Када говоримо о самом политичком систему Народне Републике Кине(НРК), морамо га посматрати као дијамерално супротног од европских система – не само у вредносном, већ и у политичком смислу. Европоцентризам нас често обузима, те да бисмо објаснили нама недовољно познате праксе и феномене, ми њих пресликавамо у одразе наше традиције. Ово се такође односи на политички, културни или пак друштвени систем одређене државе(у овом случају Кине). Кинеска савремена култура стоји на темељима Конфучијанства, на основу којег можемо схватити традиционалну повезаност са јаким одобравањем ауторитарно патерналистичке власти у Кини.
Конфучијанство као стуб савременог унитарног ауторитаризма
Да бисмо разумели данашње територијалне и хуманитарне проблеме у оквиру Народне Републике Кине, морамо се вратити коренима, одакле заправо креће унитарна, деконцентризована политика.
Кинеско друштво можемо описати као патријахално, патерналистичко, али и оно које данас такође носи свој национализам на леђима своје социјалистичке заједнице[1]. Можемо приметити кинеске тежње да свој национализам испромовишу као одређену врсту меке моћи на међународној сцени, али у наставку рада ће бити објашњења зашто тај пројекат није доживео свој максимум.
У свом делу Мисли – које је примарно философско, Конфучије говори о најбољој врсти владара као и о различитим хијарахијама[2], на основу којих је конституисано кинеско друштво. Мислилац користи термин Небеска наредба (天命), која заправо одређује ону неколицину, на челу са једним владарем да треба да одлучују и воде државу[3] – можда је ово предалеко читање, али се то се данас може применити на сам модел политбироа, где се у сталан број чланова убраја и Шеф државе, који је на самом врху државне организације. Још у периоду царства, Кина је тежила све већој унитарности, пре свега због великог броја провиција и немогућности њиховог веродостојног управљања. Данас, Кина је један од примера веома деконцентрисане унитарне државе и на основу њене саме конституције, можемо употребити ону фразу о једном истом чекићу, који удара на више места. То заправо значи да се сама власт са врха пирамиде прелива у локалне типове власти, попут провинција. Етапу кинеске историје, коју несвесно сви заборављамо, а опет износи одређене идеје унитарности, јесте Кинеска буржоаска револуција 1911/1912. Циљ ове револуције је поред свргавања династије Ћинг био и интеграција Кинеске државе у унитарну целину под вођством национализма.[4]
Демографска суперматија
Најосновнији чиниоци државе према међународном праву су: територија, становништво, сувереност и међународно признање. Када је реч о НРК, само становништво има велики значај у конституисању националног и међународног идентитета. То пре се пресвега односи на само чињеницу да је до скоро, Кина била најмногољуднија држава на свету, што опет ствара одређене унутрашње, али и међународне последице. У свом раду Manion[5] ( 1993: 25 – 26 ) наводи да највећи део становништва чине Хан Кинези (око 92%) , сам проценат као такав нема претерану вредност, али када ставимо у различите контексте, тек онда можемо разумети различите политичке одлуке. Поред најбројније етничке групе Хан, постоји чак 55 других етничких група, које имају своја етничка обележја. Највећи број негативних поена са међународне сцене, Кина добија због своје репресивне политике која је веома приметна у унутрашњим деловима Кине: Синђанг, Тибет и Унутрашња Монголија. Оно шта је заједничко за ове три области јесте да су све три заправо аутономне покрајне НРК. Овај статус имају због етничког становништва, које не припада Хан Кинезима, већ посебним заједницама/народима (Тибетанци, Монголи, Казаси, Ујгури), које покушавају да одрже своју аутентичност. Поред ових аутономних покрајна Кини није страно ни насилно гушење протеста у специјалним градовима/јединицама , попут јавних немира у Хонгконгу. Кинески национализам је нашао своје место у марксистичкој доктрини и одређене кључне промене, попут симплификовања кинеских радикала[6], постале су национални симболи нове постреволуционарне Кине. Кроз медије су се протеклих пар година провлачиле приче о синофикацији, геноциду и нехуманим радњама пре свега над члановима Ујгурске заједнице.
