„У природи је романа је да се протеже кроз време. Шта се и ко протеже? Прича, дабоме! Романсијер, или уопштено приповедач јесте бог причања, коме нико и ништа не ограничава машту.“[1]
Роман „Канон потиштеног ума“ је изузетна прича о садашњем тренутку и месту у коме се налази свет данас. Роман критикује данашње неолиберално стање и свет без бога, морала и моралних кодекса, свет инстант задовољства и површних односа. Прича је испричана из визуре троје протагониста који се случајно срећу. До тада свако има своју причу. Адријан је хипохондрични четрдесетогодишњак који полако губи веру у живот:
„И зато уместо о себи, Адријан пише о својим болестима, педантно, детаљно, скоро никада без извесног, сасвим спонтаног, литерарног ефекта. Ако би нека пошаст или неко језиво варварство прождрало све писане споменике овога доба и ако би за десет или двадесет векова археолози ископали из неке радиоактивне јаме Адријанову укоричену свеску, извесно је да би то откриће послужило будућим истраживачима као материјани ослонац за твредњу да је 21. век био одређен владавином такозване „хипохондријске парадигме“. И гле ироније, они у томе не би претерали! Човек данас познаје своју крвну слику боље него своје укућане.“[2]
Дејан је снажни момак, бивши стоматолог, који има добермана и упада сплетом несрећних околности, а богами и ковида у тешку ситуацију. Он постаје самохрани отац и живот му баш и није поделио неке сјајне карте за будућност. Ведрана живи са мајком и очухом који је малтретирају. Она би требала да одбрани тезу на факултету и редовно иде на психијатријске сеансе. Она би отишла негде само не зна где, јер јој је свет јако једноличан.
Сви ови јунаци припадају лабилним карактерима тако класичним за српски роман с краја 20. и почетка 21. века. У питању су најчешће интелектуалци који се тешко или уопште не сналазе са духом времена. Они су некако изгубљени у лимбу свакодневице, теже за узбуђењима, али када она прођу они најчешће остају садржински испражњени од свега. Најчешће су уживаоци лаких дрога и необавезног, такорећи успутног секса.
Све троје протагониста одлазе у хотел „Истер“ који је из стечаја извукао Адријанов отац Жарко, иначе тајкун и веома моћан новобогаташ. Адријан и сам признаје да је идиот у својој породици. Троје протагониста праве своје деоничарско друштво „Римљани“ и тако крећу у потпуно непознато, не слутећи да упадају у клопку. То је један запуштен хотел са нерешеном власничком структуром из кога их вреба замка оличена у Кочијашевићу, локалном силнику питорескног презимена. Дејан ће лоше проћи у судару са моћницима, али ће успут упознати свештеника који ће му детаљно изложити сва Кочијашевићева непочинства.
То је сажетак. Како ће се наши јунаци извући из окова суровог капитализма и како ће се окончати прича са хотелом „Истер“ остаје на читаоцу да открије. У роману не мањка узбуђења и акције. У појединим деловима роман повремено прелази у трилер, али је, у суштини ово нека црна комедија нашег доба.
„Канон потиштеног ума“ није лишен актуелности. Ту је прича о упаду у амерички сенат 2021. Ту су приче о пандемији ковида 19 када смо сви били затворени у карантину. Затим приче о Трампу, Русији и Кини. Глобалној прерасподели моћи међу суперсилама.
„Када се вратио кући, Адријан је по навици отворио свој лаптоп, алгоритам му је сугерисао да погледа одломак интервјуа који је Такер Карлсон обавио са Доналдом Трампом, недуго након што је против њега подигнута оптужница. Историја воли да збија шале с онима који од ње имају рационална очекивања. Оно што деценијама не полази за руком левим академским сектама – успешно је обавио ексцентрични њујоршки милијардер – наиме запосео је срце ратнохушкачке плутократије идејама које по свом смислу наликују на старе марксистичке слогане о п[3]римату унутрашњих антагонизама: непријатељ није ни Русија, ни Кина, непријатељ је међу нама. Али пошто је шестојануарска побуна пропала, народног вођу, по логици ствари, чека набијање главе на копље.“
Иако наслов књиге сугерише потиштен ум, овом роману треба прићи широко отвореног ума, јер крије актуелну причу. Своју причу, Грбић приповеда на занимљив начин- јасно, прегледно и сликовито. Иако је око нас заиста потиштеност и апатија, овај роман ће вас тргнути из малодушности и пожелећете да на тренутак пропустите понеки позив, бар док уживате у канону.
[1] Игор Мандић- Романи кризе, Просвета, Београд 1996, 363. страна
[2] Филип Грбић- Канон потиштеног ума, Вулкан издаваштво, Београд 2023,22.стр
[3] Филип Грбић- Канон потиштеног ума, Вулкан издаваштво, Београд 2023, 204.стр
