Teorijski esej Darka Delića filozofa, osnivača Tanke crvene linije i jednog od osnivača rep grupe ,,Bombe devedesetih” biće objavljen u tri dela. Pred čitaocima Opsega je prvi deo eseja.
Uvod u Altiserovu ”dugu noć teorije”
Prvo što bih želeo jeste da se zahvalim ljudima iz Opsega što imam priliku da ovaj esej objavim na njihovom sajtu. Moja želja bi bila da ovo bude samo prvi u seriji tekstova koji bi se ticali savremenih teorijskih pitanja, u pokušaju da neke povedemo opet, neke možda razmrsimo (ili barem da se tako čini), a neke makar da postavimo u ikakav okvir.
Zašto mislim da je to važno – pa važno je budući da je teorijski i diskusioni život unutar naše akademije skoro pa nikakav (to znamo svi) i pomalo smo svi krivi za to, neka ovo bude mali doprinos mene ispred kolektiva TCL[1] u pogledu toga šta je to puno hteo i započeo francuski strukturalni marksizam i koje bi bile njegove političke i teorijske odrednice.
“Tanka crvena linija” kao kolektiv koji ima jaku marksističku bazu pre svega počiva na nasleđu francuskog filozofa Luja Altisera i onoga što je izašlo iz kruga ljudi kojima je on bio okružen. Strukturalizam u Francuskoj je bio zaista osobeni, vrlo specifični, ali i složeni teorijski amalgam. Naša trenutna tema nije francuski strukturalizam “an ženeral” iako ćemo svakako raditi tekst o istorijskom razvoju francuske socijalne misli, gde nam je u planu da bacimo svetlo na to kako se uopšte kreće francuska moderna misao. Lenjin je imao čuvenu definiciju da marksizam počiva na tri ugaona kamena – engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i – francuskom socijalizmu. Mi bi skromno u savremenom kontekstu na to dodali i nasleđe francuskog strukturalizma. Na tlu Evrope je zaista francuska misao bez presedana i svakako tlo porekla najvećih teorija moderne i modernog doba. Nažalost, tlo porekla nečega što će se nazvati i “postmoderna” o čemu će malo biti reči i u ovom tekstu.
Oslonićemo se na poverenje ka čitaocima da neće očekivati baš sve na tacni i da će ovo samo biti uput na samostalno istraživanje, što je i cilj svakog teksta ove vrste. Ne postoji bolja sugestija ili tacna od naše sopstvene radoznalosti i želje da saznajemo stvari i upravo to TCL kao pre svega teorijski kolektiv pokušava da inicira kod svih kod kojih šansa za to postoji. Na našem blogu stoji izuzetan tekst pod nazivom “Zašto bi trebalo čitati Altisera”[2], uz još dosta zanimljivih propratnih tekstova. Jedan od njih je svakako Altiserov govor sa kraja sedamdesetih na sednici magazina “Il Manifesto”[3] koji je bio objavljen u našem magazinu “Marksizam u svetu”.
Konkretno, taj govor i taj prevod igrao je ogromnu ulogu na autora redova, ljubav i naklonost ka Altiseru, i shodno tome prema njegovom specifičnom žanru marksizma sa strukturalističkim zapletom. Altiser tu radi jednu svoju klasično teorijsko-političku bravuru, a to je da tvrdi da iz krize (i iz potonjeg raspada socijalističkog bloka koji se dešava 12 godina nakon tog govora) socijalizma i marksističke teorije, mora i može da se oslobodi nešto novo i nešto živo (!).
Kao što vidimo, pad Berlinskog zida i raspad zemalja Varšavskog pakta (a i naše SFRJ koja nije bila članica) mi dolazimo u jednu specifičnu situaciju kliničke smrti socijalističkog projekta koji se raspao na jako neslavan način. Takođe, istorijske okolnosti su htele da bude tako da su potonji “socijalisti”, posebno na zapadu, jako neradi da pričaju o istorijskim uslovima ovog raspada jedne velike istorijske ideje i političkog sistema koji je decenijama istočnu poluloptu imao u svojim rukama.
