Ретко ко у данашњем историјском тренутку доминације капиталистичких својинских и производних односа уме да из позиције жртве постане субјект, да ту субјективацију не искористи на начин преузимања вишка вредности као и да не прихвати обрасце доминантне идеологије.
Можда би то умео Саша Белопољански из Марковићевог филма „Тајванска канаста“, додуше, из потпуно другачије историјске и класне позиције од Борјана Грујића. Неко ко воли да жврља и лута по граду из визуре доминантне идеологије је отпадник или трагичар. Међутим, припадници доминантне идеологије и њених ефеката неретко свој ентеријер уређују баш захваљујући пракси уметника који је своје жврљање и лутање по граду по лакановском принципу сублимирао и од симптома направио уметничку позицију.
“ратне-> рента године“, “раст-> сатрти“, “култура-> рат“
Оскар Давичо је рекао покојној (а покојни су обоје) Борки Павићевић:
„Причаш по Марксу, а мислиш по Макс фактору.“
В.М: Саша Белпољански у филму „Тајванска канаста“ покушава помоћу мрдалица да испита свет манипулације. Какав је свет манипулације који ти покушаваш да деконструишеш?
“Не мислим да је посреди манипулација, већ прикривање неких феномена. Ја пре свега покушавам да деконструишем та нека прикривања. Међутим, шта је оно што је прикривено? Прикривена је позиција радника пре свега, то је она прича да је радник невидљив.”
Б.Г: “То је улога и доминантне идеологије, доминантна идеологија прикрива феномен пљачке радника, која је перманентна. Идеологија у смислу савременог капиталистичког света функционише тако да нам агресивно намеће многе друге теме осим ове саморазумљиве (о пљачки радника) коју ја помоћу својих радова желим да поставим као конкурентну владајућој дискурзивној пракси, или макар мислим да је улога уметника да константно подсећа на то што је прикривено (fizis).”
В.М:Колико тај свет тренутне доминације капиталистичких производних и својинских односа има додира са светом из епохе Марковићевог филма?
Б.Г: “Уф, још теже од првог питања. Ту стварно немам комплетан одговор, морам да се оградим. Немам довољно занања за ту врсту паралела, али пробаћу. Постоји много додира између два света, осим у случају друштвене својине , у периоду Југославије друштвена својина није постојала само начелно, већ и у пракси иако није постојала у пуном облику. Њен пуни облик би значио апсолутно пуну запосленост и ствари на коришћење па самим тим и зграде, односно станове на коришћење. Нису баш сви радници и раднице добијали станове на коришћење али је то постојало, тако да то прави разлику између два периода.”
В.М: Један аспект твог стваралаштва се огледа у поигравању са језиком, духовитим афоризмима, омашкама које имају јако теоријско упориште. Колико си се ти поред завршених студија из графичког дизајна бавио самом теоријом и филозофијом?
Б.Г: “Морам да будем искрен, врло мало. Али могу да кажем довољно за неке моје мисије и циљеве које сам имао у контексту уметничке продукције.”
Значи, ако је идеологија приватног власништва, односно капиталистичког начина производње, која произилази из приватног власништва, доминантна идеологија савременог света онда у њој имамо неке под-теме и под-појмове све у циљу да се тај свет одржи а оно што ја покушавам је да их поново отворим или преиспитам. Уједно, ти појмови ми праве трауму и нелагоду па у својим радовима покушавам да се позиционирам у односу на то.
В.М: Табашевић у свом последњем роману ,,Ноћне речи” из сличне теоријске перспективе наглашава значај језика. Колико је захтевно један филозофски систем превести у комуникабилнији израз као што је твоја уметност?
Б.Г: “Добро, ово питање је мало чудно, колико је захтевно… не знам колико је захтевно, сад, зависи коме… мени уопште није захтевно јер ја по цео дан једноставно размишљам о тим темама. Ако имаш жељу да преиспитујеш ствари, на пример идеологију, неке њене појмове који њу дефинишу у неком смислу тебе ће то да окупира. Ако те је савладао конформизам онда је јеби га, мало зајебано да те било шта окупира у том креативном смислу.”
В.М: Да ли си комуниста?
