NaslovnaNaukaDruštveneВизуелно и медијско уоквиравање теме силовања: Бранислав Лечић и Данијела Штајнфeлд

Визуелно и медијско уоквиравање теме силовања: Бранислав Лечић и Данијела Штајнфeлд

-

Есеј је написан 2021 године у сврху предиспитне обавезе на предмету Комуникологија на Факултету политичких наука. Због актуелности теме, тужбе и подршке коју је добила глумица Анђела Јовановић, објављујемо овај спис са жељом да се покаже континуитет методског опредељења зараћених страна у формама дискурзивних медијских (друштвених) пракси.


Структура поруке

У периоду развијања капиталистичких производних односа нарочито у медијима, почиње период бесумучне борбе на тржишту између разних корпоративних медија и преосталих  финансираних искључиво од стране државе.

Медијско тржиште подразумева да је информација роба која се продаје конзументима (публици) и у тој тржишној утакмици сви играчи су спремни да користе најразличитије форме персуазивне делатности, које се најчешће окрећу сензуализму, уоквиравању некад чак и изокретању стварности.

Информација у колоквијалном говору публике, подразумева нужни фактор социјализације, ослонца и учешћа у самом социјално-политичком  животу. Међутим, инфомрација је вишеслојан и врло језгровит појам за који је нарочито у периоду капитализма потребно имати изузетан ниво медијске писмености и разумевања актуелног медијског поретка.

Плурализам медија окренутих тржишној логици захтева да се подробније објасни појам вишеслојности информације. Структура поруке коју преносе медији не може се свести искључиво на информативно језгро. У њеној самој структури морају да се налазе елементи предрасуда и раније стеченог знања иако они не доприносе информативној вредности поруке.

 Такав садржај се назива редудантни садржај и њега су поприлично свесни власници медија и њихови радници који се боре на тржишту. Редудантним садржајем се врло лако манипулише, јер медији са априорном агендом  у борби за публику могу да врше селекцију информација у складу са предвиђеним редудантним садржајем њихове публике. На тај начин, они ће моћи да манипулишу стварношћу и да стварају симулиран осећај стварности. Као агенс социјализације, све поруке у социјалној комуникацији се деле на фактографском и на вредносно интерпретативном нивоу. Вредносно интерпретативни ниво производи највише ефекта на саму публику при деловању у политичкој сфери. На тај аспект поруке ћемо се подробније позабавити у анализи истинитости и објективности порука као и процеса уоквиравања садржаја у медијима.

Истинитост, објективност и интенционалност порука

У постмодерном историјском тренутку чак и филозофија одбија да јој њена грана- гносеологија, која се бави питањем валидности знања и могућношћу откривања истине на филозофском нивоу, буде примарна и донекле прихвата да је истина неухватљив појам. Појам истина, све више долази до ситуације у којој је трагање за њом узалудно.Идеја о о апсолутној  и (за)увек постојећој и важећој истини више није идеал.

Такав положај истине добија се захваљујући језичко-аналитичкој филозофији која за истину признаје консензус постигнут у одређеном временском моменту, у кругу компетентних дискутаната. Компетентни дискутанти неретко постају и власници медија који врло радо користе тај вакум и одустајање од трагање за истином од готово свих релевантнијих друштвених актера. Парцијална истина улази у оквир језичких игара постајући на тај начин једна од оквира који постају владајући у етичкој,  друштвеној и политичкој пракси. Такви оквири не постављају себи за задатак да уду истинити већ праведни.

Ако се узме становиште понашања и језичко-аналитичка парадигма, знаци су истинити уколико тачно одређују очекивања оних који се њима служе. Поред очекивања оних који се знаковима служе доста је таквом статусу истине помогла и прагматичка димензија семјозе која пружа највећу слободу избора у вредносно-интерпретативном нивоу. Такође, вредносно интерпретативан ниво информације преноси два аспекта људске свести које назначава Хусерл: доживљај и интенционалност.

Ми у односу на одређену информацију, намеравамо, прогнозирамо, пројектујемо и тако доводимо мисаону и сврсисходну димензију делања. Међутим, ми у тим процесима немамо потпуну независност, нама се као конзументима сервира информација која је руковођена разним интересима, разних чиниоца демократског поретка, од владајућих структура до оних корпоративних који се представљају као опозиционе и независније. Вредносно импрегниране поруке смањују слободу реципијената да самостално тумаче догађаје, да прогнозирају њихове исходе и према томе заузимају аутономан став. Док у исто време оне повећавају друштвену моћ и мобилност комуникатора који их производе. Они своје оправдавање проналазе, не само у горепоменутој филозофској ситуацији већ и ставом да порука може по фактографској грађи да буде објективна али не и истинита.

