У одсудном тренутку писања укрштају се и потиру две силе ума и осећаја – потреба и задршка. Истовремено желети нешто рећи, зато што сустицај спољашњих околности и унутрашњег одговора бића на њих ствара трајну потребу за тим, и не моћи то, тек тако, учинити. Зашто? Вероватно стога што предмет жеље својом важношћу и величином намеће тежак осећај одговорности ономе ко помисли да своје размишљање о њему напише, и подели с другима. Управо се писање о лику, делу и идеји Светог Саве одвија у и упркос таквој врсти напетости, јер се свако премеравање његових размера преокреће у запитаност о личној мери и достојности онога ко о њему говори.
Свеприсутна одсутност сећања на Светог Саву видљива у српској јавној свести чини питања која почињу са зар или зашто (опет о томе) очекиваним и разумљивим ‒ пригодан повод (којим је делатна моћ сећања скучена у један или пар дана у години) може их само делимично предупредити. Када се у ширим или чак стручним и академским круговима у фокус разговора – био он формалан или не – постави питање српског средњовековља, чија је најмаркантнија фигура Свети Сава, најчешће се, у неком облику, истиче став о дисконтинуитету. Из тога се закључује да ми данас, са својом државом и културом, мало тога делимо с оним што смо у зачецима своје језичке, културне, верске, државотворне и сваке друге колективне свести били. Разуме се да је наш став, најблаже речено, другачији, али се у овој прилици, са свешћу о многозрачним и вишезначним аспектима Савиног подвига, желимо усредсредити на једну спону између српског средњег века и данашњице, чија је важност одсудна. Достојанство као претпоставка – све оно што се у њему и њиме претпоставља, чини нам се несумњиво и неизмерно вредним разматрања, тумачења и подсећања данас.
Између питања шта је достојанство значило у времену Светог Саве и шта значи данас, оцртавају се кружне, и попречно испрецецане, линије у оквиру којих се одвија овај оглед. Значење појма достојности у грчком језику и православној терминологији (грч. Άξιος ‒ достојан) тесно је везано с односом између појединца и заједнице – изрицањем те речи, црквена заједница потврђује да је одређена личност достојна да буде на њеном челу. Достојност се, дакле, реализује у односу на некога и нешто. У ширем смислу, у одговорима на то шта значи бити достојан врши се самеравање – одређивање границе у односу појединца или заједнице према другоме, и обрнуто. На плану Савине црквене, државне и културне делатности, достојност је видљива као проблем мере, који се (ре)артикулише у конкретним тренуцима времена, чинећи развојну основу сваког деловања у историји. И поред подразумеване, унутархришћанске, једнакости, на почетку Савиног посредовања у односима Српске земље и Византијског царства хијерархија је постављена тако да је царство Ромеја у сваком смислу недостижан узор. Јавља се потреба – да се узрасте до ступња што веће равноправности са узором – а са њом и задршка, као свест о јазу између почетних позиција, што испуњење потребе чини скоро па немогућим. Таква противречност сенчи одсудни тренутак у заснивању српског националног идентитета, постављајући се као изазов његовом саморазумевању до данас. Оно је, наиме, напредовало и продубљивало се онда када је одговор одговорних био адекватно утемељен и обликован, а застајкивало је и маглило се онда када су одговори били недорасли, неутемељени и провизорни.
Равнотежу потребе и задршке у односу према вишем, већем, јачем носи мера достојности, потекла из дубинског разумевања себе: оно што јесам сад јесте пресек моје прошлости и будућности, залога и могућности, онога што сам некада био и онога што могу да будем. Снагом таквог, савршено промишљеног, увида у позицију човека и народа у овоземаљској историји, Свети Сава направио је прекретницу на српском историјском путу, поставши његов непомерљиви центар. Оно што као неисказану максиму његовог тадашњег поступања можемо ишчитати јесте делатни став да је право на достојанство неодвојиво од права на постојање. Иако се наша епоха најчешће одређује као нехришћанска (или постхришћанска), чини се да би она, спрам својих датости и доминанти, прилично тешко разумела Савину одлуку да након замонашења настави да саображава свој животни пут потребама заједнице из које је потекао. У времену у ком је достојанство поунутрашњено до релативне мере, односно сведено на интимну и личну ствар, тзв. монашки егоизам би, онда када му се одузме хришћанска природа, можда био и разумљив – као чиста потреба за самоћом. Оно што у савременом свету није саморазумљиво јесте задршка, која је спречила Саву да испуни оно што би било само његова лична (највиша могућа!) потреба. Зашто се она појавила? Управо стога што лично достојанство, иако самостално стечено (пронађено, заслужено) не може бити потпуно изван колектива који личност препознаје као свој. Док се достојанство једног појединца може држати у унтрашњости и препознавати у односима с другим појединцима, с колективом није тако. Његова бројност чини га сложеним и, у недостатку оквира, неконзистентним, што значи да колектив, да би уопште постојао, захтева прво експлицитну меру своје вредности, која ће бити основ сваке имплицитне, која се даље развија и постоји као прећутни знак препознавања. Таква мера је основ целовитости заједнице, аналогне целовитости личности. Будући да се колективи најчешће односе према другим колективима, да би било какав однос међу њима постојао, оба морају имати сопствене мере (достојанства): њихово (не)слагање одређује динамику и исходишта културних, верских, политичких и друштвених односа. Улога истакнутих личности, појединаца способних за посматрање и разумевање спољашњости подједнако дубоко као унутрашњости, јесте да предвиде и у домену своје надлежности усмеравају процесе у којима њихов колектив, вољно или невољно, учествује. Оне су, у том смислу, претходнице својих заједница, које личним залагањем премошћују опозицију између општег и појединачног.