Očigledno se radilo o temeljnom udaru od kojih se mnogi nisu opasuljili do dan danas, te je šok nestanka socijalizma u krvavom trijumfalnom piru neoliberalne doktrine mnoge levičare naveo da “mudro ćute” o tome. Ipak mi koji dolazimo iz tradicije oštre marksističke samokritike i kako sam Karl Marks kaže “kritike svega postojećeg” – moramo da sagledamo i pokušamo da vidimo šta je to krenulo po zlu za sve prezrene na svetu i sužnje koje mori glad.
Dakle, naše intimno uverenje (bazirano na čitanjima i na našim ličnim iskustvima) jeste da je velikim delom poraz ideje Komunizma evidentan pre svega u ležernom i nipodaštavajućem odnosu praktikanata “levice/marksizma” prema ideji teorijskog doprinosa, razvitka i teorijskoj strogosti.
To ujedno jeste i zalog kao i koreniti razlog Altiserove dijagnoze stagnacije u prvom koraku, a zatim i raspada u drugom koraku, nažalost, marksizma. Marksistička teorija prosto kognitivno nije uspela da reši novonastale zadatke koji su pred nju bačeni – kraj priče.
E sad, očigledno se nameće pitanje “a ko to zabranjuje rad na teoriji i teorijsku cirkulaciju?” To pitanje je već malo enigmatično, jer odgovor u singularnom smislu ne postoji, ne postoji “e taj i taj radi toga”. Malo je složenije. Složenije je do te mere da može da se kaže da ga svi mi pomalo zabranjujemo, neki manje neki više. Pogledajmo šta i kako o tome misli Luj Altiser, a parafraziramo mi.
Prema onome što verujemo da znamo o istoriji marksizma, susret Marksove teorije sa radničkim pokretom tokom XIX veka je za nas centralni istorijski dogadjaj. Možda još više to osećamo prema Lenjinovoj teoriji, Maovoj teoriji (barem do neke faze) – mislimo da su te dve individue poslednji veliki militanti proleterske misli, tj. ljudi koji su imali tu privilegiju da se njihov teorijsko-politički rad “susretne” sa objektivnim tendencijama radničkih i narodnih pokreta njihovih zemalja i da odsudno deluju ne samo na svoje zemlje, već i na tokove sveukupne istorije.
U iskustvu socijalističke Jugoslavije, mi nemamo (po našem mišljenju) zahvalnog teorijsko-političkog militanta budući da je titoistička misao derivat staljinističke škole mišljenja. Uostalom, mogli smo da vidimo kako se završio jugoslovenski san o samoupravljanju i na primeru “Boljeg života” i koje je je bilo krajnje ishodište birokratske fantazije o “organizacijama udruženog rada”.
Da odmah objasnim, staljinistička škola mišljenja i jeste nešto što je prvi put spustilo rampu na neometano teorijsko istraživanje i propitivanje u širini svetske komunističke misli. Nakon 1930. živ i punokrvan sistem marksističke misli, sticajem krajnje posebnih istorijskih okolnosti, postaje sklerotični aparat floskula koji je trebao da opravda sva tumaranja i arbitrarnosti Staljinovog Kremlja i Sovjetskog Saveza.
Ovo je najdoslovnija Altiserova teza i nešto što Altiser zove “dugom noći teorije”, što se odnosi na period od ključnih 30 godina, sve do početka šezdesetih. U tom periodu, svetski Komunizam je dozvolio pojavu i privremeni trijumf nacizma i umesto pokušaja na sve-evropsku socijalističku revoluciju, imali smo naglo skretanje udesno, što je i najveci zločin politički staljinizma, ta prilika koja je propuštena tridesetih godina dvadesetog veka.
[1] Tanka crvena linija- blog koji je nastao iz teorijske (političke) potrebe za revitalizacijom naučne socijalističke teorije istorije (istorijskog materijalizma) u savremenoj fazi klasne borbe. TCL propagira ideje paraakademske teorije i pokušaj približavanja koliko je to moguće ideji gerilskog (klasnog) rata u teoriji.
[2] Zašto bi (ponovo) trebalo čitati Altisera? – Tanka crvena linija (wordpress.com)
[3] Najzad se oslobađa nešto živo u krizi i iz krize marksizma – Tanka crvena linija (wordpress.com)
