Teorijski esej Darka Delića filozofa, osnivača Tanke crvene linije i jednog od osnivača rep grupe ,,Bombe devededetih” biće objavljen u tri dela. Pred čitaocima Opsega je treći deo eseja.
Altiser i njegovi učenici novog reformizma u teorijskoj praksi marksizma
Istorija je htela da se malo bizarno poigra sa nama, da nam zakuva zaplet u kome učenici Luja Altisera (jednog od najistrajnijih, najradikalnijih mislilaca Komunizma) postaju nesvesni ideolozi Novog Reformizma od sedamdesetih godina pa sve do danas.
Opet da stvar bude teža, teorijski obrti nastali kao “pariski ključ” (Altiserov bliži i širi krug saradnika kao i učenika) jeste najvitalnija, najkreativnija, najhrabrija škola savremenog marksizma i spremnosti da se ima petlja u teoriji, dakle u politici.
Tamo gde “pariska škola” ostaje radikalna, tu je treba uhvatiti i razviti, tamo gde ona ulazi na teren “post-politike” (što je drugo ime za “dugu noć politike”) i pokušava da razvije neke forme “post-marksizma” (na leđima nekog sakaćenja Altisera i Fukoa) – tu treba ostati skeptičan i sumnjičav, a po potrebi ići u otvorenu denuncijaciju toga.
Verujem da ostati istrajan, pedantan, dosledan u tumačenju “pariskog ključa” može da bude taj definitivan korak u razumevanju ogromnih problema nataloženih u savremenoj teoriji socijalističke (marksističke) politike.
Očigledno je da treba krenuti od Altisera i određene vrste prevrednovanja “altiserijanskog diskursa”, tj. ponovnog podcrtavanja istinske radikalnosti i sadržajnosti njegovog političkog projekta povratka starom Marksu. Tu leži naša odgovornost prema jednom jasnom teorijskom i političkom diskursu kao svojevrsan pokušaj spašavanja radikalnog jezgra teorije materijalizma.U tom smislu, sledeće reči/pojmovi kao čitavi blokovi učitanih političkih značenja trebaju da budu u posebnom fokusu: “Čovek”, “Sloboda”, “Demokratija”, “Ljudska prava” i tako dalje.
Istorijsko iskustvo i na videu zabeležene, kultne debate između Mišela Fukoa i Noama Čomskog uči nas da teorijski model analize ‘simptomatskog čitanja’ – nema alternativu.
‘Simptomatsko čitanje’ (simptomalno čitanje) bio je strukturalistički metod koji je odbijao nevinu analizu sadržaja, čitanje moramo da vršimo sa namerom da nađemo kritične tačke, razumemo njihovu kritičnost i pokušamo da ih otklonimo.
Mi smo mišljenja da je to zadatak bez presedana posebno u današnje doba, doba obilnih naslaga ideologema, ideoloških šifri i praznih mesta u komunikaciji koje prosto moramo da razumemo analitički, ne da ih uzimamo zdravo za gotovo.
Da bi angažovali svoje najbliže sagovornike da ih saslušaju, izvesni marksistički filozofi su pribegli, i to sasvim prirodno, bez svake promišljene taktike, prerušavanju – prerušavali su Marksa u Huserla, Marksa u Hegela, Marksa u mladog Marksa, etičara i humanistu – rizikujući da jednog dana masku shvate kao lice.
/L. Altiser, 1965. „Za Marksa“/
U tom smislu, TCL želi pre svega da se (što se makar marksističke teorije tiče) bavi nasledjem i ulogom koju u istoriji marksizma ima Luj Altiser (Althusser), u čijem bogatom radu i zalaganju mi nalazimo neophodno teorijsko oružje, ali i motivaciju da njegove ideje i uvide re-aktualizujemo kroz sporove XXI veka, borbe kojima smo svedoci i u kojima učestvujemo. Njegova uklonjenost i konstantno izostajanje kada su u pitanju diskusije o političkoj teoriji govori o tome koliko su ideje i postulati političkog i ideološkog rigora odsutne u danasnjem “post-ideološkom”, “post-teorijskom” društvu.
I upravo se radi o ideji i zalogu teorijskog rigora i istrajavanju na pomenutoj ortodoksiji – savremena “levičarska” teorija već tri decenije je dužna da, ukoliko želi da govori, mora da apstinira od onoga što je ceo vek njeno najpotentnije oružje, a to je klasna analiza, analiza odnosa unutar proizvodnje društva.
TCL ne želi da pristane na tumačenje popularno zadnjih decenija da “bitni društveni sukob nije više sukob između najamnog rada i kapitala u fabrici, već borba vladajućih aparata i otudjenih korisnika tog aparata”.
U korenu marksističkog aparata je analiza odnosa i tenzija medju klasama unutar proizvodnog procesa to jeste i biće koren od koga polazimo, takodje imajući u vidu sve zamke ekonomizma koji je istorijski problem za marksističku analizu.
Kroz naš teorijski rad, oslanjanje na rad Luja Altisera, TCL predlaže teorijsko-političku komunikaciju sa celom tradicijom društvene i naučne analize aktivne u Francuskoj (u totalitetu još od Dirkema – sa posebnim naglaskom na strukturalizam naravno), sve do sredine sedamdesetih kada je francuski intelektualni talas prerastao u otvorenu anti-marksističku (ali i antisocijalnu) propagandu “nove filozofije”, ili nečega što se kolokvijalno naziva “post-modernom filozofijom”.
Smatramo da je ovaj “zaokret udesno” nekadašnjih perjanica francuske leve misli indikativan politički krah u čijoj senci živimo i dan danas, budući da je upravo pariska “nova filozofija” kroz objavu “smrti marksističkog projekta” (objektivističke ideje uopšte) stvorila ideološke parametre našeg momentalnog debilišućeg ‘post-ideološkog’ konsenzusa u kojem imamo prostora samo za “male intervencije”.
Altiserova oznaka o “dugoj noći teorije” za vreme staljinističke zabrane za nas je postala “duga noć politike”; trodecenijski krah evropskog radničkog pokreta, sistema realno-postojećeg socijalizma, skoro potpunog kolapsa marksističke teorije i najsnažnije političke ofanzive liberalnog kapitalizma, kako na duhovnom, tako i na materijalnom planu.
TCL želi da poveže i razvije ideju strateške komunikacije medju materijalističkim analitičkim tradicijama marksizma, strukturalne lingvistike, lakanovske psihoanalize i na taj način pokuša da da doprinos razvitku i obogaćenju marksističke operativne delatnosti – i to ne u cilju nekog intelektualnog kuriozuma, već antiimperijalnog delovanja.
Svakako, ovo jeste idejni pokušaj star već nekoliko decenija, ali je nužno principijalno ga razvijati i posebno ukorenjivati u novom talasu re-aktualizacije teorijske borbe u bilo kom obliku.
Završio bih ovaj esej iz tri dela, čuvenim citatom Marksa iz “Priloga kritici političke ekonomije” –
”Dijalektički oblik izlaganja je valjan samo kada zna svoje granice. Dužnost svakog odgovornog društvenog mislioca je da proba da te granice spozna”.