Теоријска хипотеза која ће нам помоћи да подробније анализирамо ситуацију са случајем Лечић- Штајнфилдова тиче се стварања и примене „оквира“ медијских порука понудио је Ентман. Он наводи: “Уоквиравање обухвата селекцију и давање значаја. Ставити нешто у оквир значи изабрати неке од аспеката из перципиране реалности,  и приписати му већи значај у тексту који се комуницира на такав начин да се истакне одређени начин дефинисања проблема, понуди каузална интерпретација, морална процена, и/или препоручи начин за третирање

Данијела Штајнфелд и опозициони медији

Све те принципе Ентманове дефиниције употребићемо у објашњавању уоквиравања од стране две групе медија. Које чине: групе медија блиских владајућем режиму и групе медија блиске корпоративним и опозиционим медијима. За најеклатантније примере сврставања у оквир међу тим групама на страни владајућих медија изабрали смо Хепи телевизију, Пинк телевизију и дневни лист Печат. Док за опозиционе медије смо изабрали Н1, Недељник,  портал Нова С, Инсајдер и емисију Зорана Кесића 24 минута.

Лавину медијске атмосфере која више наликује на линч него на делиберативни процес у демократији покренуо је случај Милене Радуловић и Мике Алексића, глумица је преко медија и објава на друштвеним мрежама о вишегодишњем силовању од стране свог духовног оца Мике, створила праву лавину коментара, стављања у први план женске угрожености и положаја жена у српском друштву. Таква атмосфера је многе подсетила на дешавања у Америци које су за циљ имале формирање тзв „кенсл културе“, културе поништавања, изопштавања изабране мете без обзира што такве мере једино могу да спроведу институције суверене државе са јасно регулисаним правним оквиром.

Но, после првобитног успеха Милене Радуловић, оснажила се и Данијела Штајнфилд која је преко Инсајдера објавила потресан снимак у ком се налази прислушкивани разговор ње и њеног колеге Бранислава Лечића.  Оно што одликује овај тип уоквиравања и стављања у ред важности чињеница је да предност у односу на презумпцију невиности (институцију државе) има аспект потлачености жена у патријархалној култури којој се просто мора веровати на реч (прескачући инсититуције државе, које су углавном корумпиране)  јер је скупила храброст да на себе стави стигму жртве најмонструознијег дела и самим тим оснажила остале жене да пријаве таква злодела али не тако јавно попут пионирки таквог деловања.

Дакле, активирање институција да раде свој посао се ставља изнад функционисања инсититуције презумпције невиности старе преко двеста година. Која се од стране тих заступника демократиских процедура  сматра архаичном и застарелом. Данијела и медији блиски „кенсл култури“ су избацили преписку која би требало Бранислава Лечића да представи фундаментално кривим:

Дакле, Данијела је сада већ чувену паролу да се не поштује женско „НЕ“ већ употребила, назначила је да је уплашена и да јој такав приступ не прија.  Док је Бранислав Лечић у овој врсти уоквиреног медијског приказивања показао особине патријархалног, старомодног, тлачитељски настројеног мушкарца који сматра да је заправо привилегија жене да буде у контакту са њим, јер је она ниже биће од њега. У суштини Данијела треба да му се захвали што је баш он одабрао да је посматра као сексуални објект.

Таква Лечићева перспектива јасно приказује да он заправо сматра жене нижим бићима и да је заправо ту срж читавог проблема. Да Лечић није само једном згрешио па да му се чак и може прогледати кроз прсте пре судског процеса покушао је да докаже  Недељник. Наиме, тај недељни лист је интервјуисао Мериму Исаковић која је до танчина описала како је Бранислав Лечић и њу заправо врло млад силовао: Дакле, поново се институције патријархалне културе не требају поштовати, медијски корпоративни студији треба да буду нове суднице које ће уз помоћ „кенсл културе“ саме пресуђивати. Медијска офанзива ту није стала, то није било довољно да се убеди јавно мњење у истинитост њихове перспективе и формирања стања духа јавности пре судског процеса. Било је потребно и нагласити да су „кенсл културу“ већ прихватиле Лечићеве најближе колеге које заправо њега најбоље познају. Јер ниједно институционално право не може да се мери као време проведено са једном особом, дакле потребна су стављања у први план ограђивања од лика и дела Бранислава Лечића па и по цену економских губитака, јер су јавно истакли да не желе да глуме у дугогодишњим пројектима са њим. За медије блиске „кенсл оквиру“ су се огласили Мирјана Карановић и Милош Биковић  као парадигматски примери читаве бранше:

Да закључимо: медији блиски корпоративној независности и „кенсл култури“ су по важности чињенице поређале овако: жене због вишевековног тамновања у патријархалној култури омеђеној мушкоцентричним институцијама, морају да преузму сва средства да те институције превазиђу или оживе, презумпција невиности је само једна од брана патријархалне културе, мора се збацити, новим демократским капацитетима помогнутим од стране медијиских  моћницика, самим тим

мора се створити читав осећај јавног мњења да се жени верује на реч, ако ни због чега другог, због храбрости што је спремна да на себе стави жиг силоване жене и тако оснажи остале жене да предузму све неопходне институционалне и ванинституционалне кораке како би спречиле ову појаву. Судски процеси у мушкоцентричној и ауторитарној култури се морају представити као нефункционални и против жртве силовања да би заправо ти медији имали већу друштвену моћ. И за сам крај све то се мора употребити против актуелне власти која такве институције поспешује.

