Роман „Пакрац“ говори о неименованом ветерану пакрачког ратишта. Овај душевно оболели јунак у сталном дијалогу са својим алтер-егом Пепијем цео дан проводи на Булевару. Он је опседнут црном хроником чије вести промичу кроз роман као кратке секвенце, као паузе у читању.
Роман отвара реченица: „Решио сам, Пепи, неког да убијем.“ И та реченица је симболички приказ свега што ће се у роману догађати. Главни протагониста ће, наравно, некога и убити. Сваки пут кад убије, то ће учинити Пепи. Та убиства су толико аутентична да ми не знамо ко тачно убија- наратор или Пепи. Наратор је вишеслојна личност- он стоји на Булевару представљајући сумасишавше, узвикује пароле, затим ради као полицијски доушник и све време размишља о томе како се обрео на пакрачком ратишту.
Лутајући по Булевару наш главни јунак среће просјаке, свираче, анархисте, ситне нарко дилере, читав један мизансцен антијунака који троше дане састављајући крај с крајем.
Симболичне јунаке представљају улични свирач Комбуха који је наркоман и продавац филозофских књига, затим Тамара, ситни дилер и полицијски доушник, преварант који се одлично сналази у свом том миљеу промашених ликова. Наратору пажњу привлачи и анархисткиња Ира која се бави пропагандним радом и цртањем графита по Булевару. Она га подсећа на једну давну и никад прежаљену љубав.
Занимљива епизода је и са комшиницом Гроздом, када га она части слатким и ратлуком када сазнаје да је Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност, иако она никада ништа од Хандкеа није прочитала.
Роман „Пакрац“ представља црни роман близак естестици филмова црног таласа (иначе главни јунак је филмофил) који говоре о аутсајдерима и људима са маргине. Оно што га чини модерним су одјеци рата и ратне трауме узроковане славонским топонимом.
Оно што роман „Пакрац“ издваја из рецентне продукције је управо та суровост која избија из сваке странице текста. Главни јунак узвикује пароле које глорификују власт, али стварност је та која га демантује. Сви ти тешки злочини који као опсесија промичу кроз текст замагљују и то мало духовитости на које дело претендује.
Роман „Пакрац“ је на трагу стварносне прозе коју су писали Живојин Павловић, Драгослав Михаиловић, Милисав Савић, Миодраг Булатовић и многи други. Када би и ако би овај роман био сликарско платно одликовале би га халуциногене визије Хијеронимуса Боша.
Владимир Матијевић је у дело уткао и црту детективског романа. Поред тога што његов јунак има посла са полицијским инспектором, он је и убица чији злочини пролазе испод радара и некажњено. За то време он од инспектора доживљава понижења, за која бива финансијски награђен. Главни јунак и Пепи, који, видеће се представља његову тамну, снажну страну за сваки злочин бивају аболирани, а злочини се уредно каталогизују на странице црне хронике.
Слике из рата које се појављују у делу одликује суровост и језивост. То су призори везивања жицом, мучења, паљења, сакаћења, јаука и страдања. Уводећи опозицију ми и они (Кроате), приповедач нам описује сав пакао ратног страдања које се вршило недалеко од нас.
Један од главних топонима романа је и Београд, његове улице, зидови који показују борбене графите. Становници града који је главни јунак црне хронике, па стога и не чуди што је роман проглашен Београдским победником за 2023. годину.
Свет ликова романа „Пакрац“ најближи је романима Миодрага Булатовића. Сви ти бесприозорници, клошари, људи са маргине, сводници, имају пандан код чувеног Булатовића. И његови јунаци представљају маргину, дно са ког се не може изнад. Сви они су заглављени, све их вуче блуд, кал и неморал. Главни јунак „Пакраца“ ће покушати да се излечи од очигледне шизофреније и подвојене личности. Ићи ће код доктора Теодосића који ће му само мењати лекове. Корене своје неснађености и болести наћи ће у строгим родитељима који су га тукли за сваку ситницу, најчешће превентивно.
