Успутно доношење закључака често зависи од туђих пресуда, лишених сваког рационалног доживљаја света и живота.
Свакодневне истине су неопходне, јер би без њих људски животи били бесмислени и банални. Оне су ту, голим оком видљиве, у дубоком, готово прозирном посматрању риба или паса и птица.
Владика Вукашин је у глуво доба ноћи, уместо сна водио унутрашњи монолог. Неартикулисано шуштање ваздуха из вентилације и хркање путника нису успели да му поремете мисли. И док су одавно били сви у сну, владика је безразложно мотрио на главног и резервног шофера. Како је седео близу предњих врата аутобуса, између седишта јасно је једним затвореним оком искоса циљао на волан и шоферску кабину. Био је на ивици суза. Крајње тихо изговарао је некакву римовану тужбалицу о крају века и спасењу душе. Изнурен, растапао је челом ледено стакло и осећао је капи како постају топлије на његовим образима.
Успоравање и ненадано скретање аутобуса учинило га је буднијим него пре. Својски се трудио да га то не ремети у молитви, али испрва му ништа није било јасно… тек кад је возило заустављено – поставио је питање, на које није имао јасан одговор. Зашто би неко на путу од центра света до медитерана, правио паузу на паркингу Мотела Крњево!? Смислено је покушавао да објасни тај поступак. Није прошао ни сат вожње… ништа не указује на квар, нити је ко од путника тражио принудну паузу. Заборављени мотел, заправо је био властити избор главног возача који је козна који пут у каријери демонстрирао важност надљудских напора и тихо заповедао десетоминутну паузу, а у себи прижељкивао аплаудирање за успешно обављен посао. Из аутобуса је изашао као Блонди, прешавши десетак метара до улаза продавнице која се налазила у приземљу угоститељског објекта.
Светиљке на паркингу обасјавале су ледене баре по којима су никотински зависници несмотрено газили. Около и унутар мотела није било других људских душа, сем оних аутобуских намерника који су још у центру света започели трку с временом. Плашљивцима би се страх под капуте увукао, да су се којим случај ту самцијати нашли у доба ноћи када поштен свет вољене сновима милује.
Понеки успавани путник сањиво је покушавао да одгенетне где се нашао туђом вољом, све док не би угледао светлећа слова на врху зграде мотела. Вероватно се нико и не би пробудио да је у аутобусу владала потпуна тишина. Мотор на лер је брујао, а глас певача Ђанија будио је оне лакшег сна… Као да је неко појачавао радио уређај док је певач призивао публику на неком концерту да хорски пева песму Шабана Шаулића – „С намером дођох у велики град“. Шмирантски је Ђани у појединим деоницама песме, када је потребно пустити глас, призивао публику и слао микрофон у њиховом правцу да се чује громогласно, несинхронизовано арлаукање.
Шоферски микс је у тим минутима потпуно пореметио касноноћне владикине мисли. Није му дозвољавао да поврати молитвени осећај спокоја пре скретања… Док је Ђани отпевао две шабанске и једну синанску песму, у том тренутку, као програмирани спољним притиском на дугме аутобуса шофери су отворили врата. Тихо и тобоже саосећајно према другима, чули се звуци који опонашају хладноћу, помешани с пушачким кашљем. За возачима, улазили су и путници. Први пут су шофери променили коју реченицу од почетка путовања.
-Јесу ли сви ту? Упитао је главни возач.
-Не знам, нисам их ја бројао! Одговорио је споредни, алудирајући на почетак вожње када је главни требао да зна тачан број како би споредни могао да преброји путнике на некој од пауза.
-Два’ес, два’ес два-три…
Споредни је прошетао аутобуском пистом, мрмљао редом бројеве и све је кренуло испочетка, а у ствари сат касније. Пут је настављен синановским обртом. Владика није могао да избаци из главе тај радијски сукоб два света, подједнако иста и различита, лаконога и трагична. Одвијали су му се њихови туђи стихови пред очима. Они о одласцима и враћањем онамо одакле су уосталом и сви потекли. У аутобусу је било све ту, све што један медитерански, оријентални човек са собом носи у центар света, помишљао је владика. Али је правац пута био другачији… и синула му је истина – па, побогу градови више не постоје и у њима нико више не одлази!
Сан је почео да влада над владиком и опет је за тренутак осећао спокој. Уместо молитве, рецитовао је заборављене стихове у којима се присећао оца. Рано сам отиш’о од куће/улица била ми нада/под ведрим небом свануће/дом ми је био тада/Оче мој/Оче мој… Сузе су се сливале низ лице, спорадично обасјаване светиљкама покрај пута, прожете утувљеном мелодијом Синановог гласа. Одједном, хиљаду Синана и аутобуска сирена грунули су у истом тренутку, и то га је накратко поново подигло, као какав хипнотични трзај, а онда као по диригентској команди чуо је милозвучно у контратенору – Изненада у кафани старој/синоћ сретох пријатеља свога/где си друже, рече ми са жаром/радујем се живота ми мога…
Сан је људе водио кроз напуштену земљу, а владика Вукашин лебдео између немира и свемира туђих светова. Душа му је била заборављена на раскршћу и утеху је нашла у блузу Синановог стваралаштва. Сећање на оца, непрежаљени и приморани одлазак стапали су се у његовом бићу, док га обавијао покривач изгубљених времена.
Уместо сукоба и пелиновог укуса у устима, владика је повратио осећај мира. У молитви је нашао утеху, а у аутобусу светињу. Док се као лист приближавао земљи осветлио је душу светлом молитве, а звуцима Синанових мелодија пожурио стапање са земљом.
Испод владикиних очних капака ничег није било, а Синанов глас у њему и даље је претапкавао меланхолију. Владика је осећао сваку ноту оних речи којих се присећао инертно.
Приговарао је себи да задовољство долази из ума и то је некакво стање које му је било неопходно како би се вратио сну.
Пробудио се у зору, тачно током подизања рампе на аутобуској станици. Помало неспретно је узео личне ствари и полако напустио аутобус. Испред себе, ненадано угледао је оца, загрлио га је дечачки и није спуштао његову руку с рамена све до уласка у дом, када је и почело мучење у покушају да се присети сна.
