Рађање доба Водолије

Александар Блок је од 1911, немогавши да прецизира шта, ослушкивао и предосјећао да нешто слиједи. Није знао који је догађај апокалипса, када ће се десити и како ће је препознати. Када је дошао, знао је да је то она – Октобарска револуција. Пригрлио ју је ипак као разрјешење апокалиптичке слутње. Она је била спас. Међутим, права апокалипса за цијели свијет је био Велики рат, или, за свакодневну употребу – свјетски рат.

“И црна, земаљска крв

Обећава нам, надимајући нам вене,

Рушећи све границе,

Нечувене промене,

Невиђене побуне…“

…стих је из Блокове “Одмазде” (1911), којим је бриљантни мајстор политиколошке мисли, Сергеј Караганов, започео свој посљедњи текст.

Када се Руси користе хумором, знајте да смјех који произилази као посљедица није ни налик на онај руски након европских бурлески. Тај смијех је хладан и овјенчан тмином, јер иза тог хумора стоји опредјељена сила. Овог пута спремна да мијења свијет у цјелини.

Дуж зидина, међу разореним каријатидама, свађа је жестока

Мира Траиловић је крајем шездесетих година у београдском Атељеу 212 за бунтовне душе студената који су озваничили почетак продора неолиберализма у Југославију кроз прве обрисе конзумеризма и потрошачке културе, припремила мјузикл „Косу“. Мјузикл је имао за циљ да превасходно приближи контракултуру створену у Сјединим Америчким Државама гледе рата у Вијетнаму, али и судјелује у колективном окретању ка западној поп-култури. Саставни дио мјузикла је пјесма названа „Age of Aquarious“.

Доба Водолије је доба чији су почетак у јавности озваничили припадници хипи-покрета, алудирајући само на позитивне стране успона империје Новог свијета: технолошки развој, демократија, хуманитаризам, слобода, јачање капацитета, итд. Међу астролозима и астрономима пак договора око граничника трајања овог доба нема. По правилу, период једног зодијачког знака требало би да траје неколико вијекова. Као и све, тако и овај период има свој блистави почетак и крволочан крај, нарочито када своје трајање озваничи у једној од историјски најјачих свјетских империја, са химеричком нацијом и величанственим изолационизмом.

Врхунац америчког империјализма – Инсерт из серије „Пријатељи“ гдје Рос држи број часописа Тајм са сликом Слободана Милошевића са метом, из априла 1999. године. Извор: Youtube

Од земље која је одлучила оба свјетска рата, преко њих се увукла у европске послове на разним нивоима и од Европе створила своје ново двориште, до државе која то двориште билдује за рат и уводи у општу агонију и страх – то је једно царство звано Америка.

У исто вријеме, међ’ зидовима њених храмова много је дезорјентисаних и старих којима конци испадају из руку. Ближе се избори на којима, ако се успије кандидовати, Доналд Трамп односи историјску побједу. И то доноси хаос у империји која је изашла из фазе коришћења бенефита своје моћи у период самодеструкције.

Како то прецизно описује амерички сликар Томас Кол, “све је више мртвих и умирућих, нека тијела су пала у фонтану бојећи воду крвљу”, то нам и дочарава својом посљедњом сликом „Деструкција“ у едицији “Пут империје”. Готово да не постоји јавни радник у Америци који се није сврстао на једну од страна, готово да нема сегмента у којем подјела није толико очигледна и хируршки прецизна као ова америчка. Партије које су сада јасни табори, подијелиле су друштво на руралне и урбане средине које мисле изузетно агресивно другачије. Политичка борба је прерасла у онај њихов пројекат – културни рат.

*The Course of Empire – Destruction. Thomas Cole (1836). Извор: Wikipedia*

И да, то нас неодољиво подсјећа на стања у бившим југословенским републикама (државама, левитирајућим творевинама). Ко год од двојице фаворита побиједио, Бајден или Трамп, претпоставља се постављање барикада које најављује гувернер Тексаса, између урбаних (нужно Демократски опредјељених) и руралних средина (нужно Републиканских). Управо то онемогућава оне границе подјеле које смо знали из Америчког грађанског рата. Аномија која је захватила цијели западни свијет произилази управо из вашингтонске кухиње која је докувала оно што је скувао Париз и његова интелигенција, а сада је достигла свој врхунац.

