Teorijski esej Darka Delića filozofa, osnivača Tanke crvene linije i jednog od osnivača rep grupe “Bombe devedesetih” biće objavljen u tri dela. Pred čitaocima Opsega je drugi deo eseja.
Politički, društveni sukob može da postoji bez teorije, ali politička teorija ne može bez politike – to je jako važna teza, to jeste primat politike nad filozofijom kako kaže Altiser.
Altiser u periodu destaljinizacije: ”Za Marksa u dugoj noći teorije”
Nakon Staljinove smrti, sovjetska birokratija je postepeno ulazila u period nečega što se zvalo “de-staljinizacija” (od kraja pedesetih) i tu je političko rodno mesto Altisera, tu je momenat gde on postaje aktivan član KPF[1] i teorijska ajkulica u usponu.
KPF je u tom momentu najjači i najdominantniji eksponent sovjetske politike u Evropi, činjenica zbog koje su i Altiser i Sartr (iako na različitim pozicijama) većinu svog angažmana proveli bukvalno na rubovima partije, ne u njenom jezgru gde je obojici, po mom mišljenju, bilo mesto (iako smo mi tu naravno izričito na strani Altisera, ne želim da nipodaštavam iskrenu predanost i posvećenost Sartra).
KPF je bila izrazito sklerotičan, autističan, oportun birokratski aparat bez ikakve odgovornosti prema svom članstvu, a kamoli teorijskim dužnostima, sa stabilnom i rastućom podrškom u narodu (trećina biračkog tela nakon II rata).
Međutim, ono što Altiser nije očekivao jeste da će ta dugo čekana “de-staljinizacija” doneti možda još više teorijskog (dakle i političkog) taloga. Sartr je očekivao da će “de-staljinizacija de-staljinizovati de-staljinizatore”, međutim to se nije desilo. Ukratko, formula “de-staljinizacije” na svetskom nivou je bila: mladi Marks (dakle reformistički hegelijanizam) versus stari Marks (čvrsta i stroga naučna teorija svedena na analizu društvene strukture). Za svetski komunistički pokret, borba sa staljinizmom se svela na povratak Hegelu i generalno nekom neodredjenom (dakle opasnom) duhu nemačkog klasičnog idealizma uvijenog u ruho naivne humanističke ideologije koja nije imala zaleđinu ni u čemu realnom.
Mala digresija: genijalnost Marksa je bila u tom gestu doslednog kombinovanja, te male teorijske alhemije engleske političke ekonomije, nemačkog klasičnog idealizma i francuskog revolucionarnog prosvetiteljstva. Ali marksizam, najevidentnije, nije samo puka kombinacija, ukupni zbir tih faktora već teorijsko-politički sistem bez presedana, verovatno najambiciozniji ikada koji je daleko iza sebe ostavio sve što ga je stvaralo u procesu.
No, sve te tri istorijske tradicije proganjale su ga dugo, iako nije da ga i dan danas ne proganjaju. Sve tužne teorijske priče uglavnom variraju ideološke obmane koje su zaista stare sto godina, samo menjaju jezik kojim govore.
Engleska politička ekonomija opteretila je marksizam empirizmom (dakle i pozitivizmom), nemačka klasična filozofija ga je opteretila istoricizmom, gradualizmom i svim mogućim perpetuacijama hegelijanskih zapleta (dakle ne Hegelovih, već ‘hegelijanskih’), a francusko radikalno prosvetiteljstvo – humanizmom i onome na šta generalno mislimo kada kažemo ‘levičarenje’.
Od krize tridesetih naovamo, od “duge noći teorije” koju je birokratska Moskva namakla na marksizam, preko “de-staljinizacije”, preko nasleđa šezdesetosme, preko uspona “post-strukturalizma” i pada Berlinskog zida, svetska marksistička teorija se i dalje bori za duhovima starim možda i preko jednog veka. Altiser je sebi zadatao, uslovno rečeno, ludački zadatak – da “otključa” taj problem.
Vratimo se na pitanje “ko to zabranjuje rad na teoriji i teorijsku cirkulaciju”. U velikoj meri, to i jeste zapis građanske ideologije koja počiva na empirističkom prakticizmu i pragmatizmu (jasno ustanovljenom unutar marksizma prvo kroz reformizam Druge Internacionale, a zatim kroz oportunizam i tendencije ka opskurnosti zvanične Moskve).