Б.Г: „Уопште не треба да буде питање да ли ја себе називам комунистом, или неким другим означитељем у овом смислу баш, кад ја разговарам са неким. Направио бих ту разлику, мислим да ти означитељи могу да буду битни за неког субјекта, да он сам себи каже – е ја сам то и то. Тај начин може да те симболички обавеже и да ти помогне да почнеш да практикујеш неке ствари које ће да иду у том правцу, то може да буде добро када себе називаш нечим тако великим.
Међутим у моменту када другог укључујеш у разговор мислим да је потпуно бесмислено да се изјашњаваш да ли си комуниста или било шта друго. То никакву тежину нема, много је важнија пракса и шта говоримо и наравно како говоримо, кроз те ствари ћемо много боље да дефинишемо да ли смо ми комунисти или нешто друго. Оскар Давичо је рекао покојној, а покојни су обоје, Борки Павићевић: „Причаш по Марксу а мислиш по Макс фактору.””
В.М: Бранимир Стојановић Трша те је именовао као дисидента у сфери графичког дизајна, како се уобичајени идеолошки сет вредности и радног односа који прихвата просечан графички дизајнер уклапа у твоју критику читавог капиталистичког начина производње?
Б.Г: “Није баш тако Трша рекао за мене, ја сам на промоцији његове књиге покушао да објасним зашто је он мене позвао да будем графички дизајнер. Мени се чини да је Трша можда помислио, пошто се у књизи помињу разни дисиденти, да је неопходно да дисидент буде и графички дизајнер, не знам, то је моја слободна итнерпретација. Важно је шта ти радиш, која је пракса мислим, шта је критика? Мени је пре свега код графичког дизајна важан језик визуелног, визуелно изражавање помоћу специфичног језика. Ја сам покушао да осмислим себи некакву позицију која не угрожава никога. Позицију у којој не експлоатишем никога, али нико ни мене не експлоатише. Ти када си графички дизајнер имаш своје надређене, имаш своје клијенте, ти директно зависиш од другог. Великог другог, не другог у смислу неке друштвене везе, него ти си ту једноставно, радиш оно што се тражи од тебе и ниси ни у каквој релацији са сопственим жељама.”
В.М: Поред дисидентске позиције у сфери графичког дизајна, тебе као аутора такође издваја и начин на који ти своје радове продајеш. Да ли би нашим читаоцима открио начин на који ти живиш од своје уметности?
Б.Г: “Доста година нисам знао како на адекватан начин да репрезентујем своје радове, покушао сам нешто са одећом али то је било скупо за Србију. Међутим, када сам имао изложбу у Радничком музеју „Трудбеник“, ту су били људи из организације „Кров над главом „који су правили „Бенефит журке“ за раднике ту и у оквиру тих журки ми је понуђено да се штампају разгледнице мојих радова које бисмо продавали на тим журкама, што сам наравно прихватио.
Тада ми је синуло колико су разгледнице добар медиј за мене, ја сам као неки уметник пролетер који је у неизвесној ситуацији и мени треба да продајем своје радове у тој форми да бих могао да егзистирам. Увек сам се ложио да уметност не буде само галеријска већ да циркулише улице, кафићи и тако. Разгледнице то најбоље омогућавају.
На крају је и класно питање, када сам дизајнирао слике великих формата или шушкавце, људи када чују сто евра то им је пуно, док за разгледнице су спремни да дају 300-400 РСД. Разгледнице има тај негде однос опет са овом епохом коју ја покривам, тај један специфичан део везан за Југославију. Има мало и тог успоравања, технолошка ера, информатизација, модернизација….сви смо на Инстаграму- да ли је то прогрес? Чекај, па сад можемо да се вратимо на писање разгледница можда је ту прогрес.”
В.М: Минимализам, фолк, техно, зграде из периода социјалистичког брутализма су неретко тема твојих радова. Колико се поткултура техно и фолк музике као и естетика уклапа са радничким начином живота и питањима власништва, потреба који су метанаратив твог уметничког израза?
Б.Г: “Визуале стамбених зграда радим искључиво да бих потегао питање власништва и доминантне идеологије приватног власништва – да би просто проблематизовао то. Е сад, када ти узмеш део било које пролетерске или народне културе ти самим тим отвараш питање радника а то је повезано са односима производње и власништва.