,,Чувари Тибета”
Питање Тибета данас може да изазове многе полемике, не само у региону унутрашње Азије. Он постаје чинилац отварања пандорине кутије, чиме би се покренула нова питања независности, али и поновно отворено питање самоопредељења.
Овај простор у прошлости није био питање само интегративности Кинеске државе, већ и претендовање британске колоније Индије да се докопа ове области. Можемо претпоставити да су одређени историјски чиниоци, попут стварања независне државе Индије и рата са Пакистаном, условили препуштање ове територије НРК.
,, Да бисмо разумели позицију Тибета, морамо гледати историју, те се према њој оријентисати о даљем питању његове савремене проблематичности“ износи Елиот Сперлинг у свом раду The Tibet-China conflict: History and polemics. Аутор износи да је испитивање историјских података у почетку нефер пре свега због више публикација кинеске интерпретације историје овог простора и да овакви извори иду само у прилог кинеској политици. Карактеристике праве унитарности се појављују тек од 1949. године када су револуционари однели победу над тзв. буржоазијом, али се сам Тибет de iure тек инкорпорирао 1951. године у државне границе комунистичке државе. Биле су потребне велике армиране војне снаге како би се опколио Тибет и званично припоио НРК. [7]
Републиканци(Куомитанг) нису могли да успоставе спреге власти због немира у самој држави и јачања комуниста, те нису били у стању да се активно баве покрајном Тибет. Након успостављања пролетарске диктатурне хегемоније, догодили су се протести 1959. године, који ће имати последице на наставак Сино-тибетанских односа. Занимљиво је истаћи да је постојао страх од Совјета и Британаца који би или са севера или са југа могли да умарширају у ову територију ( Сперлинг, 2004: 5 – 8). Историја Тибета и њена презентација у свету створила је многе идеолошке проблеме новог режима.[8]
Треба узети у обзир да је сам Тибет био под империјалистичком управом династије Ћинг, те се педесетих година тежило идеолошко оправдавање интеграције у државу – зато што се нова влада у Пекингу представљала као антиколонијална. Интерпретација историје која се и данас користи јесте заправо она где је тадашњи владар династије Ћинг направио одређену врсту уговора са Далај Ламом да се Тибет припоји Кини, али да ће становници моћи да практикују своје религијске обреде и да имају своју аутономију( Сперлинг, 2004: 9). Можемо чак и рећи да је Тибет био под одређеном врстом вазалства у односу на династију Ћинг, али да је ова територија била у субордираном положају за време владавина династија Минг и Јуан ( Сперлинг, 2004:22 – 26).
Ако се позовемо на међународно право, можемо се запитати да ли су Кина од 1949. године и царска империјална Кина исте државе. Ако прихватимо да нису иста држава, онда прихватамо чињеницу да је Тибет под кинеском окупацијом тек 70 година и да заслужује да буде независан ентитет, одређена врста сакралне државе попут Ватикана или пак нешто друго. Али можда чак и треба да идемо до таквих танчина да поставимо питање – да ли су Царска Кина, Буржоаска Кина и Пролетарска Кина заправо три различите државе, које оперирају са три различита политичка система – поготово разлика између саме монархије и републике, а потом и разлике између капиталистичке и социјалистичке догматике.
,,Тибетанско пролеће”
Када говоримо о данашњем положају Тибета, не говоримо само о том једном простору, о којем се тек тако тежи да буде интегрисан у унитарну структуру НРК, већ о људима који ту живе. Да ли је омалажавајуће једну строго религијску заједницу, која се води једним испосничким начином живота сврставати и у етничку заједницу?[9]
Иако појам Тибетанског пролећа не постоји у литератури, ја бих га овде искористио као вид подсећања на Арапско пролеће, односно Арапску револуцију против ауторитарних режима.