Са друге стране америчког дворишта, у узаврелој Украјини, идаље, и након неколико мјесеци жртве, трају колективне оргије о којима је и Жижек писао. Око 15.000 људи жели да у екстази и оргазму дочекају нуклеарни напад Русије на брду изнад Кијева, Шекавицка.

У екстази су готово сви европски лидери, НАТО официри и острашћени појединци који драстично повећање војног буџета правдају руским нападом на исток Европе. Што наравно, није машта, и врло би лако могло да постане реалност након највеће војне вјежбе која почиње ове седмице, са 90.000 војника на граници са Русијом, на граници која ову свјетску прекомпозицију издржати неће.

Рат је крв и ватра

Ужаснути екстремном десницом Алтернативом за Њемачку, грађани Келна и Хамбурга, а и они у Бундестагу, дигли су се на пријетњу забраном рада. То је партија која је на сљедећим изборима по свему судећи побједник, она је против НАТО-а, против америчке хегемоније на европском континенту и миграната, а нарочито финансирања рата у Украјини. То су разлози зашто су окарактерисани као фашисти, а ускоро ће у њиховом табору илегале бити и Сара Вагенкнехт која је формирала најрадикалнију љевичарску партију у Европи. У духу постмодерне и свеопште деидеологизације коју су извршиле опет идеологије, али тзв. Социјалне правде, критичке теорије расе, интерсекционалности, и наравно аутоколонијализма компрадорских елита, довели су до тога да екстремна десница и љевица савршено складно плешу заједно.

Ако сте против НАТО машинерије онда сте фашисти, ако сте за рат онда сте атлантисти-слободарци, а заправо сте само сљедбеници идеја Јулијуса Еволе и Ернста Јингера.

У прилог томе иду и представе које су најчешће у европским театрима у посљедње вријеме. Најпосјећеније су у Бургтеатру и Јозефштату – „Чекајући Годоа“ и замислите, „Дантонова смрт“. Уколико познајете живот Жоржа Дантона, знаћете да се користио различитим средствима, а нарочито погубљењем, како би очувао тековине француске револуције и одбранио земљу од страних завојевача. И њему се глава напослијетку скотрљала са гиљотине. Данас су Датон сви ревносни европејци који позивају прелазак на ратну економију јер мир постоји само у рјечницима, и то не англосаксонским, можда само још у словенским. Рус је архинепријатељ и његову главу траже у Бриселу или, како кажу, петом Риму. Тако се брани европска башта од корова који продире на њеним границама.

У претходним данима атлантисти-слободарци су као вране, хорски пјевали пјесму рата. Почели су да се враћају Јингеровој форми елементарног – тренутак спајања хаоса и реда, декаденције и епохалне транзиције. Појединац је инструмент механике, па у ратној машинерији доприноси функцисању исте. Стање рата, ратна привреда је никако само пуки конструкт.

Зa Tagesspiegel министар одбране њемачке владе у распаду, у држави која је у „стању хаоса“, сматра да би у року од 5 до 8 година Путин могао да нападне НАТО државу. Зато „желим да пробудим наше друштво, јер морамо да научимо да поново живимо са опасношћу и да се припремимо – војно, друштвено и у смислу цивилне одбране“, каже Писторијус, најпопуларнији политичар у Њемачкој.[1]

*Роберт Писторијус са војницима Бундесвера. Извор:Tagesspiegel.*

Шведску нацију, уљуљкану у беспућу социјалне заштите и државне подршке, недавно је разбудио приморан захтјев за чланство у НАТО, а сада и најновији иступ војног врха Краљевине. „Није мркли мрак, али је ситуација веома озбиљна. Сви становници требада да се сада припреме за рат у Шведској. Морате се психички припремити, на индивидуалном нивоу. У случају рата, чврсто цивилно друштво је важније него икад. Конкретно, оно што функционише у миру мора да функционише и у случају инвазије стране силе,“ рекао је начелник генералштаба Микаел Бјуден.[2]