Бранислав Лечић и медији блиски власти

За разлику од агресивнијег уоквиравања и ређања чињеница по битности од стране опозиционих медија који су несумњиво били наклоњени жртви, медији блиски власти нису смели са истим интензитетом да стану на страну Бранислава Лечића, иако су можда због нападања институција који чине власт, имали простора. Стидљиво су преносили Лечићеве изјаве са друштвених мрежа.  Врло опрезно су давали простор Војсилаву Шешељу као једном од стручнијих правника блиских владајућем режиму, који је први истакао да иако је Лечић његов политички противник у питању подмештачина америчких обавештајних служби.

Наиме, он је истакао међу првима, играјући на сентимент из деведесетих,  да стране обавештајне службе уз помоћ „кенсл културе“ желе да руше поредак и успоставе владавину неолибералних вредности. Он као правник и гласноговорник режима уоквиравање и битност чињеница је поставио на следећи начин: на првом месту је суверен правни поредак, суверене државе. Дакле валдавина закона која има јасне процедуре како се установљава силовање.

 Силовање се по тим критеријумима не може установити ако жртва није благовремено обавила процедуру која се тиче установљавања повреда насилног сексуалног чина код надлежних органа. После девет година је веома тешко утврдити да је било силовање, он је назначио и то да је бивши љубавник глумице Данијеле Штајнфилд агент америчких служби, члан Међународног института за истраживања. Те тврдње је изнео после сумњичавости да баш „Њујорк тајм“с тако институционално подржава и извештава из дана у дан о случају Штајнфилдове, која није позната америчкој јавности. Шешељу се овај случај више чинио као Лечићево замерање Американцима које је инструисано против правног поретка суверене државе.

Окидач да се медијима блиским власти да алиби да се Лечић подробније брани и представи његова истина је био полиграф као редовна процедура судског процеса. Када га је Бранислав Лечић прошао, медији блиски владајућем режиму су све агресивније објављивали како је заправо преписка Данијеле и Бранислава сценарио за филм који су њих двоје увежбавали и како је преко Лечића покушан обрачун у редовима Демократске стране који одговара Драгану Ђиласу и његовим медијима постаје свеучесталији.

Завршни чин у оквиравању и постављања по битности чињенице из Лечићеве перспективе дат је на јутарњем програму ТВ Пинк-а код водитељке Јоване Јеремић. Наиме, она је све време алудирала како је Лечић један велики господин и шмекер по њеним речима, који је њој помагао још у студентским данима око такмичења у говорништву.Како је Лечић толико пожељан код жена да он заправо нема никакву потребу да силује, већ пре да бежи од жена колико је пожељан.

Међутим, поред претеривања навалентне водитељке медијска уоквирена слика је формирана на начин да је Бранислав Лечић истакао да: због полиграфског исказа и евидентног лажирања чињеница овај случај није доспео чак ни до редовне судске процедуре. Јер је по речима Бранислава Лечића, Данијела је рекла тачан датум када се силовање догодило, што је Лечић успео да демантује уз помоћ својих колега, рачуна из ресторана и осталих валидних правних инструмената. Он је по битности чињеница поставио и то да је Данијела оптужена за лажно пријављивање силовања још у средњој школи, за шта је сведочио чувени фотограф из њиховог места као и психолох из њене Основне школе. Да је Штајнфелдова добила радну визу, а не визу за надарене уметнике (која заправо ни не постоји) и да је она заправо покушала да постане грађанин САД-а у првом мандату, још када је инсценирала политички азил говорећи да је лезбејка 2008 и да се зато осећа угроженом у својој држави. Када то није прошло, према Лечићевој уоквиреној слици подржаној од стране владајућих медија, она је покушала да уз помоћ ,,Me too“ покрета и „кенсл културе“ нађе себи за сходно да потпуно режира драму у којој ће она бити силована од стране српског предатора и тако постати грађанин САД-а. Као шлаг на торту Лечић је истакао и то да је он заправо био на мети Драгана Ђиласа који је само искористио ову ситуацију и подржао у својим медијима овај амерички експеримент да би њега одстранио из Демократске странке, јер је баш Лечић био кочничар да је Драган Ћилас преузме.

Закључак: Медији блиски владајућем режиму су по важности чињеница поставили то да је заправо на снази преобликовање културе једног народа преко западних обавештајних служби које желе да разоре суверенитет и правни поредак државе. Да је Лечић заправо инструмент преко којих се Драган Ђилас обрачунава са Демократском странком, коју жели да преузме. А пре свега да је ово велика представа Данијеле Штајнфилд која у борби да постане амерички држављанин је спремна да инсценира и изрежира читав филм у ком износи основане лажи које је Бранислав Лечић у редовном институционалном поступку врло лако доказао.  И да је надасве  Бранислав Лечић случајна жртва, тачније жртва због своје добре нарави да свима помогне.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Demokratsko društvo nije pravedno

0
Alen Badju spada među najneobičnije filozofe našeg doba. Misao ovog „neomarkstiste" ili „maoiste", kako se obično klasifikuje, često zbunjuje spojem staromodnosti i originalnog pristupa...

Teodor Adorno: Vandali