U prašini ove planete

Nekada pre, u nekim drugim vremenima, neke druge stvari su bile podrazumevane, normalne i samorazumljive. O tome nam eksplicitno priča Fuko u knjizi „Tehnologije Sopstva“, u knjizi u kojoj obrađuje tehnike bavljenja sobom iz vremena pozne antike i ranog hrišćanstva. Da bih malo približio ovaj uvod, pozvaću se na Fukoov citat o Epikurovom tekstu: „..možemo utvrditi da briga o sebi nije predstavljala samo načelo već i stalnu praksu…Epikurov tekst Poslanica Menikeju počinje ovako: „Ni kada je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kada je star neka ne sustaje u filosofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše.“ Filozofija je izjednačena sa brigom o duši (izraz je upravo medicinski: hygiainein), a ta briga je zadatak koji se mora ispunjavati tokom celog života.“ (Fuko: 2014, 61)[1]

Teško bi bilo ne složiti se oko toga da smo danas okruženi i opkoljeni lošim vremenima koja su previše brza, onim vremenima u kojima javni diskurs agresivno eksplicira pojam ’mentalne nege’. Pojam koji u svom pojavnom obliku aludira na nešto što bi po sebi trebalo da bude samorazumljivo i podrazumevano od samog početka za svaku svest. Međutim ono nije izgleda samorazumljivo i podrazumevano čim je reč o mentalnoj nezi svuda oko nas. Ali, onda postavlja se pitanje – ako nas niko nije neposredno naučio da se brinemo o svom mentalnom stanju, zašto na jedan veoma agresivan i posredan način gotovo svuda lebdi taj pojam mentalne nege? Naravno, reč jeste o kapitalizmu, ali da bih problematizovao ideju kapitalizma u korelativu sa mentalnom negom morao bih da napišem jedan ceo tekst posvećen tome, u kom bih morao da se prihvatim naučnog diskursa – koji verujem da bi oterao puno mojih čitalaca, zbog same kompleksnosti naučnog jezika kojim se služi naučni diskurs. Ergo, šta nam onda preostaje? Preostaje nam da pokušamo da dekodiramo ova vremena, da ih svedemo na čiste i opšte pojmove koje bi očistili od svih pojedinosti koje po svojoj definiciji služe striktno mistifikaciji objektivne stvarnosti – objektivne stvarnosti, čije smo svi mi deo i na neki način nepravdne žrtve. Sveto oružje filozofije, koje će nam pomoći u ovom poduhvatu jeste refleksija. Refleksija je vrsta mišljenja vezana striktno za misleće subjekte. U toj vrsti mišljenja čovek ima mogućnost da kroz posmatranje i razmišljanje svoju pažnju prebaci sa objekta posmatranja na samog subjekta, dakle, u biti refleksija je razmatranje odnosa u kome se nalazi subjekt prema objektu. Po mom mišljenju, sticanje refleksije jeste početak idenja ka objektivnom znanju, ka onom znanju koje je očišćeno od pukog zbira iskustava i njegove središnje vrednosti. Pitanje je da li je taj puki zbir iskustava i njegova središnja vrednost, uopšte znanje ili je to aristotelovski gledano samo vrsta veštine vezana za dokolicu ili veština koja je neophodna za život. U svakom slučaju to nije ono znanje radi samog znanja, iliti mudrost kao takva. I baš zbog toga, refleksija jeste bitna, zato što u njoj subjekt kroz aktualizaciju stiče neki novi sadržaj dok stari dovodi u pitanje kroz novi. To je početak puta idenja ka mudrosti, početak Sopstva, početak borbe za zdrav ego, početak samokritike i početak čistog Bića. Ako slobodna volja postoji, ona postoji tu-sada, u momentu dešavanja događaja to jest u trenutku u kom delujemo kroz refleksivno mišljenje.  

