Relativizam u saznanju najkraće znači to da realnost koju želimo da saznamo nikada neće biti u našem razumu onakva kakva zaista jeste. Drugim rečima, kada naš razum ostvari kontakt s realnošću, tada se dobija nešto treće, i to je naše saznanje, jer se ono zapravo razlikuje i od nas kao subjekta saznanja i od realnosti kao objekta saznanja. Prema tome, naše saznanje za koje smo rekli da je nešto treće, biće u relaciji i s realnošću i s našim razumom, zavisiće od to dvoje i promeniće se kad god se promeni ili ono prvo ili drugo. Zato se u tom slučaju kaže da je saznanje relativno. Saznanje će biti relativno ako, primera radi, naš razum bude umešan u proces saznanja.
Kant je smatrao da se upravo to i dešava, da čovek dospeva u središte saznajnog procesa i da sam uslovljava i određuje kakvo će biti njegovo iskustvo. Prema čuvenom Kantovom obrazloženju, čovek u svom razumu unapred ima posebne kategorije i oblike opažanja i te kategorije zapravo predstavljaju prepreku zbog koje čovek nije u mogućnosti da dođe do same spoljašnje realnosti. Kant spoljašnju realnost naziva stvar po sebi i ističe da je ona nama nedokučiva i nepoznata, te da ćemo je saznati tek nakon njenog mešanja sa spomenutim kategorijama našeg razuma. Dakle, mi uopšte ne možemo spoznati stvar po sebi, nego uvek samo pojave. Ne doživljavamo naime objekat nezavisno od subjekta, nego predmet: objekat kako nam je predmetnut i kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih oblika mišljenja. To je kao kada bismo čovekov razum uporedili sa zatamnjenim staklom na naočarima. Zbog tog stakla, ono što će se pojaviti u našem saznanju nakon kontakta sa spoljašnjom realnošću imaće drugačiju, da kažemo nametnutu, boju i možda veličinu. Zaključićemo da prema Kantovom mišljenju ničije saznanje nije istinito, odnosno ne pokazuje istinu onakvu kakva ona zaista jeste, već samo označava nešto treće što je u relaciji s našim razumom i sa spoljašnjom istinom. Kant to precizno obrazlaže u svojoj raspravi Prolegomena za svaku buduću metafiziku koja je prevedena i objavljena kod nas sredinom prošlog veka. U tom prevodu čitamo:
Nama su stvari dane kao predmeti naših osetila koji se nalaze izvan nas, ali o tom što su te stvari same po sebi ne znamo mi ništa, nego spoznajemo samo njihove pojave, tj. predodžbe koje one u nama proizvode kad aficiraju naša osetila. Prema tome, ja na svaki način priznajem da izvan nas ima tela, tj. stvari koje mi, premda nama posve nepoznate po onome što su same po sebi, poznajemo po predodžbama koje nam pribavlja njihov uticaj na našu osetilnost i kojima dajemo naziv tela. Ta reč znači dakle samo pojavu onoga nepoznatoga, ali zato ništa manje zbiljskoga predmeta.
Nužni rezultat relativizma u saznanju jeste strukturni skepticizam, a to znači da nijedno čovekovo saznanje ne može biti izvesno. To ćemo najjednostavnije objasniti ako uzmemo u obzir to na koji način se očigledno razlikuju strukturni skepticizam i poznata Dekartova metodička sumnja. Naime, Dekartova sumnja se javlja pre početka saznajnih traganja i pomaže nam u tome da temeljno i samouvereno krenemo ka istini. S druge strane, sumnja u strukturnom skepticizmu javlja se na kraju svih saznajnih traganja i njome se obelodanjuje čovekova konačna nemoć da se domogne istine i realnosti. Prema tome, ako budemo prihvatili relativizam u saznanju i, samim tim, strukturni skepticizam, to će značiti da prihvatamo da čovekova saznanja nemaju nikakvu kosmološku vrednost, to jest da čovek svojim saznanjima ne može otkriti nijednu istinu o svetu i prirodi onakvu kakva ona zaista jeste. Zapravo, moderni čovek je baš zato i prestao da ceni nauku na način na koji se to ranije radilo, kada se znalo da nauka otkriva istine i usmerava naše delatnosti, već nauku koristi samo kao instrument koji mu pomaže da stekne potpunu moć i dominaciju nad prirodom. Kada govorimo i o religijskim učenjima, relativizam u saznanju logički će nas dovesti do zaključka da verovanje u Boga, božje jedinstvo, zagrobni život, u verovesnike i njihovo božje otkrovenje, kao i verovanje u to da nešto realno postoji i da je nešto istina – predstavljaju samo predodžbe u našem razumu koje nisu ništa drugo do neizvesne i sumnjive misli.