Овај, можда претенциозан појам, бих реферисао на низ протеста, који су се одиграли у пролеће 2008 године, по угледу на оне из 1959. Сматрам да је примерено овај догађај овако назвати, пре свега због периода од почетка 21. века, где су монаси у знак протеста против синофикације ове сакралне заједнице. Треба истаћи да су демонстрације биле изазване због више фактора, као што су ауторитарност режима, кинеске економске реформе у овом делу земље – које су претпостављале довођење Хан Кинеза како би се поправила економска ситуација. Оно шта су Тибетанци тражили јесте било не само смањење угњетавања већ и потпуно поштовање међународног права на самоопредељење. Како Tsering Shakya износи у свом делу ,, Self-Immolation: the Changing Language of Protest in Tibet ” – ,, Невиђени налет самоспаљеивања поставио је многа питања светском мњењу, зато што је чак 45 монаха до 2009. године извршило чин самоспаљивања, што је довело до ланчане катастрофе у Ласи, главном граду АП Тибет”.[10] Како аутор наводи, становници Тибета су овај чин видели као одлике херојства (pawo), док су кинеске власти самоспаљивање[11] посматрале као чин нестабилних људи, који такве ствари раде због припадности Далај Ламиној клики. Власти у Пекингу су истицале да овакве активности нису спроведене слободном вољом појединаца, већ под утицајем десничарских и страних организација (Shakya, 2012: 1 – 5 ). Сам Далај Лама је био у егзилу, где је давао изјаве страним медијима те упутио међународну јавност о дешавањима на Тибету. Проблем се продубљивао тако што се сам ланац демострација из Ласе проширио на етничке групе у провинцијама Ћингхај, Сичуан, Гансу – оно што је значајно напоменути јесте да су протести у овим провинцијама били у уској вези са оним побунама из Ласе и да нису имали никакве везе са главним градовима тих провинција.[12]
У овој револуцији жртвовања свог живота све се мења великом брзином, када су почели да избијају огромни пожари у којима су настрадале етничке групе Хан Кинеза и Хуи муслимана. Светски медији су почели да шире вести о херојским подвизима Тибетанаца, који су устали против репресивног режима – овакав чин и идеологизација са стране западних држава је изазвала велики бес и негодовање међу кинеском владом, али и самим грађанима због унижавања недужних жртава ( Yeh, 2009: 19 – 22). Влада у Пекингу је затражила хитне операције на подручју саме Ласе. Битно је навести да је партија увела ванредне законске мере о забрани путовања у Ласу и хитну евакуацију.
О томе како је текло заустављање антирежимских протеста остаје мистерија идеологије, пре свега због и даље разореног ауторитарног и либералног света. Вести са обе стране могу подлећи ужасној идеологизацији, али треба навести последице самог Тибетанског пролећа. Народна Република Кина је увела репресивнији режим [13] у Ласи како би спречила било какве помисли о подизању нове револуције( Yeh, 2009: 28). Овај потез се лоше одразио на међународну позицију НРК због осуда западних демократија. Међудржавна осуда у свету конструкта међународних односа није толики такмац, као уверења самих људи и институција, који су исто део међународног система. Појава расизма према Кинезима и сама синофобија у последње време извиру на површину, пре свега због делатности КПК – Примери професора који су били избацивани са факултета због тога што су били етнички Хан Кинези.
Социјално конструисани тероризам и екстремизам – проблем Синђанга
Данас већ горући проблем, онај који никога не оставља равнодушним, јесте проблем активности режима из Пекинга у АП Синђанг.