Početak, njegov kraj i ja u njemu

Čvrsto verujem da su ovaj život i ovaj svet konstituisani protivrečnostima koje omogućavaju kretanje sveta i života sa njim. Tamo gde je ljubav tu je i mržnja, tamo gde je sreća tu je i bol, tamo gde je smrt tu je i život, tamo gde je početak tu je i kraj. Na prvi pogled kada se ovako postave stvari, deluje da zapravo kretanja uopšte nema jer su istodobno prisutne dve suprotnosti koje onemogućavaju kretanje. Ali upravo u tom površnom shvatanju leži ceo problem percepcije običnih svesti. To je daleko od istine, kretanja ima ali ono je perpetualno i satkano je od tih protivrečnosti koja uslovljavaju da stvari same po sebi kroz sintezu (tih suprotnosti) prevazidju svoj pređašnji stadij. Primera radi, godine po sebi za čoveka ne znače ništa ako on nije stekao čisto znanje koje je obradio i integrisao u svoje stečeno iskustvo i tako tim povodom postao zreo čovek. Svi mi poznajemo neke ljude od trideset, četrdeset i pedeset godina čije razmišljanje i delanje jesu i dalje na nivou nekog dvadesetogodišnjaka. Dakle, nisu godine ono po čemu određujemo da li je neko zreo ili nezreo, pametan ili glup, mudar ili naivan. Ne podrazumeva se da je neko od pedeset godina mudar, a da je neko od dvadeset godina samim tim naivan.  Neke druge stvari su ovde posredi.

Po Aristotelu, mudrost počinje onda kada je čovek stekao veštine neophodne za život i veštine za dokolicu. Prvi put kada se čovek začudi pred nekom pojavom, i priupita samog sebe „šta je ovo?“, tada nastaje čista namera. Čovek u tom trenutku prvi put stupa na teren spoznaje radi same spoznaje i sticanja znanja radi samog znanja. Iz tog razloga Aristotel navodi da je filozofija kao takva počela iz mita jer su se ljudi začudjivali nad pojavama za koja nisu imali nikakva logička i racionalna objašnjenja.  Kao što je put do pakla popločan dobrim namerama (o čemu će biti reči u drugom delu teksta), tako je isto put do mudrosti popločan bezuslovnim odricanjem i čistim namerama. Bezuslovno odricanje je odricanje od „ovozemaljskih“ iluzija, to jest od potrage za praktičnim samozadovoljstvom. Dakle, sam preduslov zahteva prihvatanje objektivnog stanja stvari i sveta, to jest u osnovi, da su patnja i bol neizbežni i da je sreća (kao i Istina) deo procesa idenja ka cilju iliti objavi događaja. To bi bila neka osnova kojom bi bio omogućen put ka mudrosti, a ta osnova i ne zahteva baš malo. Zato je jako bitno ovde naznačiti kako istinska sreća nije ona sreća čija je bit vremenski određena; jer ona sreća čija bit zavisi od vremena kao takvog, a ne od nas samih kojima je ta sreća imanentna i samim tim bezvremena- nije prava sreća, već iskustvena iluzija na mestu i u funkciji sreće. Samo stvari koje su prolazne, a obično su to trivijalnosti oličene u pojedinostima koje stičemo kroz iskustvo, mogu da nas samozavaravaju i tim povodom uslove u poziciju ne-kretanja. Ne-kretanje, kao pojam, označava iluzornu prirodu našeg subjektivnog doživljaja kretanja (u ovom slučaju mene kroz život) dok u biti, zapravo, stojimo u mestu. Lek za to može biti, samo i isključivo, okretanje apstraktnom i opštem mišljenju koje pre svega zahteva dobrovoljno odricanje samog sebe kao „glavnog lika“ ovog univerzuma, u čijem „filmu“ su sve stvari i zakonitosti ovog univerzuma podređene. Zar ne deluje to potpuno suludo? Početak mene kao Čoveka sa velikim č, počinje tek kada samosvesno, u simboličkom smislu samog sebe odbacim i samog sebe poništim. Kraj ovog početka jeste u onom trenutku u kom prihvatim da postoje neke stvari koje me nadmašuju i koje kao takve utiču na mene van moje volje, van moje želje. Tek kada izmestim sebe kao subjekta slobodne volje u objekt koji nema slobodnu volju, tek kada „ja“ odlučim da ubijem svoje Ja- tek tada nastaje mogućnost kretanja, mogućnost prevazilaženja samog sebe i određenog stadija u kojem sam bio. Tek tada ja postajem Ja. Sve do tog trenutka, početak je i dalje početak- daleko od svog kraja.  Zar to ne deluje protivrečno, kontraintuitivno, ludo? Deluje da jeste tako, ali to zapravo samo i jedino jeste tako- zato što protivrečnosti konstituišu sve oko nas, pa tako i nas same. U protivrečnostima nema ničeg ludog, već nam je kontraintuitivna sama činjenica da se sve stvara kroz svoju suprotnost. U objavi događaja, da sam se ja bezuslovno odrekao sebe radi nečeg izvan sebe kako bih stekao pravog sebe, u toj subjektivnoj istini- početak je postao kraj. A taj kraj je otvorio novi (drugi) početak, početak puta mudrosti kojim ću se nadalje kretati. Sve ovo bilo bi nemoguće ostvariti bez refleksije, i zato jamčim važnost refleksivnog mišljenja.