То је одговор на питање зашто Свети Сава користи своје лично достојанство како би учинио достојанство свог отачаства видљивим и препознатљивим. Ако ствари поједноставимо, можемо се запитати зашто га једноставно није препустио духовној јурисдикцији Цариграда – хришћанској и православној. Када се занемаре могуће политичке (свакако негативне) последице таквог евентуалног избора, остаје питање онога за шта верујемо да је првом српском архиепископу било најбитније: природа односа заједнице са Богом. Оно што се, чини се, (ис)поставља као гаранција непосредности учешћа у хришћанској заједници и стога близине Божијег присуства јесте самосталност и слобода ‒ кораци који приближавају Богу темеље се на одрицању од земаљских зависности. У том светлу, стицање достојанства (независности) у домену овоземаљске историје приближава појединца и заједницу учешћу у свештеној историји. То је дијалектика која обележава рад Светог Саве у свему чиме се бавио, чиме је трасиран пут сваког наследног и наредног деловања у законодавству, књижевности, архитектури, фрескосликарству, политици Српске земље и поморске у средњем веку, и након њега.
Како достојанство у практичном смислу не може да постоји ако није конкретизовано, препознато и вредновано у некаквом односу, слично је и са правом на аутентичну егзистенцију, у општем или појединачном случају – управо зато што је достојанство гаранција тог права. То што сам ја (ми) оно што јесам (јесмо) и што сматрам(о) то вредним без обзира на све, за све остале то не значи ништа док се такав став не потврди у некаквој широј и вредносно обједињеној заједници – православној, хришћанској, међународној. Теоријски то значи да ћу једино са свешћу о својој мери, као пресеку својих преимућстава и слабости, моћи да одмерим онога ко стоји наспрам мене и да своју позицију подесим тако да у односу на његову буде, ако не виша, онда најближа могућа. Како је свака колективна и појединачна егзистенција посебна и непоновљива, самеравање се одвија у најразличитијим пропорцијама, када се вагање врши између неспојивих елемената – апстрактних и опиљивих. Да би равнотежа била одржива неопходно је говорити на оба језика, јер се од политичких, војних или економских напада нико није одбранио (само) речима. Оно на шта указује пут Светог Саве јесте да је, тактично испостављен и реализован, захтев за једнакошћу у односу, од чијих се мера не одступа, универзални предуслов слободног живота. Данас именована као демократска вредност, а у реалности међународних односа непостојећа, таква равноправност за нас данас постоји једино у сећању на оно што је Неко некад желео и могао да учини.
Ако традицију разумемо као ослонац, а сећање као проверу њеног пута, пред нама се појављује проблем јаза између наше данашње и некадашње позиције у оствареним односима. Сећати се, у историјском и државном смислу, значи самерити своје поступање данас са оним поступањем које је у далекој прошлости поставило његов ослонац. Како ниједан проблем није у потпуности нов за некога ко је, двоцифреним трајањем у вековима, видео све, исто је и са одговорима на изазове времена. Ако се матична српска држава данас, са кудикамо ширим границама од првобитне државе Немањића, у својим односима са другима поставља као да се ниједно од првобитних опредељења која су отворила могућност њеном самосталном постојању није десило, то значи да је њено достојанство непостојеће, јер је из делатног сећања уклоњено оно на чему се у XIII веку засновало и до XX века градило. Када је одговор који дајемо вишеструко испод нивоа првобитног одговора то онда има застрашујуће али логички неумољиво оправдане последице: потпуно преумљење, искорењивање, дезорјентацију, потиштеност, неизвесност, страх… Из таквог постављања према историјској стварности проистиче да је заједница неспремна, неспособна и невољна да има достојанство у поступању према себи и другима. Тада колектив може затражити нову меру од оних који се препоручују и нуде да му је испоруче, али се у том случају једино може поуздати у то да ће оне одговарати мерама сандука. Или НАТО бомби.