Односи рада, односи производње и односи власништва. Техно и фолк могу да буду део и ових изворних потреба наших, до којих треба да дођемо док у исто време могу да буду и вишак потреба. Техно и фолк је усисао капитализам у себе, они могу да имају и један и други карактер, субверзиван и реакционарни. Мислим ако говоримо о љубавним песмама у фолку а фолк је углавном везан за љубавне песме, а љубав је везана за односе па на крају и за власничке односе, тако да што да не?”
В.М: На нашем порталу један од читанијих текстова „Да ли би Фуко седео у љубимцу“ младог филозофа Владимира Болте се врло критички односи према идеолошким дискурзивним праксама који постоје у урбаним и алтернативним круговима Београда. Какав је твој однос са урбаним Београдом и левичарским круговима у њему?
Б.Г: “Урбано је широк појам и левица је широк појам, одмах да се оградим. У тој целој хетерогеној структури урбаног Београда увек је било појединаца са којима се нешто квалитетно и занимљиво одвија. Али генерално имам однос да сам одбачен од тих структура урбаног Београда. Што се тиче левичара, ни ту нема никаквог односа.
Левица неретко може да се односи на ствари које иду на руку капитализму доминантном на свету, док неке ствари на левици могу и да не иду на руку том доминантном свету. Оно што ја покушавам са њима да успоставим као однос је да увек покушам да разговарам и поставим нека питања. Шта је за вас левица и шта је заправо левица, шта је левица данас и шта левица може да буде? То је мој покушај успостављања односа са таквим људима.”
В.М: Твоја изложба под називом „Језичке интервенције и језичка извођења“ у галерији Ремонт увелико траје. Како си је тематски и садржински поделио и шта све посетиоци могу да очекују?
Б.Г: “Доминантна идеологија је кључна реч за моје радове, ја полазим од идеологије приватног власништва. Оно што је код мене ту било важно јесте да прецизно лоцирам у ствари шта је та домниантна идеологија, а управо то лоцирање ме је довело до идеологије приватног власништва.
Тај основни, главни део, су ти радови који преиспитују само власништво. Визуали на којима су стамбене зграде се такође баве преиспитивањем жеље која је такође везана за власништво, отварају питања какве све врсте власништва постоје и шта ми све хоћемо са тим.
Међутим поред тих радова везаних за приватну својину као доминантну идеологију ми имао читав сет појмова који су такође део те доминантне идеологије.
Ти појмови, односно принуда коју они са собом носе у доминантом језику, одржавају приватно власништво, односно капиталистички начин производње који из њега произилази. То су као стубови носачи ове главне идеологије. Значи ако је идеологија приватног власништва, односно капиталистичког начина производње која произилази из приватног власништва доминантна идеологија савременог света онда у њој имамо неке под теме и под појмове све све у циљу да се тај свет одржи, а оно што ја покушавам је да их поново отворим или преиспитам. Уједно, ти појмови ми праве трауму и нелагоду па у својим радовима покушавам да се позиционирам у односу на то.”
В.М: Шта би поручио уметнику који попут тебе не жели да прихвати идеолошку матрицу репродукције капиталистичких односа?
Б.Г: “Па ништа ја сам Лакановац, ми ништа не препоручујемо једни другоме. Ми остављамо субјекте да сами дођу до своје жеље. Зато и увек постоји само једно питање- шта желиш? Треба добро да размислимо шта свако од нас уистину жели и колико то може да има додира са неком реалном егзистенцијом и са овим капиталистичким животом.”
В.М: Који филм, књигу и журку би препоручио нашим читаоцима?
Б.Г: “Стара школа капитализма, у ствари не, ево ако би то само један филм био такође је Жилников- „Marble ass“ (Дупе од мрамора) глуми Џони Рацковић у њему то је прича о субјективацији и позицији у којој жртва постаје активан субјект.
Књига наравно зна се, Луј Алтисер – „Идеологија и државни идеолошки апрати“. То је нешто са чиме смо већ сви досадни, боље бити досадан ако је та ствар заправо права ствар. Што се тиче журке, препоручујем журку без хедноизма или блеју без икаквих додатака. Па да видимо шта онда остаје од те блеје, шта ће та блеја да нам донесе.”