Тежња ка сепаратизму етничких група у НРК није чињеница новијег датума (као што смо видели у претходном делу есеја). Још од почетка деведесетих година прошлог века, приметно је насилно изражавање незадовољства од стране етничке мањине, Ујгура, у северозападном делу државе. Овакво понашање је привукло пажњу не само Пекингу, већ и великом делу међународне заједнице.[14] Иако Ујгури и остали Туркијски народи нису успели да убеде одређене делове светске заједнице да је сепаратизам једино решење, потегли су питање хуманитарне кризе, а у последње време и питање геноцида.
Историјски гледано када се распало царство, националне ханске власти нису дозволиле никакву врсту еманциповања Ујгура, иако је био основан јак покрет националног ослобођења већ од краја деветнаесто века. Како Millward наводи у свом делу, стварањем националне свести, и слањем богатих туркијских слојева, који би прикупљали нова западна знања, ван границе – ствара се тзв. ујгурско просветитељаство. Овим знањем су се развијале образовне установе и тежило се подизању националне свести. Са конфузијом Чанг Кај Шекове владе, средином тридесетих година( 1933 – 1934), настаје Република Источног Туркестана, као продукт насилног сепаратизма Ујгура. Извођење овог акта било је олакшано од стране СССР-а, који се умешао како би испунио своје интересе, те употребио хемијско оружје над Ујгурима, Хан Кинезима и Хуи Муслиманима, који су ратовали на страни Хановаца (Millward,2004: 4 – 5) . Власти Куомитанга нису желеле de facto независну државу, те је наступила репресија у виду мањка запошљавања и здравствене неге у оквиру провинције Синђанг.[15]
Након доласка КПК идеје о националној држави падају у воду, а људи, вођени идеологојиом партијског врха, представљају главни вид манифестовања политичког система Народне Републике Кине.
Доласком комуниста на власт, провинције под репресијом надале су се да ће добити самосталност, али након припајања Тибета, биле су свесне да и даље остају под шаком унитарне државе.[16] Крупна насељавања Хан Кинеза у просторе западне Кине су олакшала планове Мао Цедонга о рушењу националистичких тежња у овом делу замље. Појам културне револуције везујемо за оне урбаније делове земље, али Хан Кинези који су били под утицајем идеологије, те су је сматрали делом свог идентитета, су правили нереде између себе у овим деловима Кине. Ујгури и други Туркијски народи остали су потиснути (Bovingdon, 2004: 26, 25 ).
Реформаторским заокретом Денг Сјаопинга уследила је реформација у оквиру слободау самим провинцијама, те је отпочет у једну руку процес деволуције у свим граничним покрајнама, али како су власти увиделе да оваква врста еманципације руши патерналистичку структуру државе, одлучиле су да поврате спреге ауторитаризма и антидеволуције – да поново исти чекић на иста врата покуца. Али заиста током деведесетих година, како би приказали своју тежњу ка сепаратизму туркијски протестанти угрозили су велики број живота, што је довело до стравичних последица пре свега по Ујгуре, али потом и друге групе. Према подацима КПК догодило се више стравичних нереда:
5. јануар 1990: Талип инцидент у Јарканду – протести студената против ,,неверника”
5. април 1990: инцидент у Барену – Према државним извештајима, побуњеници су организовали ударе на више државних институција.
5. фебруар 1992: бомбе у аутобусу Урмуче, јавни списи тврде да је велики број људи изгубио живот.
(Скраћено из текста Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment) (стр. 14 – 15 )
Најважнији документ је донет 2002. године под називом „Терористичке снаге источног Туркистана[17]” . Информациони биро партије је направио каталог наводних зверстава, које су чланови Туркијских народа учинили и додали да се не могу извући некажњено(Millward,2004: 6). Како аутор текста наводи иако овај документ први пут званично туркијске етничке групе назива терористима, он у својој самој бити има генеричне фразе, те чак није ни константан, зато што мења називе ословљавња самих екстремистичких организација.[18] На основу овога можемо претпоставити да је власт у Пекингу само желела да на што бржи начин да себи оправдање за ,,преваспитавање ” ,,неартикулисаних”(непослушних) становника и желела је да покаже да се не може доћи до деволуције државе насилним путем.