Neetička stvarnost nemislećeg subjekta

Ovo što je do sada napisano bilo je napisano radi uvoda u ovaj podnaslov, u ovu tezu. Poenta je bila da se približi šta je sve potrebno da se uradi kako bi u subjektivnom smislu, na objektivan način, stekli pravog sebe. Nadalje će biti reči o savremenom soptsvu, o SAVREMENOM ODSUSTVU REFLEKSIJE i savremenom stanju stvari koje je duboko protivrečno osnovnim načelima kretanja i delanja, ergo, osnovnim načelima i uzrocima sveta. Ovde treba podvući crtu i završiti sa ontologijom i metafizikom kao načinom posmatranja čoveka. Vreme je za odlazak ka konkretnijem i pojedinom, da ne kažem ka savremenom i očiglednom načinu posmatranja čoveka. Dakle vreme je da pojam ’čoveka’ kao predmet kojim se bavimo zamenimo aktualnim pojmom oličenog u pojmu ’subjekta’. Šta bi za nas danas bio subjekt? Subjekt je vezan predikacijama za određena kretanja u cilju samog kretanja prema nekom objektu iliti prema nekoj krajnjoj svrsi. Dakle, imali bi političkog subjekta, ekonomskog subjekta i društvenog subjekta itd. Sva tri ova subjekta ne mogu da se zamisle van odnosa u kom je subjekt određen ’prema-predmetu’ određenog sistema. Politički subjekt koji ima pravo glasa i određena prava u okviru određenog sistema, ne mora biti isti subjekt koji je određen u tom istom ekonomskom sistemu i koji ima određene obaveze prema državi kao delatni subjekt. Mi kao subjekti nismo ništa drugo do jednog broja za samu državu. Država nas posmatra kao brojeve a ne kao živa umna bića, dakle u toj činjenici moramo se pozvati na Platona koji je prvi ustanovio da sami brojevi nemaju supstanciju (samim ti su večni i nepokretni, a to dokazuju matematički predmeti) i da zato jesu konstitutivni elemenat i uzrok Sveta (osnovna dva načela, po Platonu, su načelo Jednog i načelo Neodređeno Dvojstvo). 

Ideja subjekta nastaje u začecima kapitalizma i to kao ideja „brojanja“ ljudi koji doprinose državi, stoga, govoriti o subjektu kao bilo kakvom humanističkom principu je prosto perverzno i apsurdno. Ovde ne bi bilo zgoreg citirati velikog Badjua da bi se binarni par ’država-subjekt’ razumeli, Badju kaže sledeće: „Pod pojmom ’državni’ treba shvatiti ono što prebrojava, imenuje i nadzire delove neke situacije“ (Badju, 2010; 129) [2]. Za državu smo mi samo broj i resurs, ali država je za nas sve. Ili što bi Hegel rekao a sa čime se kategorički slažem (citat će delovati naizgled besmisleno; međutim, ono što želim je presek stanja i implicitno aludiranje na celovitost ideje teksta!): “Večno nerazumevanje slobode sastoji se u tome što se ona shvata samo u formalnom, subjektivnom smislu, apstrahovana od njenih suštinskih predmeta i svrha; tako se ograničenje nagona, želje, strasti (strast pripada samo partikularnoj jedinki kao takvoj), samovolje i proizvoljnosti smatra ograničenjem slobode. Mi, naprotiv, takvo ograničenje posmatramo upravo kao uslov iz kojeg proističe oslobodjenje, a društvo i država jesu stanja u kojima se ostvaruje sloboda.” (Hegel: 2006, 50)[3].

