NaslovnaNaukaDruštveneAntonio Gramši: Problemi filozofije i istorije

Antonio Gramši: Problemi filozofije i istorije

-

Esej preuzet iz knjige ,,Gramši izabrana dela” Kultura Beograd (1959)


Naučna diskusija

U postavljanju istorijsko-kritičkih problema, naučno raspravljanje ne treba shvatiti kao sudski proces u kome postoji optuženi i tužilac koji po zvaničnoj dužnosti mora dokazati da je optuženi kriv i zaslužuje da se odstrani iz društva. U naučnom raspravljanju, pošto se pretpostavlja da mu je interes traženje istine i napredak nauke, pokazuje se ,,napredniji” onaj ko zauzme stanovište da protivnik može izraziti zahtev koji može biti uključen, makar i kao podređeni elemenat, u vlastitu konstrukciju. Razumeti i realistički ocenjivati razloge protivnika (a ponekad je protivnik svekoliko mišljenje prošlosti) znači upravo osloboditi se tamnice ideologija (u najgorem smislu, smislu slepog ideološkog fantazma), zauzeti kritičko stanovište, jedino plodno u naučnom istraživanju.

Izvor: Verso Books

Filozofija i istorija

Šta bi trebalo shvatiti kao filozofiju, filozofiju u jednoj istorijskoj epohi, i kakav značaj i značenje imaju filozofije filozofa u svakoj takvoj istorijskoj epohi? Prihvativši Kročeovu definiciju religije, to jest da je ona pogled na svet koji je postao norma života, – pošto se norma života ne shvata u knjiškom smislu, nego kao nešto što se ostvaruje u praktičnom životu- najveći deo ljudi su filozofi ukoliko praktično deluju, i u tom njihovom praktičnom delovanju (u glavnim linijama njihovog ponašanja) implicitno je sadržan neki pogled na svet, neka filozofija. Istorija filozofije, onako kako se ona obično shvata, to jest kao istorija filozofija filozofa, jeste istorija ideoloških pokušaja i inicijativa određenog reda ljudi koji teže da izmene, isprave i usavrše postojeće poglede na svet u svakoj određenoj epohi i da prema tome izmene saobrazne i relativne norme ponašanja, to jest da izmene praktičnu delatnost u celini.

Sa stanovišta koje nas interesuje, nije dovoljno proučavati istoriju i logiku raznih filozofija i filozofa. Bar radi metodskog smera, treba skrenuti pažnju na druge delove istorije filozofije, to jest na poglede na svet velikih masa, na poglede užih rukovodećih (ili intelektualnih) grupa i, naposletku, na veze između tih raznih kulturnih skupina i filozofija filozofa. Filozofija jedne epohe nije filozofija ovog ili onog filozofa, ove ili one grupe intelektualaca, ovog ili onog velikoh dela narodnih masa. Filozofija jedne epohe je spoj svih tih elemenata, koji dostiže vrhunac, postaje norma kolektivne akcije, to jest postaje konkretna i potpuna (integralna) ,,istorija”.

Izvor: The New Republic

Filozofija jedne istorijske epohe nije, dakle, ništa drugo nego ,,istorija” same te epohe, ništa drugo nego mnoštvo promena koje je rukovodeća grupa uspela da izrazi u prethodnoj stvarnosti; istorija i filozofija su nerazdvojne u tom smislu, one čine ,,blok”. Filozofski elementi u pravom smislu te reči mogu se ipak ,,razlikovati” i to u svim svojim različitim stepenima; kao filozofija filozofa, kao pogledi rukovodećih grupa (filozofska kultura) i kao religije velikih masa; i može se videti kako na svakom od tih stepena nailazimo na razne oblike ideoloških ,,kombinovanja”

,,Stvaralačka” filozofija

Šta je filozofija? Neka čisto receptivna delatnost ili, u najbolju ruku, sređivačka, ili je to pak apsolutno stvaralačka delatnost? Treba definisati šta se smatra ,,receptivnim”, ,,sređivačkim”, ,,stvaralačkim”. Pojam ,,receptivnog” uključuje izvesnost o apsolutno nepromenljivom spoljnom svetu, koji postoji ,,uopšte”, objektivno, u najobičnijem smislu te reči, ,,Sređivački” se približava pojmu ,,receptivan”: i mada implicitno podrazumeva delatnost misli, ta delatnost je ograničena i skučena. Ali šta znači ,,stvaralački”? Da li će to značiti da je misao stvorila spoljni svet? Ali koja misao i čija? Može se pri tome zapasti u solipsizam i, u stvari, svaki oblik idealizma nužno zapada u solipsizam.

Da bismo izbegli solipsizam a istovremeno i mehanicistička shvatanja koja implicitno sadržana u poimanju misli kao receptivne i sređivačke delatnosti, treba postaviti pitanje s gledišta ,,istorijskog razvoja”. A istovremeno treba postaviti u osnovu filozofije ,,volju” ( u poslednjoj instanci praktičnu ili političku delatnost), ali racionalnu volju, a ne slučajnu, volju koja se ostvaruje utoliko što odgovara objektivnim istorijskim nužnostima, to jest toliko što je ona sama opšta istorija u trenutku njenog progresivnog ostvarivanja.

