Најновији друштвени феномен нашег времена чини се да је величање убица, а Џипси Роуз вероватно представља и врхунац истог. Иако је одувек у друштву постојала одређена фасцинација са убицама различитих размера, попут Тед Бандија, Џон Вејн Гејсија, Ричарда Рамиреза и сличних, Џипси Роуз Бланчард је, по недавном изласку из затвора, постала интернет сензација малтене преко ноћи, пошто су млади дочекали њено присуство на друштвеним мрежама са изузетним ентузијазмом. Свакако, пре него што изложим реакцију јавности, битно је обратити пажњу на детаље самог случаја, с обзиром на то да је итекако јединствен.
Наиме, Џипси је одрасла с својом мајком, Ди Ди Бланчард, која је својој ћерки од малена наметала бројне дијагнозе, попут мишићне дистрофије, апнеје у сну, па чак и леукемије. Искористила је саобраћајну незгоду коју је Џипси имала као изговор да мора да користи инвалидска колица, присиљавала ју је да брије косу како би мимиковала изглед пацијента који се лечи хемотерапијом и кљукала ју је бројним лековима због којих је Џипси касније изгубила већину зуба.
У очима локалне заједнице, Ди Ди је била пожртвована мајка која је једва склапала крај с крајем, која је бежала од свог бившег партнера, односно оца Роуз, кога је Ди Ди представљала као наркомана с злостављајућим тенденцијама који не помаже финансијски у одгајању детета, што наравно није било истинито. Управо због слике коју је створила о себи, Ди Ди је добијала приступ великом броју хуманитарних фондација, једна од којих је била и непрофитна организација „Make a Wish“, иначе једна од највећих фондација овог типа у Сједињеним Америчким Државама, такође је добила доста позитивног публицитета те њихова прича свакако није остала непримећена.
Пошто је била убеђена у то да јој ћерка болује од претходно наведених болести, често су биле приморане да лете на различите крајеве државе како би посетиле неке од најбољих приступачних лекара те струке и лечиле Џипси њиховим методама. Током једне сличне консултације с доктором Фластерштајном, доктор је приметио несугласице у причи Џипсине мајке, судећи по томе да су тестови одрађени над дететом показали да је оно у перфектном здравственом стању. Доктор је одмах посумњао да је Ди Ди заправо та која болује од менталног поремећаја, односно Минхаузеновог синдрома преко посредника, који симболизује особу која ствара привид здравствених проблема другој особи, помоћу манипулације, злостављања, намерног повређивања, па чак и лажирањем лабораторијских налаза. Фластерштајн је ипак одустао од пријављивања мајке социјалним службама, због његове сумње да ће локална управа урадити ишта поводом Ди Дине болести. У међувремену, Ди Ди је добила приступ докторовим белешкама и ограничила његов приступ Џипси, односно, прекинула је сваки контакт с њим.
Негде око 2012. године, Џипси је упознала Николаса Гоудџона путем интернета и поверила му се поводом злостављања које њена мајка почињава. Како је Ди Ди контролисала Џипсин приступ интернету и бранила јој да упознаје своје вршњаке и уживо, камоли онлајн, Гоудџон и Бланчард морали су да осмисле план и лажирају упознавање уживо, како би Џипси упознала своју мајку с Николасом. Након што је њихов план упознавања успео, пар је наставио онлајн дописивање и отпочео смишљање плана убиства Ди Ди Бланчард.
Већ 2015. године, Гоудџон се вратио у Спрингфилд, где је Џипси становала с мајком, како би испунио своје обећање. Након што је Ди Ди заспала, Џипси је пустила Николаса у кућу, наводно дајући му селотејп, рукавице и нож. Не бих претерано залазила у детаље самог убиства, с тим да је битно напоменути да је Николас сам убио Ди Ди, док се Џипси сакрила у тоалету и чекала да њен дечко заврши, након чега су уступили у сексуалне односе и побегли из куће.
Иако су пар дана били у бекству, забринуте комшије су позвале полицију након пар сумњивих објава направљеним на Ди Дином фејсбук налогу, које су иначе објавили Џипси и Николас из његове куће у Висконсину. Полиција је убрзо открила IP адресу с које су објаве направљене и ухапсили су пар.
Током саслушања, Џипси је признала да је она била та која је осмислила план убиства и да га је она прва предложила Николасу, који је иначе боловао од дисоцијативног поремећаја личности, поремећаја аутистичног спектра и ниског квоцијента интелигенције. На крају, Николас је осуђен на доживотну казну, док је Џипси осуђена на 10 година затвора, иако је у септембру 2023. године добила условни отпуст, након чега је, у децембру исте године, пуштена из затвора.
Реакција друштвених мрежа
Након што је истинита прича доспела у јавност, Џипси је добила необјашњиву подршку јавног мњења, симпатизирајући је због година искушеног злостављања. Њена прича послужила је и као материјал за разне документарце, серије и филмове, који су само повећали подршку према Џипси. По изласку из затвора, није трошила време, те је одмах отворила налоге на друштвеним мрежама попут Инстаграма, Тиктока и Снепчета, где је убрзо досегла више од 16 милиона укупних пратиоца.
