Thursday, February 22, 2024
KulturaЕнергија великог Тозовца

Енергија великог Тозовца

Драги пријатељи, у тренутку док аутосејв бележи унос ових карактера на Гугловим серверима, прошло је цирка 2 године и десетак месеци од када се упокојио велики Предраг Живковић Тозовац. Ових више од тридесет месечних циклуса сасвим је довољно да хладне главе извагамо како смо се као држава и друштво поздравили са грмаљем естрадне и уметничке сцене као и да сами себе испипамо у потрази за питањем зашто нам он тако много значи.

Супротно ономе што сте помислили, тeшко да се ишта може замерити држави која је учинила скоро па максимум када су у питању стандарди културе сећања које тренутно баштинимо. Издвојен је новац за обраду три квадратна метра New Belfast гранита који се користи за украшавање вечних кућа наших истакнутих савременика у алеји великана. Разуме се поред тога алоцирани су и значајни логистички капацитети као што су организација сахране, гробарске дневнице, припрема одговарајућег послужења али и резервација двосатног термина у великој сали Комбанк дворане на којој се указао чак и председник Вучић кроз укусно срочени телеграм његовог заменика за културна питања. Јавни сервис је са своје стране у разумно кратком року снимио изузетно коректан полусатни in memoriam који на достојанствен и свеобухватан начин маркира и слави најважније тачке из Тозовчевог живота. Да досегнемо максимум пијетета преостаје још невешта биста или чак можда споменик у природној величини који ће општина Краљево подићи на некој од зелених површина града на Ибру.

Док се сећамо Тозовца, а поготово је тако било док смо били тужни у непосредним пост мортем данима или рецимо данас кад Бане Мојићевић запева његове песме у новогодишњем програму ДМ САТа, доминира наша сентименталност и разнеженост спрам његовог канонског опуса из 70их и 80их година. Разуме се причамо о Тозовчевим највећим хитовима као што су ”Јесен у мом сокаку”, ”Ти си ме чекала”, ”Овамо Цигани”, ”Мирјана”, ”Љубави моја туго”, ”Очи једне жене”, ”Празна чаша на мом столу”. О овим песмама нико нормалан не може да каже ништа лоше и оне са правом чине темељ српске народне културе. Нема ту места ни за једно АЛИ… па ипак… нешто друго сам хтео да кажем. Све ове песме снимљене су у… уф како то са пијететом да кажем… у еректилном Д-молу ако ме добро разумете. Oне, те песме дакле, са свим тим превареним и остављеним женама и као сексуално незаситим мушкарцима живе највећим делом у микрокосмосу комплексних брачно-швалерских односа одстојалих у пацу од Ждрепчеве крви. Значи да будемо потпуно отворени у једном свету у којем од секса неће бити ништа. Неће, дабоме, јер је већ превише промила у крви, а и генерално ни циркулација није као некад a и сви актери су највећим делом оптерећени мучним животним патологијама. Све су то химне које нам помажу да издржимо у стањима аутентичног и егзистенцијалног бедака.

Но иако овај осврт може да зазвучи песковито, захвалност Тозовцу што нас је ослободио страха од дисфункције, од пада, сувоће интимне регије и других сексуалних танталових мука не може бити прецењена. Сви смо ми или данас или прекосутра на корак од таквог једног страшног места, без обзира да ли смо жена или муж, и чињеница да нас Тозовац храбри да тамо нисмо сами је један од разлога зашто га волимо.

Па ипак нисмо се зато сакупили данас на парцели ”Ч” Новог гробља по овом прохладном дану. Неко ће рећи да измишљам али врло је важно да ми верујете да поред нас, ту одмах иза мене, тронуто али поносно, стоје и Славиша К. Миљковић, Миља Вујановић, Јован Марић, Пеђа д Бој, Весна Вукелић, Радојка Бодрожић Ћана, Милица Остојић а ево чини ми се да видим и Томислава Чоловића. Свима нам данас влаже очи због оног највреднијег што нам је чика Тоза предао у руке, а то је радост живљења и творни принцип који се данас речником младих зове – енергија великог пениса.

Добро, сад озбиљно, не напише нико пениса него курца, али уместо да улазимо у лавиринт семантике, важније је да подаримо неки одистински смисао овој, сада већ сасвим отрцаној синтагми. На какву то енергију мислимо када неком шаљиво напишемо да та-и-та индивидуа има big dick energy? Мислим ево, нема разлога за снебивање, испалићу одмах једну теорију: у питању је стваралачка енергија која сексуалном магистралом котрља све оно што је котрљању склоно. У питању је хидраулична сила која разноси барикаде које постављају рацио, одговорност, лењост, срам, стид, похлепа и многе друге особине којима смо сви обдарени. Систолни је то талас који у себи носи и токсине и леукоците и уместо да анализирамо ту смешу па у односу на количину доброг према лошем доносимо одлуке ми ћемо данас да се поклонимо његовом пуком механичком потенцијалу да помера. Дивимо се тој енергији зато што нам животне сокове пумпа тамо где нам је то јако битно.

