Сачекала нас је неспремне вест о смрти још једног од симбола југословенске поп сцене. Иако некролози као облик новинарског израза постају један од популарнијих (симптома) садржаја у јавности, није ми жеља да ово буде некролог патетичног типа посвећен Александри, познатијој као Слађана Милошевић. Принцеза није заслужила да изгуби од танатоса макар у овом тексту.
Слађана је имала тектонски пробој на тадашњој музичкој сцени, наступала је код чувене Хајдучке чесме 1977. године, много пре Бијелог дугмета. Вртоглави успон њене каријере добио је нову нијансу због песме „Секси дама“ због које је тада Слађана била суспендована са радијског и телевизијског програма бар на одређено времe због уобичајених правила о социјалистичком моралу.
После не тако запаженог наступа на такмичењу за југословенског представника на Евровизији 1981. године, на којој је победио Сеид Мемић Вајта са чувеном песмом Лејла, Александра ипак прави европску каријеру. Године 1983. године у Немачкој оснива групу “Neutral Design” која има веома запажен успех у Немачкој и Шведској. Годину дана касније, 1984. године настаје чувени дует са Дадом Топићем „Принцеза“ који је преведен на енглески језик (“Starlight”).
По дуету са Адолфом, општа публика најрадије евоцира успомене на наизглед девичанску ( не-еротску) појаву на музичкој сцени бивше државе. Међутим, брокерка на берзи и неко ко је радио у маркетиншким агенцијама још од 1995. године, није била баш Слобода Мићаловић, иако је том естетском идеалу остала најрадије упамћена.
Софистициранија пропаганда – ово нас не уче у школама
Српском народу у савременом капитализму постаје већ навика да макар на интернету промишља искључиво у екстремним категоријама. Павлина ће нам бити духовни, етички и естетски идеал док је бранимо од најезде случајних Срба, док ћемо у исто време врло радо неку појаву окарактерисати као еманацију најгорих особина и разлог зашто нам је баш овакво друштво. Таква ситуација је задесила и чувеног ,,DJ Крмка“ ког желим да поставим у односу на Слађану Милошевић, нешто попут Азарела и Судбине код Карајлића.
Пре неких шест година (six years ago) каже Јутјуб, еминентни DJ Крмак је избацио култну песму „Професорице“. Та песма вероватно и не би била толико запажена да није било пропратног спота, који је за собом подигао доста моралне панике. Наиме, спот је снимљен у једном одељењу ОШ „Димитрије Давидовић“ која је позната по томе што баштини устанички култ школе основане у Смедереву[1]. У песми Крмак, који седи међу ученицима, мерка професорицу и са њом долази у некакву комично-естетску интеракцију. Додатну естетску ноту спота придаје и неизоставни Богољуб Митић Ђоша у својству директора за кога се каже да му је то био последњи пројекат пре смрти. Занимљиво је такође да у овом споту Ђоша који тумачи лик директора школе прима мито и одлази у своју јагњећу бригагаду, што одражава чист неореализам у снимању самог спота.
Смедеревци памте овај спот и сканадал који је потом избио и довео до свргавања с фунцкије директорке која је снимање спота дозволила, како се прича, за неку своту која је ишла директно у њен џеп. Све у свему ову песму су пратили морални скандали и паника на много нивоа (што је до некле и разумљиво), али морамо да се вратимо на сада већ давну 1978. годину и Слађану пре „Принцезе“ да би ове феномене упоредили.
По насловници албума, видимо секси Слађану како грицка лењир и окреће се према својој симпатији. Ђаци носе пионирске плаве униформе којих се сећамо једино из породичних албума, иако поједини либерали склони моралној хистерији и паници често желе да их декретом врате у школски систем. Слађана је у истом том костиму и види се да својим годинама превазилази ђачко доба (она је била 1955. годиште). Оно што чини ову слику естетски моћном, слободно се може рећи и добром, а то су знали наши самоуправни пропагандисти јесте управо та непримереност година, та дискрепанца и неочекиваност ње у том конрексту. Истом методом водио се и DJ Крмак само у сопственом тенденциозно треш стилу.
На Слађанином албуму (1978) на ком је и песма „Симпатија“ видимо и печат Београдског пролећа, једног признатог и етаблираног фестивала, што значи да ова тема некако прочишћеније долази до ушију и очију јавности. То је данас поприлично тешко у контексту сталне експанзије медија, па је ова тема довела до малограђанског ламентирања над посрнулим моралом, што се чини да сваке године добија све терминалнији и первезнији облик болести јавног мњења. Додатна пикантерија је наравно резервисана за оне са оштрим оком. У горњем левом углу насловнице за албум се налази доњи десни угао слике која стоји изнад школске табле, па не видимо ко је тачно на слици. Година је 1978, па можемо само да претпоставимо под чијим будним оком се ова сцена дешава. Док сам поприлично сигуран да није случајно улетео угао тог портрета у кадар.
Истини за вољу, уметничко еротизовање тог окружења јесте нешто што је потпуно природно за ђачке године, хормони бујају, прве симпатије су око тебе, ту су и додири, тензије, вежбање такве комуникације. Све то чучи у нама и чека неку културну или попкултурну референцу да избије и оживи. Да ми посао архитекте даје више времена за доколицу, сигуран сам да бих рецимо у америчкој култури нашао згодну паралелу. Заправо, ово је шири проблем недостатка институција где би ове теме могле пажљиво да се експлоатишу.
Сељење на неко додатно еротичније место, једног од секс-симбола југословенске поп сцене ми је послужио да можда неукусно овај некролог зачиним димензијама које се не тичу искључиво Александре Слађане Милошевић. Међутим, неко ко се за живота бавио маркетингом преко двадесет пет година, сигуран сам да ужива док на Опсеговом сајту чита како је некакав Стратешки партнер пореди са „Крмком“.
[1] Смедерево је први ослобођени град. (FLEX)