Последњих неколико година, ова покрајна представља терен за ,,реедукацију” мањинских муслиманских етничких група. Постоје посебни логори, за мушкарце и за жене, а сам појам ,,реедукације” можемо поистоветити са геноцидом[19], због самих активности које КПК изводи.[20]
Оно о чему се мало зна заправо јесу праксе које су примењиване над људима у логорима, али оно што је познато заправо може да буде окарактерисано као чин геноцида.
Највећи број Ујгура, као и мањи број других туркијских народа, се тренутно налази у логорима, затворима, или су присиљени на нехумани рад у фабрикама – раздвојени од своје породице и пријатеља. За то време, Кина је обезбедила нова радна места Хан Кинезима у целој провинцији Синђанг, где се великом брзином велики број Хан становништва само слило у западну покрајну.[21]
Аутор текста нводи како је од половине прошле деценије нагло скочио број стерилизованих жена пре свега, што опет можемо да повежемо са етничким чишћењем (Zenz, 2020: 17 – 18 ). Бивше заточенице су сведочиле о присилном конзумирању дрога и инекција, које би им у потпуности прекинуло менструацију и изазвало крварење.[22]
Кинеске власти прате сваки корак Ујгура, те постоје велике читаве листе људи, бројева њихових ЈМБГ, па чак и релација кога знају и где се и у ком тренутку налазе.
Постоје читаве табеле процурелих докумената из кинеских база о евиденцији сваког становника Синђанга. ( Примере Табела видети у радовима др Адриана Зенза –https://www.jpolrisk.com/karakax/ ).
Закључак
Данас Кина покушава да буде једна од светских сила и да парира Сједињеним Америчким Државама, да ли је то уопште могуће само економским и војним растом. Кина своје потенцијале меке моћи не може да искористи у потпуности, пре свега због своје затворености према свету и недозвољавања западних интернет портала. Ситуације које НРК данас проживљава у својим најзападнијим деловима, али и проблеми око Тајвана и Хонгконга смањују међународни углед саме државе. Питање је времена када ће затворена свевидећа држава морати да промени одређене унутрашње политике. Али Кина и нема разлога да мења било шта у вези са својом унутрашњом политиком, пре свега јер међународна заједница не реагује довољно жустро и још се није дошло до адекватне санкције.
[1] Ову флоскулу треба узети са резервом због реформаторске политике Денг Сјаопинга и самог увеђења прикривеног капитализма у држвану под називом Кинески модел социјализима
[2] Кинеско друштво се састоји од 5 конститутивних односа, где увек један члан субординира у односу на другог: 1. Однос оца и сина; 2. Одноос владара и поданика; 3. Однос старијег и млађег брата; 4. Однос мужа и жене; 5. однос међу пријатељима. – Сами ови односи представљају стуб азијских вредности, где се увек представља фигура ауторитета једног у односу на другог. Сам Конфучије каже како народ не може да се бави вишим државним пословима, зато што владати значи бдити и да би у супротном свако гледао само свој интерес – те мора да постоји владар неба, односно онај који је на челу државе. (Мисли:72-77)
[3] Конфучије, Мисли: Крагујевац: Империја Књига, 2010, (стр. 50-56)
[4] Преузето – Симић Предраг, Марксизам и кинеска револуција: Београд, Институт за међународну политику и привреду, 1986. (стр. 310)
[5] Manion Melanie, Retirement of Revolutionaries in China, Princeton University Press, 1993.
[6] Мисли се на кинеске карактере
[7] [7] Mill Ward James, Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment, Washington, East – Wast center Washington, 2004.
[8] Sperling Eliot, The Tibet-China Conflict: History and Polemics, Washington, East – Wast Center Washington, 2004.