Холандски официр, начелник војног комитета НАТО-а, Роб Баурер, на конференцији за новинаре је рекао: „потребни су нам јавни и приватни актери да промјене начин размишљања из ере у којој је све било планирано, предвидиво, контролисано, фокусирано на ефикасност… до ере у којој се све може догодити у било ком тренутку. Ера у којој треба да очекујемо неочекивано.“ Он не сматра да ће рат бити сутра, али у року од неколико година засигурно. Нема више мирног живота. Он је нагласио и да НАТО прелази на рад у стању пријетње ратом.[3]

Начелник генералштаба Белгије, Мишел Хофман, док је обилазио НАТО трупе у Румунији, и након што је упозорио на „страшни сценарио који ће се одиграти на Балкану“, запрепастивши Европу опет, рекао је „Европа мора хитно да се припреми за рат. Они који теже миру добро би било да се спреме на рат.“[4]

И даље слушамо пјесму врана рата, еволиста који раде на томе да се у људима пробуди „екстаза пожртвовања“.

Холандски војни врх наставља исту пјесму: „Холандија би требало да буде боље припремљена за сукоб са Русијом, а то важи и за оружане снаге и за општу популацију“, рекао је начелник војске Мартин Вијнен.[5]

„Ова година означава “прекретницу” одлучујућу за будућности британске одбране, рекао је министар одбране Уједињеног Краљевства Грант Шапс. Он очекује да у наредних пет година Британији запријете Русија, Кина, Сјеверна Кореја и Иран. Позива он и на опште повећење трошења буџета на армију, савјетујући све савезнике да учине исто.[6]

Министарка спољних послова Њемачке Аналена Бербок се прије неколико мјесеци изланула па рекла оно што мисли, а то је да је Европска унија у рату са Русијом. Цијела влада је морала гасити пожар који је запалио по скромној просудби најгори дипломата у историји Њемачке.

Еминентни швајцарски војни аналитичар Георг Хаслер у колумни је написао да се „Швајцарска мора озбиљно припремити за велики рат у Европи“.[7]

Челница једне од најцјењенијих институција у домену изучавања безбједности, Безбједносне конференције за Источну Европу, Пољакиња Катаржина Писарска наглашава да је Њемачка преспора у припремама за рат, а оно што је сигурно је да улазимо у „еру ратовања“.[8] Како је многи описују, она је лијепа и углађена дама, али џаба кад јој је у духу рат. Она је у посљедњем стадијуму „екстазе пожртвовања“. Између осталог задужена је за одржавање Pax Polonice, Intermariuma.

И наши се спремају за вихор који несумњиво долази. Србија уводи војни рок, а Хрватска га храбро најављује. Босном идаље странци бришу дупе, нарочито кад разјаре сукоб.

До тад, са оне стране Евроазије Руси упозоравају да се европске интелектуално деградиране елите више не боје ни нуклеарног рата. Постали су пси жедни крви и ватре, баш онако како Јингер и Евола желе. То су елите које забрањују рад Алтернативе за Њемачку, али не и фашитички поздрав у Риму којем се диве и поједини припадници српског рода. Постмодернисти су избрисали многе границе, а сада бришу и оне између рата и мира.

Сергеј Караганов позива на тоталну преобразбу друштава, нарочито у оквиру Русије, и то брзо, да не буде прекасно.

Рат је још увијек у свиленим бијелим рукавицама, са црним огртачем, јер такав је свечан. Само чека тренутак да скине рукавице, окачи капут о чивилук, засуче рукаве и крене, немилосрдно и до краја, до кристално јасног новог поретка. У том поретку, Америка ће саопштити крај своје хегемоније и крај, за њу ипак, тмурног доба Водолије.