На Тиктоку, платформи путем које јавност несумњиво највише изражава подршку према Бланчард, добила је безбројне коментаре који је, не само уздижу, већ и славе њен „нови живот“ правећи многобројне едите и фан странице у њено име.
Зашто је ово проблематично?
Оно што је мени било изузетно фасцинантно, јесте ова култура обожавања убице, чији пионир уопште није Џипси, али је дефинитивно најактуелнији пример, а можда и најпопуларнији до сада. Оно кроз шта је она прошла је незамисливо и изузетно трауматично, али не сме се занемарити чињеница да је она дефинитивно изманипулисала трећу, у потпуности необавезну партију, која је сама по себи већ изузетно подводљива мета, да уради сав „прљав посао“ у њено име, само да би га након тога оставила и прошла с много лакшим последицама. Управо због овога, њене социопатске тенденције[1], које је највероватније наследила од мајке, постају очигледне и још више забрињавајуће и опасне када дођу у додир с новостеченим статусом јавне личности.
Током претходних пар година, садржај који обрађује разне случаје и серијске убице, у јавности познат и као „true crime“, добио је на популарности толико да, на основу једног истраживања спроведеног у Америци[2], више од 50% популације САД-а ужива у овом садржају. Пораст на популарности који овај садржај из године у годину добија, реципрочан је са културом величања убица у медијима, али и корумпирањем моралног компаса младих људи који су владајућа демографска група упражњавања оваквих емисија. Оправдавање убиства, а тек обожавање починиоца, попут оног који је усмерен према Џипси, изузетно је контраверзан и збуњујућ.
Иако дугорочни ефекти упражњавања сличног садржаја нису претерано истраживани, склоност људи да уживају уз призор злочина, доказана је да негативно утиче на ментално здравље појединца, тиме што у њему буди бројна негативна осећања, али и ствара привид да је особа у опасности и када то није случај, тиме повећавајући параноичност индивидуе. Али, не обазирући се на људе који својим избором гледају ове емисије, ово има далеко гори утицај на саме жртве, као и породице истих, поготово када су у питању скорији случајеви. Овакав тип десензибилизације може довести и до повећаног насиља код појединца, иако не значи да ће вас слушање подкаста о правим злочинима учинити једнако насилним као и они о којима се расправља. Проблем са десензибилизацијом није у томе што ће можда повећати насиље појединца, већ у томе што ће нас, као друштво, толико удаљити од сржи проблема да ћемо на убице престати да гледамо као на морално погрешне људе јер смо колективно постали необазриви на акције насиља.
Иако осећам емпатију према Џипси, гледајући је кроз објектив жртве злоставања, верујем да се не може се порећи да је оно кроз шта је девојка прошла било поражавајуће, али ми као друштво не можемо да дозволимо да се убице и злочинци прихвате и славе у мери у којој се то дешава са Џипси Роуз. Када бисмо зажмурили на овај случај и цео овај тренд, индиректно бисмо помогли у десензибилизацији омладине и целе јавности на, не само насилничко дело почињено у овом случају, већ и на многе друге потенцијалне случајеве.
У друштву које је већ толико хладно у присуствовању трауматичних ствари на телевизији, скривене иза етикете 18+, заиста морамо да се повучемо и запитамо се да ли желимо будуће генерације живе у илузији игноранције према опште растућем насиљу? Немам сумње у томе да су млади и упечатљиви људи ти који конзумирају овакве садржаје, али куда их то води? Данас славе некога ко се окренуо насиљу да би решио своје проблеме, какав би дугорочни ефекат то имало на потрошаче? Морам да поновим да разумем озбиљност ситуације у којој се Џипси Роуз пронашла, оно што јој је мајка урадила било је неопростиво и тиранско, али у исто време, два зла не чине право.
Извори:
https://en.wikipedia.org/wiki/Murder_of_Dee_Dee_Blanchard#Gypsy_Rose
https://today.yougov.com/entertainment/articles/43762-half-of-americans-enjoy-true-crime-yougov-poll?redirect_from=%2Ftopics%2Fentertainment%2Farticles-reports%2F2022%2F09%2F14%2Fhalf-of-americans-enjoy-true-crime-yougov-pollhttps://thehorizonsun.com/opinion/2023/05/23/is-our-societys-obsession-with-true-crime-unhealthy/#:~:text=However%2C%20while%20it%20may%20seem,crime%20media%20is%20the%20insensitivity
[1] Према Ерин Ли Кар, документаристкињи, Џипси такође понекад показује исто социопатско манипулативно понашање као и њена мајка, која је већи део свог живота била њен једини узор.
[2] У мањку сличних података за наше просторе, искоришћена је YouGov анкета спроведена током 2022. Године.