Да не би све остало (само) на препотентном жонглирању ученим речима узећемо као пример неколико хитова Предрага Живковића Тозовца који нису из раније поменутог државног фундуса да нам својим порукама осветле све ћошкове ове наше смеле теорије о енергији величине. Да се разумемо, нећемо ископавати опскурне песме да би демонстрирали тобожњу стручност већ ћемо подсетити на химне које су остале у незаслуженој сенци лабавих тугованки.

Браву српске психопатологије откључавамо једном од најважнијих идеја коју је било који Србин икада успео да дефинише, а која се шћућурила, тобож нехајно, у једноставно компликованом правдању које каже ”сиромах сам ал’ волим да живим”. И заиста све што ће се у даљем тексту разбокорити зачето је у овој лудачкој идеји коју Тозовац са нама дели. Колико је само једноставан почетак у којем нас пасторална хармоникица вози кроз умирени водоток Ибра на ушћу у Западну Мораву. Чисто онако да маркира да смо у приземљу наше географије. Таман кад Морава још више утишава креће прва строфа уз минималистичку пратњу баса и леве руке на хармоници. Предраг начиње дебату једном дефанзивном жалопојком у којој се тужи да није крив што је жив КАД ЈЕ СИРОМАХ. Слушаоци са јефтинијим бежичним слушалицама ће у овој тужној збиљи препознати аутентични српски бедак живљења на периферији првог света. Препознаће свима нама знани тренутак у којем смо свесни да је SO FUCKIN’ OVER. Јер заиста јесмо пропустили све могуће шансе и рокове, и као друштво али, на нашу жалост, вероватно и као индивидуе.

И онда иде кратка пауза. Ту у тој получетвртинки тишине мало сви заћутимо као код Андрића, а онда Тозовац десном ногом даје себи фор у празан простор и једним мојсијевским скоком истрчава у део терена којиме никада раније није трчано. Док онако геџовански сриче да ДОК ПОСЛЕДЊИ ДИНАР ИМАM НЕЋУ ДА СЕ СМИРИМ, Тозовац нас, о Бог га благословио, учи шта заправо значи бити SO FUCKIN’ BACK у животној утакмици. Oво је аутентична витална енергија нашег човека која га тера да пружи још ту, можда последњу, дозу лудила. Мислим јасно је да се оваквим играњем за публику не може победити у јудео-протестантској Лиги шампиона али оно што нам Тозовац решава овом песмом је свест о кружењу наше енергије. Овај мали национални динамо уграђен је у хардвер сваке Српкиње и Србина а његова осцилација из стање чамотиње у фазу победничке декаденције чини да као народ будемо стални произвођачи величанственог лудила познатијег као ”ух ах”. Убеђен сам да је сваки покушај да се овај идиосинкратички емотивно-телесни систем хакује узрок многих душевних и телесних обољења.

Е сад… овај наш сиротињски кључ смо нарезали тако да нам откључа једну конкретну телесну браву нашег националног бића. Но, као што ћемо видети на крају, он је много више од тога.

Али да се вратимо телу.

Хајде да пођемо од Шоферске песме, једног од оченаша Ибарске магистрале. У овом својеврсном сновиђењу возача Ц и Д категорије ми можемо да видимо класичан пример Тозовчевог тока мисли. У питању је песма чије строфе и рефрени, прочитани као прича, не пружају превише смисла. У првој строфи Тозовац нам каже да живот шофера није лак зато што нико не зна шта се ЊИМА спрема. Делује као да он није један од њих. У другој строфи подвлачи да је благо мајкама које имају кћери зато што јој кућу чувају шофери?! Трећа и четврта строфа су релативно сличне поруке и у њима Тозовац постаје део ентитета шофери, и у оној бољој, трећој, пита нас шта ће нама шоферима жена, кад нас туђа вуче за рамена. Дакле ДА, ова песма јесте ниска неких општих места мушкараца и жена који се баве шпедицијом али осим тога она је неразвијени скелет на којем можете развити сопствену имагинацију. Јер јасно је да у овој песми има много више него што нам текст каже. Тон којим Тозовац пева и извесна… хм како да формулишем… атмосфера аутентичне загоретине натапа сваки слог и чини да јасно видимо хоризонт који се види из кабине шлепера. Ми јасно можемо да видимо предвечерје у соби за дневни одмор хотела Eра у Мељаку, рано јутро уз кварцну грејалицу у некатегоризованој соби мотела Ливаде или, у најгорем случају, врелу ноћ у кабини Волвоа ФХ16 на 250 метара од граничног прелаза Хоргош.