Obrazložili smo dakle da je neizbežni rezultat relativizma u saznanju to da će istina biti proterana iz stadijuma čovekovih saznanja, jer čovek u svojim saznanjima, koja su uslovljena subjektivnim kategorijama i oblicima opažanja, ne može dospeti do istine i, tako, istina mu ostaje nedokučiva.
Iskoristićemo inovativne instrumente islamske filozofije kako bismo formulisali ključnu kritiku popularnih epistemoloških principa Kantove filozofije. Podsetićemo na to da se u islamskoj filozofiji saznanje deli u dve opšte kategorije:
- Pojmovno saznanje. U ovoj kategoriji saznanja, ono što se saznaje nije isto što i realnost, već se realnost time samo prikazuje. Otuda, ono što se saznaje neće imati karakteristike realnosti. Drugim rečima, kada želimo da nešto spoznamo ovom kategorijom saznanja, mi zapravo spoznajemo samo pojam koji će prikazivati to nešto. Kada, primera radi, lekar spozna bolest svog pacijenta, on zapravo spoznaje pojam te bolesti i zbog toga lekar ne oseća bol.
- Prisutno saznanje. Ovde je ono što saznajemo isto što i sama realnost. Tačnije, ovde spoznajemo samu egzistenciju neke realnosti zato što nam je ona prisutna bez posredstva pojma. To je poput mog znanja o samom sebi. Ili poput znanja koje pacijent ima o svom bolu.
U kategoriji prisutnog saznanja ne postoji razlika između stvari po sebi i pojave, o kojima govori Kant. Kant nas je uveravao da uopšte ne možemo spoznati stvar po sebi, već samo pojavu, odnosno da objekat doživljavamo samo onako kako nam se pojavljuje posredstvom naših pojmova. Najveća Kantova greška bilo je to što on uopšte nije pravio razliku između pojmovnog i prisutnog saznanja, na način na koji su to obrazložili slavni muslimanski filozofi. Kant nije znao za prisutno saznanje i, otuda, mislio je da je svako saznanje pojmovno saznanje uz posredovanje pojmova, da saznajemo samo pojave i da nam istina ostaje zauvek nepoznata. Međutim, u okviru prisutnog saznanja i sakralnog otkrovenja, realnost ne ostaje nepoznata. Osoba koja saznaje realnost na taj način, doživljava je neposredno, jer u ovom saznanju jednostavno nema nikakvih pojmova ili posredničkih oblika mišljenja koji bi proizveli nove predodžbe o realnosti. Drugim rečima, ono što se ovde saznaje jeste sama suština realnosti, onakva kakva ona zaista jeste, a to znači da je saznanje apsolutno istinito i da nipošto ne može biti relativno. Takođe, ako uzmemo u obzir da se kognitivni kredibilitet pojmovnog saznanja u islamskoj filozofiji crpe iz izvesnosti prisutnog saznanja, onda ćemo shvatiti da celokupno Kantovo učenje o relativizmu u saznanju mora biti iznova temeljno preispitano.
Relativizam u realnosti je drugo značenje relativnosti. Neko ko prihvati relativizam u realnosti tvrdiće da su istina i neistina, kao i realnost i nerealnost relativne predodžbe koje se formiraju u našim mislima i razumima u zavisnosti od toga u kakvim životnim kontekstima i okolnostima se nalazimo. Prema tome, nešto će za jedne biti istinito i realno, a isto to za druge će biti neistinito i nerealno, samim tim što će konteksti njihovih životnih iskustava biti različiti. U objašnjenjima o relativizmu u saznanju govorili smo o tome da istinu niko ne može spoznati i da je ona prognana na neko nedokučivo mesto, a ovde se ide korak dalje i ističe se da čak i ta prognana istina mora biti relativna. Konačno, to će značiti da postoje mnogobrojni putevi koji vode do istine, jer će svako imati svoju istinu obojenu bojama posebnih istorijskih i društvenih okolnosti svog života.