U današnje doba, u vreme ove „uzavrele“ postmoderne i poznog kapitalizma, uspeli su da nas ubede da mi državi ne dugujemo ništa dok država nama duguje sve. U neku ruku, to je način na koji funkcioniše ideološka formacija globalnih elita koje imaju isti centar moći i iste gazde, no svakako da bih se bavio njima morao bih napisati ceo jedan esej na tu temu; stoga prešao bih samo na društvenu stvarnost i ostale pervetirane uobičajenosti koje nam je ideologija dostavila kao večne, samorazumljive i zdravorazumske stvari. Mreža značenja koja je predstavljena u pozitivnim kategorijama poput: aktivizma, borca za ljudska prava, humaniste itd. nije ništa drugo doli mikropolitike kao takve. Postoje određene interesne grupe koje su finansirane iz „xy“ centara, koje nam nameću svoje partikularno viđenje stvarnosti u funkciji univeraliznosti, tako da svet jednog aktiviste iz „Kreni Pokreni“ deluje kao da je i moj svet. Međutim, da li je to zaista tako? Kako zapravo izgleda svet (u univerzalnom značenju) kog sam ja deo? Rekao bih da je jako teško naći univerzalno značenje kada živimo u vreme opšte relativizacije istine i morala, morali bi se vratiti antičkim korenima, platonovsko-aristotelovskoj ontologiji i metafizici i pojmovima poput ’po sebi i za sebe’. Ono što je danas jedino univerzalno (barem u diskurzivnom i retoričkom smislu) pored kapitala jeste pojam ljudskih prava. To je fukoovski gledano, epistema našeg vremena. Putem tog pojma, putem te ideje „ideologija se upliće kako bi zaustavila jezik, kako bi zaustavila kulturu da proizvodi nova značenja, a to pruža interesima da deluju…trenutak moći se ne nalazi niti u ideologiji niti u kulturi kao instanci. Trenutak moći je u istorijski smeštenoj intervenciji ideologije u praksama označavanja. To je trenutak nadodređenosti…to je trenutak kada moćnici žele da prekinu tok istorije. Žele da jedan niz značenja traje doveka..“ (Hol: 2017, 88)[4]. Naveo sam ovaj citat zato što smatram da živimo u jednom vakuumu od momenta svetske krize 2008. godine, jer malo bolje kada pogledamo – apsolutno svi aktivisti u Srbiji se zapravo bore za isto: za ljudska prava. Ono što je zbilja čudno (i tu se najčistije vidi intervencija ideologije) je činjenica u kojoj apsolutno nijedna društvena grupa NE SPOMINJE ekonomskog subjekta i ekonomiju. Dakle, bavimo se samo apstrakcijama tj. ljudskim pravima- što spada pod vrstu pravnog subjekta i pod vrstu političkog subjekta- bez da spomenemo realne materijalne uslove egzistencije.
Ako na to dodamo da je postmoderna marljivo radila na tome da uništi metanarativ, metasistem i Autoritet: onda dobijamo jednu formulaciju, u kojoj NE POSTOJI kolektivni subjekt samim tim ne postoji ni kolektivno biće. Stanje haosa u kom se nalazimo danas, ova izuzetna perverzija indukovana proizvoljnošću nesvesnog aparata (na koji kapitalizam izričito „baca svoje kockice“) dovela nas je do toga da našu stvarnost- kroz relativizam -doživljavamo striktno kroz (ekstremne) binarne parove nalik ’višak značenja ili manjak značenja’. Odsustvo kolektivnog subjekta implicira i odsustvo morala, zato što su moralna stvarnost i moralni zakon inherentni koletivnom subjektu koji je uvek već objektivan u odnosu na pojedinca (pogledati moj prethodni tekst na koji se referišem kroz negaciju podnaslova). Ergo, tako dobijamo savremenu tamnicu i na taj način dobijamo eksponencijalni rast mentalnih bolesti. I, ideologija sjajno onda nalazi svoj put da interveniše kovanjem novog pojma (o kom je bilo reči u uvodu teksta) ’mentalne nege’.

