Роман „Ноћне речи“ Владимира Табашевића је изнад свега сјајна прича о језику и о томе како настаје дело пред нашим очима. Роман отвара цитат Фернанда Песое који каже: „ Престаните да живите и читајте.“ Тиме нас писац увлачи у причу која говори о радости читања, о потреби да се утопимо у густо текстуално ткање.
Прича је, наизглед, врло једноставна. Говори о два пријатеља који одлазе на зимско летовање и при чему један од њих, наратор, налази књигу овог другог (Фернанда) и ту почиње заплет. За овај уводни део романа амблемска је и реченица Вернера Хајзенберга који каже „ да човек никада не испитује реалност по себи, већ увек има само свој начин испитивања.“
Фернандов роман се отвара пред нама у исто време када га и приповедач чита. „Лажном исповешћу против јахахача наше језичке апокалипсе.“ Управо овим делом романа одзвањају те ноћне речи. Фернандов роман је својеврстан експеримент. Он говори о Дану који је његов двојник који воли девојку Вању. Исповест почиње тиме што он говори како је био очева халуцинација. Фердинандова исповест нам између осталих дела призива и „Сто година самоће“ Габријела Гарсија Маркеса. Тај роман је читао његов деда, а он никада није прочитао, јер је од те књиге бежао као ђаво од крста.
Фердинандова исповест премрежена је цитатима. Вања и он у паузама вођења љубави цитирају Честертона. Често наводе Ничеа, Достојевског. Сви ти цитати дати су у курзиву. Занимљиво је нагађати чији је који цитат, јер наводи нису именовани. Крећемо се кроз овај део текста као кроз својеврстан пазл. Слажемо коцкице док читамо исповест. За Данов живот везано је мноштво анегдота и фантастичних призора из живота. У једном тренутку читалац зове писца, а овај му говори да буде стрпљив и да настави да чита. Читање исповести се наставља у возу.
Онда опет на сцену ступа Дан. Дан има породични наратив који није занимљив Вањи и која га често надмудрује у свим тим играма речи. Дан одраста са дедом по мајци кога зове Мелкијадес, по једном од ликова из „Сто година самоће“, алергичном на ујед пчела и врсном приповедачу. Од њега дечак наслеђује љубав према асоцијативним низовима, легенду која каже да је рођен са рибицом у пупку. Обиље асоцијативности у тексту призива и поезију Васка Попе што није неважан детаљ до краја романа.
Роман о Дану је својеврстан билдунгсроман, то јест, роман о одрастању. У једном часу Данове исповести „Ноћне речи“ се јако отворе и постану комуникативније. Данова исповест подсети мало и на живот свакога од нас. Живот предграђа, шипке и згибови, доставе од којих се мрзнемо, па идемо често у купатило. Паре које пролазе кроз наше руке, али брзо нестају у пороцима. Овај део „Ноћних речи“ видео сам као генерацијски:
„Криви смо и леђа нас боле. Због музике, због патика, због начина на који ходамо и начина на који мислимо- криви смо. Криви и дужни. Због тетоважа. Криви смо, јер смо јачи. Криви јер смо слабији. Криви јер промишљамо да можемо да не будемо само шљам, криви јер смо шљам.“[1]
У последњем делу исповести текст се обраћа директно Табашевићу и њега види као противника, како једног од Јахахача језичке апокалипсе против којих се наш писац у роману бори. Да ли долази до Бартове смрти аутора у класичном смислу? Шта се дешава са Фернандом, како пролази Табашевић кроз роман и зашто је његово име написано са знаком питања. Шта он то зна и зашто се сакрио иза свега, или се, пак, превише открио? То су ствари које остављам истинским читаоцима да открију.
Они који узму „Ноћне речи“ ни у једном часу неће погрешити како год да буду читали овај изузетне на моменте захтевни, али књижевно врло потентни роман. „Ноћне речи“ Владимира Табашевића су роман који је дошао у прави час за српску књижевност.
Ако би био песма, роман „Ноћне речи“ би гласио баш овако:
Не надај се своме спасењу, пријатељу!
Довољно је ловаца на твоме трагу да ћеш
Једном бити погођен-
Тако ћеш лијепо вриснути, да ће процвјетати
Шума.
Памти: твој бол је за љепоту једне ствари
Изван тебе.
Не надај се, не скривај се, него иди посве
Равно.
Не бој се ни стрелица ни метака- они ће те
Свакако докрајчити-
Али дај да будеш велик својим раскошним смирењем
Које нећеш раздати за њихове грабежљиве
Погледе, очи гавранова.
[1] Владимир Табашевић – Ноћне речи, Лагуна, Београд, 159.стр