Океј остављам могућност да можда ово из мене куља нејебица и успаљење али опет са друге стране како објаснити да постоји читава супкултура препева ове песме у којој се ситуација додатно развија у још експлицитнијем кључу. Миланче Радосављевић нас на пример вози кроз Степојевац надомак Липовичке шуме и каже:

”Шоферска је туга преголема,

хеј пуче гума а резервне нема”.

И сад… ОК… можемо да дебатујемо дал је Пирели гума или је песничка слика или пак нешто много профаније али у следећој строфи нам се слика размагљује јер Миланче беседи док упире прстом на прве цериће и борове Липовичке шуме:

”видиш мала ону густу шуму,

тамо ћемо да крпимо гуму”.

Ал опет нема то заправо никакве везе са возачима камиона и њиховим нередовним сексуалним односима. Исти емотивни je ne sais quoi можемо да видимо и у много универзалнијим песмама. Померимо се од Степојевца мало јужније до Лајковца, где се одвија заиста једна хантеровска гонзо прича. Ђорђе Матић је у поменутом државном почасном плотуну на РТС порталу ОКО уклесао Иде Миле лајковачком пругом као српски summertime пасторални стандард. И заста цела песма се осећа на летњи јавашлук, зној и паузу у пољским радовима. Баш као и у Шоферској тузи имамо само лабаво скициране јунаке и готово потпуно одсуство смислене радње. Ту је Миле, ту је његов друг и уз њих само још једна информација из категорије мерења водостаја и порибљености. Каже:

суво сено…

ко-ше-но…

текла река кроз село,

а по реци риба плови

нема кој’ да је лови.

Да кренемо од ове сасушене траве, једна могућност је да нас песник једноставно смешта у рурални миље. То наравно може бити тако ако сте наивчина јер знамо по начину на који Тозовац ласцивно котрља трилере да овде употреба хербаријумских мотива може бити само симбол паорског будоара. Видећемо касније још једну употребу ове врсте песничке симболике где сува биљка инсинуира нешто безобразно, али пре тога не смемо да заборавимо рибу. Овде је и бесловесним бићима јасно да није реч о животињама које живе у реци. Једно од чворишта ове песме је управо чињеница да рибе нема ко да лови, иако су ту најмање два потенцијална риболовца. Управо у тој пренапрегнутости драме у рефрену можемо да очитамо јаку сексуалну енергију. Чак из мемљиве собе хотела Радмиловац се види да Миле и његов друг не лове рибу зато што своју енергију троше на контемплацију својег пријатељског односа. О самом односу не знамо превише али видимо да постоји претња разилажењем уз две доста вруће поетске слике са упаљеном цигаром и чињеницом да до разлаза не би требало да дође зато што је пруга ДУГАЧКА. Истина, можда је ово само поглед са Броукбек планине, али чак и да сам погрешно прочитао јасно је сваком ко је начео своје полне године да је тон којим нам се Тозовац обраћа крајње еротски сугестиван.

На овом риболовачком трагу силазимо мало дубље у Тозовчеву палату задовољстава. Песма готово светоотачког назива ”Чича пече ракију” је нека врсте gateway дроге кад је у питању уживање у телесним задовољствима. И овде Тозовац прву строфу користи да би крстио песму невиним рустикални мотивом старине који пече ракију. Након тог безбрижног увода прича озбиљно изнебуха замеандрира у потпуно предаторску сексуалну игру завођења кроз познату риболовачку метафору. Удица је забачена али је цурица по мишљењу нане сувише мала. У данашњем друштву овакве вицкасте паралеле би анимирале припаднике одељења за сузбијање сексуалних деликата. Код Тозовца је то само улазна карта у свет алфа мужјачког потентног тиховања, јер он је забацио удицу, увидео да је трансакција из објективних разлога немогућа, цмокнуо један ваздушни пољубац у виду комплимента и отишао за свој кафански астал где наставља да пије, пуши и шприцере руши, уз пази сад који изговор… управо онај са почетка, једноставно ЈЕР НАРАВ МИ ЈЕ ВЕСЕЛА! Свидело се то нама или не ово је емотивнa васељена у којој и даље желимо да живимо, свет у којем и женскадија и момчадија као стандард имају ову врсту хедонистичког weltanschauung-a, што би рекао Бастијан Швајнштајгер. Меље нас западни жрвањ, хоће на ситно да нас самеље али на срећу, или потпуно могуће на нашу жалост, делује као да смо имуни на еволуцију овог нашег примитивног начина живота.