[9] Ово питање бих поставио због тога што Тибет представља кућу очувања индијског Махајана Будизма, који практикују не само становници Тибета, већ и Бутанци и Монголи – те можемо претпоставити да у самом Тибету постоје велике групације Монгола и Бутанаца, који се на Тибету налазе као испосници вере. У овом случају можемо говорити само о етнички веома хетерогрном становништву, које спаја вера – која је и сама начин жиота.
[10] Shakya Tsering, Self-Immolation: the Changing Language of Protest in Tibet, nstitute of Asian Research, University of British Columbia.
[11] Треба истаћи да ово није једини пут да су становници протестовали на овај начин, и то не само у овом делу државе, већ и у другим, чак и у развијенијим градовима.
[12] Yeh T. Emily, Tibet and the Problem of Radical Reductionism, Colorado, University of Colorado.
[13] Који је сада заиста давао Хан Кинезима предност у одређеним јавним институцијама попут јавним здравствима или пак школама. Стопа незапослености после протеста је нагло порасла, због довођења становништва, које је имало предност при добијању посла у односу на Тибетанце.
[14] MillWard James, Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment, Washington, East – Wast center Washington, 2004.
[15] Gardner Bovingdon, Autonomy in Xinjiang: Han Nationalist Imperatives and uyghur Discontent, Washington, East – Wast center Washington, 2004.
[16] Исто.
[17] Период у којем је настао овај документ и сама његова намена су лако повезиви са америчком анитерористичком реториком.
[18] Погледати више MillWard James, Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment, Washington, East – Wast center Washington, 2004
[19] Према међународно-правној дефиницији, геноцид је ускраћивање права на опстанак националним, религијским, етничким или пак расним мањинама у намери њиховог делимичног или потпуног уништења.
[20] Finley Smith Jo, Why Scholars and Activists Increasingly Fear a Uyghur Genocide in Xinjiang, Newcastle University.
[21] Zenz Adrian, STERILIZATIONS, IUDS, AND MANDATORY BIRTH CONTROL: THE CCP’S CAMPAIGN TO SUPPRESS UYGHUR BIRTHRATES IN XINJIANG, Washington, The Jamestown Foundation, 2020. Видети https://jamestown.org/product/sterilizations-iuds-and-mandatory-birth-control-the-ccps-campaign-to-suppress-uyghur-birthrates-in-xinjiang/
[22] Исто.
Литература и извори:
Конфучије (2010): Мисли. Крагујевац: Империја Књига
Мр Симић Предраг(1986): Марксизам и кинеска револуција. Београд: Институт за међународну политику и привреду.
Manion Melanie (1993): Retirement of Revolutionaries in China. Princeton: Princeton University Press.
Mill Ward James (2004):Violent Separatism in Xinjiang: A Critical Assessment. Washington: East – Wast center Washington
Sperling Eliot (2004): The Tibet-China Conflict: History and Polemics. Washington,: East – Wast Center Washington
Shakya Tsering (2010): Self-Immolation: the Changing Language of Protest in Tibet. British Columbia: institute of Asian Research, University of British Columbia
Yeh T. Emily: Tibet and the Problem of Radical Reductionism. Colorado: University of Colorado.
Gardner Bovingdon (2004): Autonomy in Xinjiang: Han Nationalist Imperatives and uyghur Discontent. Washington: East – Wast center Washington
Finley Smith Jo (2021): Why Scholars and Activists Increasingly Fear a Uyghur Genocide in Xinjiang. Newcastle: Newcastle University
Zenz Adrian (2020): STERILIZATIONS, IUDS, AND MANDATORY BIRTH CONTROL: THE CCP’S CAMPAIGN TO SUPPRESS UYGHUR BIRTHRATES IN XINJIANG. Washington: The Jamestown Foundation
https://www.chinafile.com/reporting-opinion/viewpoint/now-we-dont-talk-anymore