Relativizam u realnosti predstavlja izvesni logički nastavak i rezultat relativizma u saznanju. Muslimanski filozofi jasno upozoravaju da će svako ko prihvati relativizam u saznanju morati da prihvati i relativizam u realnosti. Njihovo upozorenje još više dobija u značaju ako uzmemo u obzir činjenicu da mnogi pobornici relativizma u saznanju odvažno odbijaju da potvrde relativizam u realnosti.
Kant je u obrazloženju koje smo već citirali iz njegove Prolegomene za svaku buduću metafiziku najdirektnije poručio: „Ja na svaki način priznajem da izvan nas ima […] stvari koje mi, premda nama posve nepoznate po onome što su same po sebi, poznajemo po predodžbama.” On dodaje da to „znači dakle samo pojavu onoga nepoznatoga, ali zato ništa manje zbiljskoga predmeta”. Kant upravo ovde greši, jer kada se kaže da je svako naše saznanje relativno, to onda znači da će relativno biti i ovo saznanje o tome da „izvan nas ima stvari”. Stoga, „postojanje realnosti izvan nas” biće relativno i mi nikada s izvesnošću nećemo moći da tvrdimo da realnost postoji. U ovome prepoznajemo bitno obeležje sofistike, a to je potpuno poricanje realnosti, i zato muslimanski filozofi ustanovljavaju da Kantovo epistemološko učenje ima dva nužna logička rezultata: prvi je strukturni skepticizam, a drugi je sofistika.
Kada kažemo da je nešto relativno, moguće je da smo želeli da poručimo da je to ograničeno. To bi onda bilo treće značenje relativnosti. Jer kada je neka realnost ograničena, ona u odnosu na svoje granice postoji i izvan tih granica ne postoji. Drugim rečima, pošto se postojanje te realnosti određuje u „odnosu” s njenim granicama, možemo kazati da je njeno postojanje relativno. Otuda, kada pod pojmom relativno mislimo na realnost koja je ograničena, onda će suprotna tome biti realnost koja je neograničena i apsolutna. Usput kažimo da ograničene realnosti evidentno postoje i niko u to ne sumnja, ali moguće je izraziti sumnju u to da li postoji apsolutna realnost. U islamskoj filozofiji, na nekoliko različitih načina odstranjuje se ta sumnja i zaključuje se da apsolutna, to jest neograničena, realnost zaista postoji.
Relativno sa značenjem ograničeno ne mora biti povezano samo s ograničenim realnostima u spoljašnjem svetu, već može označavati i ograničeno saznanje. U tom slučaju, saznanje koje je ograničeno zvaćemo relativno saznanje i suprotno tome biće neograničeno saznanje. Dakle, želimo da kažemo da svaka ograničena realnost, ukoliko ima kognitivnu moć, dobija saznanja koja su takođe ograničena. Znanje koje nije relativno i nije ograničeno, pripada samo neograničenom i apsolutnom božjem biću. Prema tome, zaključićemo da su saznanja svih ljudi relativna saznanja, jer celokupnu, to jest apsolutnu, istinu ne zna nijedan čovek, a ne mogu je znati ni svi ljudi zajedno, samim tim što svi ljudi zajedno ne sačinjavaju apsolutnu realnost.
Čovekovo saznanje je relativno. Tako glasi zaključak do koga smo upravo došli, a isto je glasio i zaključak koji se temeljio na relativizmu u saznanju. Stoga, biće nam potrebna potpuna filozofska usredsređenost kako bismo uočili suštinsku razliku između ta dva zaključka, odnosno između ovog trećeg i onog prvog značenja relativnosti. Naime, kada ovde kažemo da je čovekovo saznanje relativno, to znači da čovek u nekoj ograničenoj sferi i u okvirima svojih kognitivnih mogućnosti može imati znanje koje je apsolutno istinito. Drugačije kazano, čovekovo saznanje jeste relativno, to jest ograničeno, ali to ne znači da čovek ne može izvesno doći do istine. Naprotiv, svaka osoba, onda kada bude ispravno sledila metodologiju logičkog razmišljanja, doći će do izvesnog saznanja o nekom određenom aspektu istine i svaka druga osoba koja bude želela da upozna isti taj aspekat istine, doći će do potpuno istog saznanja.