Njena lozinka jeste “neposredna primenjivost”, sve ostalo se baca niz vodu. To je jasna, iako ne na prvi pogled vidljiva, posledica logike kapitala unutar teorije – maksimizacija učinka i vrednosti koja je nauci strana po definiciji. Tu i jeste vodeći problem, čini mi se, koji ćemo mi imati jer radimo uprkos matriksu, uprkos strukturi staroj neka tri veka.
Građanska ideologija ne trpi “neprimenjivost”, zanimaju je efekti i najneposredniji rezultati, kratki i probojni dometi do sledeće prilike. Levičarski aktivizam ne moze decenijama da se izleči od toga, ali nije nejasno zašto ne može – levičarski aktivizam sprovode subjekti interpelirani kroz ideju empirističkog prakticizma, kroz ideju “efikasnih rešenja”. Dosledno i strpljivo teorijsko promišljanje stoga zaista jeste jedna od suštinski radikalnih anti-ideoloških praksi, naučni instrumentarijum tu jeste naš saveznik, naš napor da “teorija zahvati mase i postane oružje u njenim rukama”.
Ako premotamo jedno tri decenije, videćemo da je od sedamdesetih naovamo “duga noć teorije” postala “duga noć politike”, što je jedna još strašnija činjenica. Politički, društveni sukob može da postoji bez teorije, ali politička teorija ne može bez politike – to je jako važna teza, to jeste primat politike nad filozofijom kako kaže Altiser.
Dakle, klasna borba kao fakat na terenu postoji i bez teorijskog koncepta klasne borbe, ali tek kroz teorijski koncept ”Klasne Borbe”, borba klasa na terenu postaje operativna politička kategorija, mobilišuće oružje koje može i treba i mora da radi i van svog spontanizma i zahteva ograničenih dometa – kao koncept koji univerzalizuje interese klase proizvodjača (plus obespravljenih, dakle naroda u totalu) i prilagodjava društvo sebi. To je suštinska i odsudna stvar.
Marks je na ideji borbe klasa kroz istoriju, kroz napetosti u sferi proizvodnje društva stvorio svoj čitav idejni i politički sistem. Dakle, bio je potreban teoretičar koji je konceptualizovao istorijske tenzije kroz univerzalni princip koji dalje mora da nastavi svoj teorijski i politički život. Od Marksa naovamo, politika bez teorije nije moguća, ona je bez teorije u pred-političkom slepilu, nesvesna koordinata borbe, svog mesta, dometa svojih zahteva, opasnosti, taktike itd.
Ovo pišem jer je “duga noć teorije” (1930-1960) ipak imala svoj adresat živ i zdrav za vreme trajanja te noći, mislim na organizovan radnički pokret. Moja teza o “dugoj noći politike” (1974-naovamo) se odnosi na naše vreme koje je znatno kritičnije, vreme u kojem je naš adresat razasut i raspršen.
Ne treba da čudi, doduše, odustajanje evropske radničke klase od aktivnog učešća u politici. Period 1914-1970 je bio period aktivnih političkih potresa na tlu Evrope gde je evropska radnička klasa zadavala najozbiljnije udarce evropskom kapitalizmu. Jednom ga je spasio I svetski rat, drugi put nacizam (ali i staljinističko slepilo), treći put američka ekonomska pomoć nakon II svetskog rata, četvrti put ležernost šezdesetosmaša. Nakon 50 godina, dakle nakon 5 decenija aktivnih poraza i ogromnih napora, evropsko radništvo je ipak zatvorilo tu sekvencu i reklo “dosta za sad, toliko od nas” i povuklo se sa linija fronta, front se kao što imamo priliku da vidimo, pomerio opet na istok u borbe istočnih država sa interesima NATO pakta. Sama činjenica da su za to vreme (1900-1970) izbila dva rata koja su postala globalna pokazuje o koliko radikalnom periodu se radilo, ali zaobilaženje radikalnog perioda donosi još radikalniji poraz, a to je poraz u čijim kandžicama živimo i dan danas.
Mali društveno-istorijski paradoks je obznanio na neki način “dugu noć politike”.
Naime, ako su Marks i Engels trebali da izadju na kraj sa “nemačkom ideologijom”, “duga noć politike” se kuvala u kuhinji “francuske ideologije”, čak se možda može reći “pariske ideologije”. Mislim svakako na ono što se kolokvijalno zove “post-strukturalizmom” ili “post-modernizmom” u političkoj teoriji, sto doduše nije ništa nego jedan novi reformizam, jedno novo odstupanje od klase, kako kaže Elen Mejksins-Vud.
[1] Komunistička partija Francuske