Izvor: Jakobin

Ako tu volju u početku i predstavlja pojedinac, njenu racionalnost, dokazuje to što ju je prihvatio veliki broj ljudi, i to trajno, odnosno što postaje kultura, ,,zdrav razum”, pogled na svet s etikom koja je u skladu sa njenom strukturom. Do klasične nemačke filozofije, filozofija je shvatana kao receptivna ili, u najbolju ruku, sređivačka delatnost, to jest bila je shvatana kao spoznavanje mehanizama koji objektivno funkcioniše van čoveka. Nemačka klasična filozofija uvela je pojam ,,stvaralaštva” misli, ali u idealističkom i spekulativnom smislu. Izgleda da je samo filozofija prakse dovela dotle da je misao učinila korak napred, na osnovi klasične nemačke filozofije, izbegavajući svaku tendenciju ka solipsizmu, istorišući misao utoliko što je prihvata kao pogled na svet, kao ,,zdrav razum” rasporstranjen kod velikog broja ljudi ( a ta se rasprostranjenost uopšte ne bi mogla zamisliti bez racionalnosti i poimanja istorijske razvojnosti), i to tako rasprostanjen da se preobražava u aktivnu normu ponašanja.

Izraz stvaralački treba, dakle, shvatiti u ,,relativnom” smislu, kao misao koja menja način osećanja kod najvećeg broja ljudi, a prema tome menja i samu stvarnost, koja se ne može zamisliti bez tog najvećeg broja ljudi. Stvaralački i u tom smislu što uči da ne postoji neka ,,stvaranost” koja stoiji sama za sebe za sebe i po sebi, nego u istorijskom odnosu s ljudima koji je menjaju itd.

Istorijski značaj filozofije

Mnoga istraživanja i proučavanja u vezi s istorijskim značenjem raznih filozofija apsolutno su jalova i iskonstruisana, jer se ne vodi računa o činjenici da mnogi filozofski sistemi predstavljaju i potpuno (ili skoro) individualan izraz, i da je onaj deo sistema koji se može nazvati istorijskim često neznatan i utopljen u kompleksu apstrakcija čisto racionalnog i apstraktnog porekla. Može se reći da se istorijska vrednost jedne filozofije može ,,izračunati” po ,,praktičnoj” efikasnosti koju je stekla (a ,,praktično” treba shvatiti u širokom smislu te reči). Ako je tačno da je svaka filozofija izraz jednog društva, ona bi morala delovati na društvo, odrediti izvesne pozitivne i negativne rezultate. Upravo ta mera njegovog delovanja jeste i mera njenog istorijskog dometa, znak da ona nije individualna ,,elukubracija”[1], već ,,istorijska činjenica”.

Pjer Paolo Pazolini na Gramšijevom grobu. Izvor: Wikipedia.

Filozof

Postavivši načelo da su svi ljudi ,,filozofi” to jest da između profesionalnih ili ,,stručnih” filozofa i drugih ljudi ne postoji ,,kvalitativna”, nego samo ,,kvantitativna” razlika (a u ovom slučaju ,,kvantitet” ima posebno značenje, koje se ne može pobrkati s aritmetičkim zbirom, jer ono pokazuje veću ili manju ,,homogenost”, ,,doslednost”, ,,logičnost” itd., to jest kvanitet kvalitativnih elemenata), još uvek ostaje da se vidi u čemu se upravo sastoji ta razlika. Neće biti tačno ako budemo nazvali ,,filozofijom” svaku tendenciju misli, svaku opštu orijentaciju itd, a niti svako ,,shvatanje sveta i života”. Filozofom će se moći nazvati ,,kvalifikovani radnik” u poređenju sa nekvalifikovanim, ali ni to nije tačno, jer u industriji pored nekvalifikovanog i kvalifikovanog radnika postoji i inženjer koji poznaje posao ne samo praktično, nego ga poznaje teorijski i istorijski. Profesionalni ili stručni filozof ne samo što ,,misli” s većom logičkom strogošču, s većom doslednošću, s više sistematskog duha nego drugi ljudi, nego i poznaje svu istoriju misli. Naime, on je u stanju da sebi položi račune o razvitku koji je imala misao do njega, i u stanju je da nastavi rešavanje problema s one tačke na kojoj se oni nalaze nakon što su bili izloženi najznatnijem pokušaju rešavanja. U oblasti misli on ima istu onu funkciju koju stručnjaci imaju na raznim naučnim poljima

Pa ipak, postoji razlika između filozofa-stručnjaka i drugih stručnjaka, i ona se sastoji u ovome: filozof-stručnjak više se približava drugim ljudima nego što je to slučaj kod ostalih stručnjaka. To što su od filozofa-stručnjaka učinili lik sličan drugim stručnjacima u oblasti nauke, to je upravo ono što je stvorilo karikaturu filozofa. Doista, može se zamisliti entomolog-stručnjak, a da svi drugi ljudi ne budu empirijski ,,entomolozi”; stručnjak za tirgonometriju, a da se veći deo drugih ljudi ne bavi trigonometrijom itd. (mogu se naći neobično prefinjene, neobično specijalizovane i potrebne nauke, ali ne stoga i ,,zajedničke”), ali se ne može zamisliti nijedan čovek koji nije i filozof, koji ne misli, baš zato što je mišljenje svojstveno čoveku kao takvom (sem ako nije patološki idiot).


[1] Čisto misaona, izmišljena tvorevina. – Prim. red.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Demokratsko društvo nije pravedno

0
Alen Badju spada među najneobičnije filozofe našeg doba. Misao ovog „neomarkstiste" ili „maoiste", kako se obično klasifikuje, često zbunjuje spojem staromodnosti i originalnog pristupa...

Teodor Adorno: Vandali