогом назива ботородице. Ботородице можда нису баш најодговорније за долазак СНС-а на власт, али јесу највише одговорне за дискурзивну праксу и тренд стигматизације, вређања  свих оних који сада верније од њих подржавају њихову агенду из 2012. године. Ботородице су тада лукаво превариле традиционалне грађанистичке гласаче терајући их у апстиненцију, а данас, једанаест година касније, желе да дијалектичким обртом од заговора апстиенције пређу у апсолут партиципације кроз ПроГлас.

Међутим, у политичкој арени много је лакше заговарати деструктивни и иманентни српски цинизам него ли било шта друго, једини је условно речено проблем, што до буђења тог цинизма у политици није одговоран Вучић него идеолошки константна група прозападних агента утицаја. Баш тај цинизам које су ботородице покренуле је идејни супстрат на основу ког ће Несторовић тек бити политички значајан фактор, док ће ботородице поново означити депривилеговане, социјално угрожене и становнике „републике шумске“ као главни проблем актуелног политичког контекста. И да сама ствар буде ултимативно перверзна, на њиховим антиполитичким платформама ће поново производити квазидисидентске наративе и говорити о вечном враћању деведесетих и како је Вучић хулиган који је био Слобин министар информисања са којим је уништио Југославију.

Делегација Српске радикалне странке на сахрани Слободана Милошевића. Извор: Faktor.

Последично, докле год буде постојала антиполитичка Западна машинерија у Србији, која има монопол на дискурзивне праксе опозиционог деловања, сваки класно депривилеговани, социјално угрожени грађанин или што би ботородице рекле бот, који буде избегао деловање таквог антиполитичког молоха ће имати немерљиву епистемолошку предност да разуме савремен политички тренутак.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?