Други поглед на ову врсту међугенерацијског односа имамо у песми ”Сува дрва”. У овој наизглед шаљивој песми пратимо пигмалионски однос између млађе жене и искуснијег мушкарца. Врло је прозирна метафора од латекса која треба ово да забашури терминима сува и сирова дрва. За разлику од претходне песме, овде више нисмо у влажним сновима већ у паром замагљеној реалности у којој се и клечи ако ситуација од нас то захтева. 

Сада смо већ сасвим близу врхунца и пре него што оргазмички крунишемо овај меморијални текст, пробајмо да тантричком методом одложимо неумитно. Дакле надам се да сви правимо суштинску разлику између онога што је бећарска традиција вицкастог сексуализовања поезије и онога што темељно манифестује сексуални стваралачки принцип. Јер, да се не лажемо, и Тозовац има тај тип песама у којима се на јефтин начин инсинуира да је Марa ”љубљена” крај бунара или још боље где сведочи да је на уранку љубио Бранку. Сво то љубaвисање које се, вероватно, и није десило баш тако како нам се приповеда превасходно има за циљ да се народ окупи на гомилу користећи те простачке алузије. Ту смо школу учили и од Мице Трофртаљке, Рокера с Мораву и од браће Бајић. Ништа у томе нема срамотно, али неког нарочитог вознесења, ни духовног али ни телесног, дефинитивно неће бити. У том тренутку када нас је само благо зажарила нека приземна ”гњурац-курац” рима прави је тренутак да уз помоћ лидерства великог Тозовца увидимо шта је победнички начин за решење ове знојне еротске парадигме. Нема бољег примера, у то сам убеђен, од величанствене оде умијећу љубави која се зове ”Идем путем шубара ме квари”.      

Нема овде ни ч од четништва зато што ова провокативна шубара представља само лубрификовани тобоган на којем се стропоштавате у гротло прве строфе која представља вербализовани говор успаљених љубавника. Не знам заиста шта друго може да представља следећа секвенца:

мермер кадо, мермер садо,

мермер јоле, ђинђир јоле јооооој?

Из овог ласцивног шапутања на јастуку уливамо се као Ибар у Мораву у један стабилни ток љубави у којој певач, а јасно је да је певач свако од нас без обзира на пол, отвара своје срце и као своје циљеве јасно и гласно поставља грљење и љубљење.

Пре него почну закерања како у томе нема ништа револуционарно и како је љубљење и грљење уклесано у комплетан народњачки опус морам да крикнем да не причамо, наравно, само о глаголима љубити и грлити већ на један живи дух којим су та два глагола замалтерисана у строфи. Јер видите… кад Тозовац каже Дођи мала, путићем у реку… реку е па кад то поновљено реку ласцивно подебља или поготову на крају кад отегне оно јооооо, то мења апсолутно филозофску статику песме. Из суво исповедног тона који напросто информише о томе шта се десило или ће се тек десити ми добијамо трактат о томе како треба да се воли. Као прави врхунац овог умећа налазе се последња два стиха који предосећајући свршетак ове (наше) сексуалне игре.

Сува слама, ситна плева

ЈА ЈЕ ЉУБИМ, ОНА ПЕВААААА ЈОООООЈ

То је једноставно то! Ако би српство могло да се препече у пар речи то би била ова мисија у којој се љубављу порађа песма код другога. Одавно знамо да та песма може бити и Слово љубве али и Кукавица, али наравно и да та љубав може бити очинска или мајчинска. Но врло је важно, и зато нам је Тозовчева појава од драгоцености, да та љубав може да буде и чулна а да се ништа од божијег блаженства не изгуби. Чињеница да је у Тозовчевој материјализацији он мушко а она женско те да овај процес иде из М у Ж није наравно претерано битан, без интензивне менталне гимнастике можемо да схватимо да ово јесте (и) женска песма.

Оним велеграђанима који се и после свега питају шта је бре суштинска вредност ове прозаично изгледајуће поезије имамо да поручимо следеће: сво ово пређашње паламуђење служи да би дошли до најважнијег знања а то је да ћете свом детету на питање ”чему све то” одговорити да је ова врста телесног ослобођења неопходна да би нам се оствариле највеће духовне жеље. Ова Тозовчева ерогена поезија је идеално дигнути (sic!) први темпо за смеч најважнијег стиха Марине Туцаковић који каже “нас двоје смо као рајско семе, што је никло кад је требало”. Е зато је важно да нам буде јасно како изгледа животна магистрала по којој сви треба да ходимо.   

То је разлог зашто се Тозовца сећамо данас кад нисмо ни близу годишњице рођења или смрти. Сећаћемо га се и сутра и сваког дана у којем буде било укрућења, најежења и других успаљења које нас терају да поделимо љубав са ближњим својим.

За све остале дане имаћемо РТСову емисију и чашу рујног вина. 

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Najpopularnije

POSLEDNJI KOMENTARI

Vladimir Bolta on U prašini ove planete
Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?