Načelo ove savremene tamnice je individua i individualno ljudsko pravo, samim tim kapital kao takav neće napraviti grešku da da bilo kakvu aluziju koja u svom bitku ima ideju bilo čega što je kolektivnog porekla. Brojanje resursa i profita- da li u državnom smislu ili koorporativnom smislu- ne sme da stane! Stoga, mentalna nega i mentalna higijena dolaze nam kao idealno rešenje jednog nadludila[5], nadludila koji je proizvod nehumanog kapitalizma i potpuno neorganskog modela društvene stvarnosti koji se zove postmoderna. Baviti se sobom i samo sobom. Ne ugrožavati tuđe mišljenje ali biti nezavisan u odnosu na većinu imanjem „svog“ sopstvenog mišljenja. Raditi na sebi i gledati samo svoj uspeh i svoju karijeru. To nam implicite poručuje neoliberalna tehnika sopstva koja prosto NE ŽELI da prizna da je kolektiv živa stvar i da je društvo realna kategorija, realna stvar. Samim tim na taj način isključuje se bilo kakva mogućnost da postoje spoljašnji uslovi uticaja na samu individuu, u suštini teleolški je princip našeg mentalnog obolenja: nismo dovoljno jaki i nismo dovoljno radili na sebi. Kooptiranjem u mrežu značenja „woke“- moram reći degenerika- istina i pravda deluju kao imaginarne imenice a ne kao metafizički pojmovi i predmeti koji su sa čovekom od kad je čoveka. To je ta tamnica koju reprodukuju nemisleći subjekti pozivajući se na etičke principe kroz neetičko delanje, misleći da čine univerzalno dobro- oni zapravo čine partikularno „dobro“ interesnoj grupi koja je ideološki i diskurzivno kooptirala tu skupinu nemislećih subjekata. Suštinski univerzalni proizvod je zapravo prava univerzalna tamnica, „već sam ranije rekao da sam se najzad navikao na život u tamnici. Ali je ovo „najzad“ došlo vrlo teško, mučno i isuviše sporo“ (Dostojevski: 1961, 290)[6]. Došlo je vreme u kom ta tamnica postaje neizdrživa i u kojoj svi koji vidimo univerzanost i kolektivnu stranu svega: moramo da priložimo naše biće u tu jalovu borbu za bolji svet protiv te tamnice u kojoj smo. Vratiti se fundamentalnim korenima načina mišljenja, vratiti refleksiju „na svoje noge“ i time bi već učinili mali korak za čoveka ali veliki korak za Čoveka. Kolektivno biće, kolektivni subjekt i kolektivno delanje učinili bi mnogo po pitanju mentalnih bolesti, i mentalna nega ne bi imala svoje mesto dispozitiva, siguran sam. Samo u slučaju ako imamo nekome da polažemo račune možemo biti istinski slobodni i ne-bolesni.

[1] Foucault, M., & Фуко, М. (2014). Tehnologije sopstva: spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu (стр. 135). Karpos.

[2] Badiou, A., & Бадију, А. (2010). Sveti Pavle, utemeljenje univerzalizma (стр. 186). Albatros Plus.

[3] Hegel, G. W. F., & Хегел, Г. В. Ф. (2006). Filozofija istorije (стр. 516). Fedon.

[4] Hall, S., & Хол, С. (2017). Mediji i moć (2. izd., Том 29, стр. 135). Karpos.

[5] nadludilo-  Pojam koji sam „skovao“ po pojmu  naddeterminacije, u principu, nadludilo označava skup ukupnih ludila u društvenoj stvarnosti koji kao zbir prevazilaze puki zbir ludila, i na taj način konjukturom ona postaju nešto sasvim novo što nadilazi prostu definiciju ludila. Nadludilo ima funkciju normalnog, uobičajenog- dakle nadilaženjem prostog ludila ono više nije ludilo (!)-  i u društvenoj stvarnosti ono jeste imanentni elemenat pozne postmoderne.

[6] Dostoevskiј, F. M., & Достоевский, Ф. М. (1961). Zapisi iz mrtvog doma (стр. 343). Svjetlost.